SPRING (2015)

 

**(*)

3-

            Boy meets girl. Girl monster. He loves her anyway. Girl no longer monster. They live happily ever after a few more years until they both die. The End.

            Tako bih vam ukratko opisao ovaj filmček, drugenac od dvojca koji se lepo pokazao svojom debi bromansom o dvojici drugara od kojih jedan treba na silu da se odvikne od droge (vidi moj rivju – RESOLUTION).

Ovog puta imamo strejt romansu (bez B), donekle oplemenjenu životnijim detaljima u situacijama, dijalozima i glumi nego što smo inače navikli s takvim pričicama, ali u suštini, to je ipak sve go kliše – Amer dolazi u Evropu (da preboli umrlu majku kroz malo turističkog neobaveznog seksa), i tu, u slikovitom italijanskom mestašcu na obali Jadrana, upozna devojku u koju se zacopa do ušiju i pipaka. Njenih.

Ne dešava se tu bogzna šta: reditelje očito više zanimaju likovi i drama negoli horor, što je, dimbovskim legalističkim rečnikom kazano, sasvim legitimno; ovo PROLEĆE će, zato, mnogom gledaocu koji ovde dođe zbog strave i monstruma biti pretanko, predosadno, predugačko, s malo mesa. I takva reakcija je, takođe, legitimna.

Za moj groš, ova romansa je gledljiva u prvoj polovini zahvaljujući šarmu protagonista, slikovitoj lokaciji i misteriji, ali počne ozbiljno da me gubi u drugoj polovini, kad se misterija ogoli pa se prećera s fantazijom, a vala i sa klišeima o bićima koja žive kroz milenijume i, najljigavije, o Ljubavi koja menja sve...

Koliko god lično voleo lavkraftoidna sluzava pipkasta mekušasta čudovišta, i koliko god ovo ovde bilo solidno zamišljeno i realizovano (spojem praktičnih i CGI efekata), ono je neprikladno za OVAJ film; prosto, usred mukotrpno građenog realizma u ambijentu, glumi i emocijama, odjednom nam se krkne fantastični deltorovski monstrum i samo sam čekao kad će u sobu i Hellboy lično da upadne.

To se, začudo, ne dešava – ali IZVOR ozbiljno pada od ovog trenutka, i na nivou cepidlačkih detalja (ovaj ljigavi oktopod kad povrati ljudski oblik na sebi i dalje ima nepoderanu, čitavu žensku suknju! Damn!) ali još gore, i na nivou dramaturgije – kad mi je sve teže da prihvatim neuništivu ljubav ovog ipak površnog Amera prema madrfaking Ženi-Meduzi ("pa krivim, krivim sudbinu, što ja volim ženu zelenu… i ljigavu… s pipcima i žalcima…"). Ali, vala, i njenu ljubav prema njemu.

Slede malo veći SPOJLERI!

Ok, progutaćemo napadno fantastičnu, tj. nemoguću fiziologiju tih metamorfoza iz sisara u džinovskog gmizavog puzdravca, i nazad, tamo-'vamo, pa čak i sa očuvanom odećom pri tome.

Ok, prihvatićemo, nekako, i tu usiljenu "mitologiju", odnosno pravila ponašanja ovog monstruma – sa regeneracijama na svakih 20 godina, sa bebi ćelijama, zavođenjem naivčina neophodnih za zatrudnjenje, itd.

Ok, nekako ću, ali teško, prihvatiti i da stvorenje koje obitava na zemlji već 2000 godina i dalje uspeva da ne bude smoreno ljudskom stokom, krvavim teretom istorije i napornim biološkim nužnostima svoje potrebite egzistencije već da, i milenijumima kasnije, uspeva da funkcioniše u društvu kao naizgled normalna, vesela, zaljubljiva, vrcava, nonšalantna curica (a ne kao ženski ekvilalent Nosferatua u izvedbi Klausa Kinskog, koji je, po meni, daleko uverljivija vizija psihologije jednog "bića osuđenog na večnost i ukletog njome").

Mislim, prihvatam ovo jer u pitanju je žena, a žene bolje podnose godine, večnost i smaranja sa gnusnom biologijom (menstruacija! rađanje! itd!) a s druge strane manje su sklone egzistencijalističko-pesimističko-nihilističkim mislima i uopšte dubinskoj kontemplaciji, pa se i može, nekako, prihvatiti ženica koja preko 2000 godina trpi sva sranja i sluz i krv i ratove i patnje i brige i nevolje – i prima ih sa osmehom i motoom "bring it ON!" Žene su, ipak, prirodne, i kao takve – šuruju sa Mamom Prirodom, šta je za njih par milenijuma, njima večnost nije teret kao nama, Nosferatuima i gulovima...

Ali, fuck fuck FUCK – ono što zaista imam problem da prihvatim, da progutam, da svarim, jeste sam samcit kraj i finalna dosetka: da ova Meduza može da odabere da se NE regeneriše, nego da postane smrtna, kako bi ostala zajedno s čovekom koga voli. Treš kliše. Ali ni to nije ono najgore.

Ono što ga čini nemogućim za gutanje jeste to KO je ovu Ženu naterao da odbaci večnost! Dakle, žena koja je lutala Zemljinom kuglom 2000 godina, i za to vreme sretala ko zna kakve i vitezove, i ratnike, i junake, i frajere, i pesnike, i filozofe, i mudrijaše, i atlete, i boksere, i gladijatore, i minstrele, i Apolone i Herkule i Mudonje i Romantike i ko zna kakve sve mužjake od Hrista do danas – ni u koga se dosad nije tako zacopala, niko je nije tako stručno zaveo, niko tako dobro pojebao, niko proboo tako stručno i vešto kao ovaj blago-simpatični ali ni po čemu posebni i zapravo umnogome prosečni, bledunjavi američki turista koji bi jednako dobro legao i u nekoj verziji HOSTELA! Možda da mu pokloniš đanu, ali – večnost?

E, pa izvinite – tu ga prećeraste! Svu onu fantaziju nekako i da primim, ali da će Žena Za Sva Vremena da večnost odbaci zbog ovog mlakog nikogovića, da je on prva Super-Mužjačina inače neviđena u 2000 godina, da zbog njega vredi umreti za samo nekoliko decenija... E, jebi ga, to ne mogu da progutam, pa čak ni uz obilate doze "Žene su čudne" i "Ko će ga znati šta žene vide u muškarcima" i "Ćud je ženska smiješna rabota..."!

Ipak, šta ga znam – ako verujete u sva ta kič sranja o LJUBAVI, možda vam ovaj FEDER bolje legne nego meni. I'm just too old for this shit.

Za moj groš, spoj horora i romantike te realizma i fantazije izveden je trapavo, nekoherentno (i dramaturški i idejno) i sa mlakom, kič poentom koja i one poneke ranije kvalitete tim kretenskim krajem srozava na nivo Pink razglednice-mrdalice za naivne turiste.