Dilan Dog: PLANETA MRTVIH

            Prvi broj DILANA DOGA izašao je na italijanske kioske 26. septembra 1986. Povodom Dilanovog 29. rođendana (damn! dogodine ulazi u četvrtu banku!) neću se ovde baviti nostalgijom i prisećanjem na kupovinu prvog broja, „Doktora Ksabarasa“ u Dnevnikovom izdanju, godinu dana kasnije, niti onim što je za mene tada značila; umesto toga, evo osvrta na jednu od novina na kakve nas je ovaj serijal već navikao – s tim što je ova baš radikalna!

            Naime, ovaj kultni junak u Italiji (a i šire) izlazi, ili je izlazio, u više posebnih izdanja i formata nego što bih ja umeo i da nabrojim: superbukovi, giganti, patuljci, godišnjaci, minijature, gručovi specijali, kolorfestovi, i šta ti ja znam sve ne. Međutim, jedna od najzanimljivijih novih serija (raštrkana kod Italijana po različitim edicijama) kod nas će se skoro cela naći u jednoj, zasebnoj, koju je „Veseli četvrtak“ nedavno pokrenuo, pod naslovom PLANETA MRTVIH.

            Kažem „skoro cela“ zato što je prikvel ovog „nultog“ broja (sic!), od kojeg je sve krenulo, već objavljen u Četvrtkovom Obojenom programu (u prvom broju, u priči „Zbogom Gručo“). U toj odličnoj epizodi Gruča ujeda zombi a Dilan nema srca da ga upuca nego ga pusti da luta Londonom i raširi zarazu, dovevši tako do apokalipse zombi pošasti „samo“ zato što nije mogao prijatelju da puca u glavu. Moj osvrt na ovo izdanje imate OVDE.

            E, nulti broj Dilanove „Planete mrtvih” u izdanju „Veselog četvrtka“ u prodaji je već desetak dana (Scenario: Alessandro Bilotta; Crtež: Daniela Vetro: da, žensko crtalo Dilana! i to sasvim solidno!). U njemu se opisuje postapokaliptični London u kojem je Dilan rastrzan krivicom što je indirektno sve to izazvao dok su neki drugi ljudi rastrzani zubatim zombijima koji ih čereče usred grada, čim malo popusti veliki zid što deli zaražene od „normalnih“. Kao i obično kod Dilana, taj zid nije ni tako čvrst ni tako nepropustljiv, niti su čudovišta isključivo „s one strane“...

            Da budem iskren, bio sam skeptičan kad mi je novi urednik DILANA, Rekioni, pričao o ovom alternativnom serijalu (vidi moj intervju s njim OVDE). Em su mi zombiji pomalo dosadili, em mi nije baš primamljivo delovala ideja o ostarelom, prosedom Dilanu, em ne volim priče u alternativnim univerzumima (strogo gledano, ovaj možda jeste alter, a možda je samo futur drugi)... Sve mi je to delovalo kao prilično nezanimljiva ideja i jalovo ceđenje suve drenovine. Srećom, kako to sve ređe, ali ponekad ipak biva – ovom prilikom bio sam prijatno iznenađen.

            Pre svega, i iznad svega, scenario je ODLIČAN! Ove doze nepatvorene melanholije, cinizma i mračnjaštva nisu bile viđene u ovolikoj dozi, na jednom mestu, još od vintage Sklavijevih dana. Zapravo, za prosečnog Dilanovog (mladog) fana ovaj novi serijal možda može delovati i previše mračno – ovo je najzreliji Dilan kojeg smo do sad videli, i to ne samo zato što je stariji i pun sedih vlasi, nego zato što se na svakoj strani suočava sa ozbiljnim, dubokim i vrlo mračnim brigama i situacijama. 

Već na prvoj stranici vidimo ga na sahrani lorda H. Dž. Velsa (ubijenog, kako ćemo kasnije saznati), a već na drugoj iz njegovih usta imamo jednu od najvisprenijih rečenica koje su mu ikada bile stavljene u usta: „Svi priželjkuju besmrtnost, a onda ne znaju šta bi sa sobom kad nedeljom popodne pada kiša.“

            Stvari su sumorne i nadalje: vidimo ga kako se vraća staroj ljubavi, alkoholu, dok mu ona druga ljubav, sa ženskama, znatno slabije ide. Gručo, zombifikovan, bezuman, čami u nekakvom institutu gde ga ljudi u belim mantilima proučavaju. A inspektor Blok – eh, nemam srca da vam kažem kakva horor sudbina njega čeka. To zaslužujete da sami otkrijete.

