**(*)
3-
Boy meets girl. Girl monster. He
loves her anyway. Girl no longer monster. They live happily ever after a few
more years until they both die. The End.
Tako bih vam ukratko opisao ovaj
filmček, drugenac od dvojca koji se lepo pokazao svojom debi bromansom o
dvojici drugara od kojih jedan treba na silu da se odvikne od droge (vidi moj
rivju – RESOLUTION).
Ovog puta imamo strejt romansu (bez B), donekle
oplemenjenu životnijim detaljima u situacijama, dijalozima i glumi nego što smo
inače navikli s takvim pričicama, ali u suštini, to je ipak sve go kliše – Amer
dolazi u Evropu (da preboli umrlu majku kroz malo turističkog neobaveznog seksa),
i tu, u slikovitom italijanskom mestašcu na obali Jadrana, upozna devojku u
koju se zacopa do ušiju i pipaka. Njenih.
Za moj groš, ova romansa je gledljiva u prvoj
polovini zahvaljujući šarmu protagonista, slikovitoj lokaciji i misteriji, ali
počne ozbiljno da me gubi u drugoj polovini, kad se misterija ogoli pa se prećera
s fantazijom, a vala i sa klišeima o bićima koja žive kroz milenijume i,
najljigavije, o Ljubavi koja menja sve...
Koliko god lično voleo lavkraftoidna sluzava
pipkasta mekušasta čudovišta, i koliko god ovo ovde bilo solidno zamišljeno i
realizovano (spojem praktičnih i CGI efekata), ono je neprikladno za OVAJ film;
prosto, usred mukotrpno građenog realizma u ambijentu, glumi i emocijama,
odjednom nam se krkne fantastični deltorovski monstrum i samo sam čekao kad će
u sobu i Hellboy lično da upadne.
To se, začudo, ne dešava – ali IZVOR ozbiljno pada od ovog trenutka, i na nivou cepidlačkih
detalja (ovaj ljigavi oktopod kad povrati ljudski oblik na
sebi i dalje ima nepoderanu, čitavu žensku suknju! Damn!) ali još gore, i na
nivou dramaturgije – kad mi je sve teže da prihvatim neuništivu ljubav ovog
ipak površnog Amera prema madrfaking Ženi-Meduzi ("pa krivim, krivim
sudbinu, što ja volim ženu zelenu… i ljigavu… s pipcima i žalcima…"). Ali,
vala, i njenu ljubav prema njemu.
Slede malo veći SPOJLERI!
Ok, progutaćemo napadno fantastičnu, tj. nemoguću
fiziologiju tih metamorfoza iz sisara u džinovskog gmizavog puzdravca, i nazad,
tamo-'vamo, pa čak i sa očuvanom odećom pri tome.
Ok, prihvatićemo, nekako, i tu usiljenu
"mitologiju", odnosno pravila ponašanja ovog monstruma – sa
regeneracijama na svakih 20 godina, sa bebi ćelijama, zavođenjem naivčina
neophodnih za zatrudnjenje, itd.
Ok, nekako ću, ali teško, prihvatiti i da stvorenje
koje obitava na zemlji već 2000 godina
i dalje uspeva da ne bude smoreno ljudskom stokom, krvavim teretom istorije i napornim
biološkim nužnostima svoje potrebite egzistencije već da, i milenijumima
kasnije, uspeva da funkcioniše u društvu kao naizgled normalna, vesela,
zaljubljiva, vrcava, nonšalantna curica (a ne kao ženski ekvilalent Nosferatua
u izvedbi Klausa Kinskog, koji je, po meni, daleko uverljivija vizija
psihologije jednog "bića osuđenog na večnost i ukletog njome").
Mislim, prihvatam ovo jer u pitanju je žena, a žene
bolje podnose godine, večnost i smaranja sa gnusnom biologijom (menstruacija!
rađanje! itd!) a s druge strane manje su sklone
egzistencijalističko-pesimističko-nihilističkim mislima i uopšte dubinskoj
kontemplaciji, pa se i može, nekako, prihvatiti ženica koja preko 2000 godina
trpi sva sranja i sluz i krv i ratove i patnje i brige i nevolje – i prima ih
sa osmehom i motoom "bring it ON!" Žene su, ipak, prirodne, i kao
takve – šuruju sa Mamom Prirodom, šta je za njih par milenijuma, njima večnost
nije teret kao nama, Nosferatuima i gulovima...
Ali, fuck fuck FUCK – ono što zaista imam problem
da prihvatim, da progutam, da svarim, jeste sam samcit kraj i finalna dosetka:
da ova Meduza može da odabere da se NE regeneriše, nego da postane smrtna, kako
bi ostala zajedno s čovekom koga voli. Treš kliše. Ali ni to nije ono najgore.
Ono što ga čini nemogućim za gutanje jeste to KO je
ovu Ženu naterao da odbaci večnost! Dakle, žena koja je lutala Zemljinom kuglom
2000 godina, i za to vreme sretala ko zna kakve i vitezove, i ratnike, i
junake, i frajere, i pesnike, i filozofe, i mudrijaše, i atlete, i boksere, i
gladijatore, i minstrele, i Apolone i Herkule i Mudonje i Romantike i ko zna
kakve sve mužjake od Hrista do danas – ni u koga se dosad nije tako zacopala,
niko je nije tako stručno zaveo, niko tako dobro pojebao, niko proboo tako
stručno i vešto kao ovaj blago-simpatični ali ni po čemu posebni i zapravo
umnogome prosečni, bledunjavi američki turista koji bi jednako dobro legao i u
nekoj verziji HOSTELA! Možda da mu pokloniš đanu, ali – večnost?
E, pa izvinite – tu ga prećeraste! Svu onu
fantaziju nekako i da primim, ali da će Žena Za Sva Vremena da večnost odbaci
zbog ovog mlakog nikogovića, da je on prva Super-Mužjačina inače neviđena u
2000 godina, da zbog njega vredi umreti za samo nekoliko decenija... E, jebi
ga, to ne mogu da progutam, pa čak ni uz obilate doze "Žene su čudne"
i "Ko će ga znati šta žene vide u muškarcima" i "Ćud je ženska
smiješna rabota..."!
Ipak, šta ga znam – ako verujete u sva ta kič
sranja o LJUBAVI, možda vam ovaj FEDER
bolje legne nego meni. I'm just too old for this shit.
Za moj groš, spoj horora i romantike te realizma i
fantazije izveden je trapavo, nekoherentno (i dramaturški i idejno) i sa
mlakom, kič poentom koja i one poneke ranije kvalitete tim kretenskim krajem srozava
na nivo Pink razglednice-mrdalice za naivne turiste.
