***(*)
4-
Najbolji film koji videh u ovoj
godini, i sasvim siguran kandidat za samcit vrh moje ovogodišnje liste,
pogledao sam na Grossmann
festivalu pre mesec dana. Presrećan sam što sam bio u prilici da
ga vidim na velikom platnu jer – ovo je Film
za Bioskop.
Nominalno, to je (politički)
krimi-triler o seriji „samoubistava“ ili „nesrećnih slučajeva“ (baba se
obesila; lik sebi pucao u slepoočnicu; drugome pas odgrizao grkljan...) u
prestonici Mađarske.
Pajkanske glavešine prezauzete su obuzdavanjem
antivladinih demonstracija na ulicama koje im traju već danima – i to za
ozbiljno, a ne ko ove svilene, pristojne, fine, srpske.
Samo jedna žena (samohrana majka koja nema pare za
stanarinu i rve se sa buntovnom tinejdž-ćerkom), inspektorka prebačena na
kancelarijske poslove jer pati od paničnog poremećaja (nakon muževljevog
samoubistva), posumnja da su ovi slučajevi povezani, i da uopšte nisu to što
izgleda, nego – ubistva.
Ali, šta zapravo povezuje te kako-izgleda-zločine? I
kakve veze s time ima samoubistvo njenog muža, i još poneke stvari iz davne ali
ne i mrtve prošlosti? To vam, naravno, neću reći jer ovo je odličan film i ne
želim da ga spojlujem.
Površno gledano, mogli biste pomisliti da se radi
tek o još jednoj evropskoj aproprijaciji nordijske
škole krimića – možda sa dvije žlice tucane mađarske paprike radi lokalnog ukusa,
ali u suštini, o epigonskom žanrovskom delu za utucavanje slobodnog vremena.
Hej, jeste li primetili moju četvorku gore? Mislite da
ja to olako dajem, nekakvim bozama i limunadama za ubijanje vremena domaćicama
posle skuvanog ručka? Mislim, prija limunada na ovu žegu, ne sporim, ali ovaj
film je mnogo više od finog krimi-triler osveženja.
Ovaj film ima
nešto više na pameti od toga da vam pruži pametan whodunnit, i izveden je s umećem koje daleko
nadvisuje pristojnu ali neupečatljivu zanatsko-odradečku egzekuciju koja
odlikuje većinu tih masovno štancovanih trilera.
Zločini se dešavaju u jednom napadno naopačkom svetu – što se od samog
početka signalizira na doslovan, ali vizuelno pregenijalan i prelep način: slow
motion snimci preleta dronova iznad Budimpešte obrnuti su naopačke i pretvoreni
u božanstvenu, zlokobno preteće-prelepu poeziju u kojoj ima i nečeg nalik
SF-u...
Ovim nadasve jednostavnim postupkom postignuto je
mnogo. Sa malim rečeno je, ili signalizirano, sve. Ovo je svet naopak, nestabilan,
derealizovan, apstrahovan, predapokaliptički, izvrnut naglavce.
Taj ambijent je, naravno, dodatno i sasvim dosledno
profilisan: i policija i vlast/političari prikazani su sa retko viđenom, da ne
kažem pankerskom odvratnošću, a film sa velikom pronicljivošću prikazuje kako „toksični
maskulinizam“ korodira ne „samo“ žene (kao da je to samo!),
nego sa njima i društvo u celini – ta toksičnost nagriza i
tasove vage boginje Pravde, izjeda humanost i smisao Društva kao takvog, dakle
od toga stradaju i muškarci, i svi...
U tako nagriženom, korodiranom društvu zločini koje
naša policajka istražuje nisu intruzija nereda u inače sređenom društvu tamo
neke Norveške il' Švedske, gde će po 'apšenju il' zaginuću raskrinkanog ubice
na kraju filma sve da se vrati u mirni i divni status quo nordijske idile.
Otud sveprisutna atmosfera na granici horora; ne u
doslovnom žanrovskom smislu, nema ovde ni munja ni gromova ni jezive izmaglice.
Horor je u skoro opipljivom osećaju toliko snažne dominacije sveprožimajućeg
Zla da se postavlja pitanje smisla borbe protiv njega – tačnije, protiv
njegovih minornih, lokalnih ispoljavanja.
Pa šta i ako nađu jednog ubicu, ako
reše jedan slučaj – kad je čitav ambijent poremećen Zlom, kad je „slučaj“
povezan sa samom srži čitavog poretka?
Zbog toga sam gledajući ovaj mađarski krimić imao
snažan osećaj prepoznavanja; nikako
eskapizam, ništa žvaka za mozak, ne bežanje u neki drugi svet – nego sve vreme
kao da posmatram ovu trulu i beznadežnu Srbiju, i pitanja s kojima se suočavam
svaki dan, gledajući vesti ili ne gledajući ih.