            Nije baš sve sumorno, ima nešto malo svetla u tunelu, ali ljudska stoka i ovde nosi šnjur po pitanju Zla (zombiji su, kao što rekoh, bezumni; ljudi nemaju taj alibi da ne znaju šta čine) pa tako i Dilan ima da se bori sa nekim policajčinama i vojničinama i teroristima i, najgore – političarima, ali koliko ta borba ima smisla, ostaje da se vidi. 

Iako se ova epizoda zove SUMRAK ŽIVIH MRTVACA, u izvesnim aspektima ona donekle podseća na Romerov DAN MRTVACA, jer u srži se bavi kritikom militarističkog i beskrupulozno politikantskog sebičnjačkog zla kao daleko opasnije vrste zombifikacije od one kanibalske. A ako mislite da je to sve daleko od nas, da ova priča o zombijima nema nikakve veze sa stvarnim životom oko nas, reći ću samo jednu reč: BOT.

            Da. Bezumna ljudska stoka sitno plaćena od strane vladajuće stranke da po internetu piše dupeuvlakačke komentare Vođi, da pljuje sve koji ne slede njegovo jednoumlje i bezumlje, da lupa minuseve na komentare svakog ko je još sposoban da razumno misli svojom glavom, itd. Da, deco. To su ti moderni zombiji koji će nam doći glave. Ne ovi što kidaju utrobe i vade creva, nego ovi što „prodaju veru za večeru“ i žele da vam pojedu mozgove a lobanje vam napune zgužvanim stranicama Vođinih govora.

            Anyway – scenario je, kako rekoh, dobar ne samo zato što je prikladno mračan i zastrašujuć, nego i zato što je veoma vrcav, pun dobrih replika, pa i poneke crne pošalice (ovog puta bez Gruča), i što je natopljen autentičnim emocijama: ima istinske tuge u sceni kada se Dilan načas vrati u svoj stari, davno napušteni stan u Krejven Roudu br. 7, a da ne govorim o scenama u kojima se susreće sa Blokom... pa čak i sa Gručom...

            Možda je prerano, i preterano, porediti sve ovo sa Povratkom mračnog viteza – ali SUMRAK ŽIVIH MRTVACA je svakako zrela, snažna, potresna, mračna, jeziva epizoda koja obećava novi put revitalizacije ovog junaka i posle užitka koji mi je prouzročila svakako ću nestrpljivo čekati nove nastavke serijala PLANETA MRTVIH.

          Nije mrtav Dilan, umro nije, dok je oko nas sve živo sve mrtvije!

            

Dakle, ako vas je ovaj rivju zaintrigirao (a morao bi!) – da sumiram:

1) Sve epizode ovog serijala piše Bilota, pa se možemo nadati da će i naredne biti odlične.

2) Ova priča iz nultog broja je kod Italijana objavljena u Gigantu. U međuvremenu su oni Specijal transformisali u Planetu mrtvih. Dakle, edicija se i dalje zove Specijal, i dalje jedan broj ima 160 strana, i dalje izlazi jedan broj godišnje, samo što prati Dilana iz Planete mrtvih.

3) Trenutno postoji samo ovaj strip koji će, posle “nultog”, biti #1. To je Specijal 29 i u Italiji je objavljen pre nedelju dana. Naslov je KUĆA SEĆANJA.

4) To znači, kod nas će taj isti, broj 1 (prvi posle nultog, da ne bude zabune sa svim ovim prikvelima i ludilima) PLANETE MRTVIH izaći u decembru. To je crtao Kasertano, jedan od mojih naj-najomiljenijih (ako ne i NAJ!) crtač, tako da izgaranje od nestrpljenja i zvanično može da počne!

Zatim, broj 2 dolazi nama krajem iduće godine, itd.

5) Iduće godine u Četvrtkovom “Obojenom programu” takođe izlazi i kolor epizoda “Planeta mrtvih” koja je prvobitno bila zamišljena kao finale, ali se onda narodu to previše dopalo, pa sad imamo serijal.

Eto, nadam se da sam malo raspetljao ovu sapunicu prostrtu kroz dve zemlje, šest edicija, tri vremenska toka, bezbroj specijala i ko zna čega.