A sve je to izvedeno sa tipičnim mađarskim anderstejtmentom,
bez prećerivanja, naizgled 'ladno, polagano, bez melodrame – kao da uzmete
jedan vruć komad prezačinjene korejske genijalnosti kakav je MEMORIES OF
MURDER, a onda ga o'ladite, i servirate ladnog, i vidite da je to, ako ne
bolje, a ono jednako dobro, na drugačiji način.
Ali čak ni to nije najveći kvalitet ovog filma: to
što jeste o nečemu, i to o nečemu aktuelnom i prepoznatljivom i suštinski
bitnom, a univerzalnom, i što to artikuliše i sa pameću i sa (zauzdanom ali
prisutnom) strašću i sa talentom.
Nije ni to što su likovi živi, sočni, upečatljivi,
prijemčivi, ubedljivi, što su njihovi dijalozi i ponašanje prirodni i
ubedljivi, što „kupujete“ sve to bez ostatka (OK, uz blagi izuzetak glavne
junakinje, ali tu dobra gluma poprilično to izdiže iznad deža vija)...
Ono gde je mene ovaj ponajviše od svega „kupio“, i
to već od prvog minuta, imao me je na „Helou!“, jeste njegova spektakularno vrhunska režija: ovo je
toliko maestralno režiran film da (SPOJLER!) ja stvarno ne vidim kome bih
drugome dao Zlatnog Gula dogodine nego majstoru koji potpisuje ovaj film – Karolji Uj Mesarošu (Károly Ujj
Mészáros)!
Oni koji duže prate ovaj blog, a i moja pisanija
drugde, znaju da ja uopšte nisam od onih „jooooj, kako montira!“ frikova; živo
me zabole za nečije stilističke egzibicije ako iza njih ne stoji nekakva lična
vizija ili poenta s kojom mogu da simpatišem, odnosno ako vladanje zanatom nije
u službi pripovedanja i građenja relevantnog sveta. Mislim da je nepotrebno
napominjati o kojoj vrsti „zanata“ se ovde radi.
Ja, prosto, ne pamtim kada sam poslednji put gledao
narativno i vizuelno komplikovan film koji je ovoliko savršeno pod totalnom
kontrolom reditelja: tako precizno kadriranje i montiranje, tako besprekoran
smisao za ritam, za opušteno-a-sigurno pripovedanje, za korišćenje slike umesto
preteranog brbljanja...
Takvo vladanje prostorom, tako bravurozno građenje
ambijenta i na mikro i na makro planu, takav, prosto, world-building
korišćenjem svih aspekata jezika filma, takvo vladanje formom uz istovremeno
sasvim sigurno bavljenje sadržinom...
To se stvarno retko viđa u današnja sve
aljkavija i traljavija vremena, kad je svako sa svojim mobilnim telefonom
postao „reditelj“, da je moj užitak u ovom filmu – nevezano za priču, zaplet,
likove, teme i ideje – bio nešto sasvim visceralno, čulno, pred- i
iza-razumsko...
Stvarno sam bio u ozbiljnom iskušenju da uskliknem
„Jaooo, kako režira!!!“ – a kad je krenula odjavna špica, prvi sam, glasno,
zapljeskao i tako započeo aplauz reditelju.
Srećan sam što sam kasnije bio u prilici i da ga
upoznam i popričam s njim – već to drugo veče donelo je hajlajt festivala, za
mene, i dugo ću pamtiti tu olujnu noć kad se nebo pocepalo nad Ljutomerom, ali
Karolj i ja smo, zajedno s okupljenima ispod cerade lokalne birtije, dok su
gromovi pucali, munje sevale i snažni naleti kiše pljuštali sa svih strana,
slatko porazgovarali, i o ovom filmu, a i o projektima koje sprema (uglavnom
naginju SF-u, ali vrlo originalnom, filipKdikovskom, sa Mađar-arty ugođajem)...
 |
| Karolji Uj Mesaroš i Ghoul; špricer usred potopa |
Šteta što je Karolj morao da otputuje već sutradan,
pa se nismo više družili do kraja festivala, ali tih par sati razgovora te
večeri bili su vanredno prijatni (treba li uopšte da naglašavam da se radi o
veoma pametnom čoveku?) – i sad ću morati ponovo da pogledam njegov prethodni,
kojim je debitovao, LIZA THE FOX FAIRY.
Lizu
sam gledao na jednom ranijem Grosmanu, ali mi je to bilo daleko od
oduševljenja, dao sam mu 2+/3- jer
mi je delovao, tada, kao jedan respektabilan komad bizarno-simpatične
ekscentričnosti, lep za oko ali uninvolving, kao neka opičena stilska vežba...
Sad ću morati da proverim da li mi je tada nešto promaklo, da li mu nisam
prišao kako treba... jer ovaj X - The eXploited je stvarno prva
liga, tako nešto ne nastaje slučajno.
Koliko vidim, ovaj film trenutno nije dostupan
organima piratskog gonjenja, ali upamtite naslov, pa kad/ako ga zapazite na
nekom ovdašnjem festivalu (baš me čudi da nije bio na Paliću! možda neko vidi
ovaj moj rivju pa ga dovede na Autorski?) ili gde god, zgrabite šansu da ga
overite!
