***
3+
napokon je dolijao jedan od dugotraženih i misteriozno nenabavljivih filmova. kažem 'misteriozno' jer ne radi se o nekom opskurnom tajlandskom low budget effortu iz 1960ih nego o umereno recentnom američkom trileru sa respektabilnom ekipom ispred i iza kamere. ok, mnogi nisu ni čuli za FEVER, a i oni koji jesu – možda ne očekuju bogzna šta od nečega što je režirao momak najpoznatiji po spariranju kijanu rivsu u BILOVIM I TEDOVIM AVANTURAMA. da – onaj tršavi, ružnjikavi plavušan (koga neki hororisti možda pamte i po ulozi u LOST BOYS) – baš taj je režirao ovaj film. wow, dude, ITEKAKAO ga je režiro – ko mator!
nije nikakva tajna – između ostalog i zato što ja to stalno ponavljam – ali imam poseban merak za filmove od sorte 'fall from greatness' a još više za 'downward spiral into madness'. FEVER je takav, i svakako jedan od boljih u tom pod-žanru. konkretno, ovde je glavni junak nik parker, mladi učitelj crtanja u nekakvoj večernjoj školi, koji polagano potpada pod 'groznicu' u svom bruklinskom ćumezu, tj. oronuloj zgradi u kojoj neko ubije gazdu čime samo počinje niz čudnih zbitija. našeg umetnika igra henri tomas – još jedan namuženi boy-to-man u ovom filmu napravljenom upravo da ilustruje what separates men from boys. ako je 'bil' iz BILA I TEDA mogao da režira ovako pametan i vizuelno nadahnut film, što onda spilbergova šećerlemica, odnosno dečak iz E.T.-a ne bi baš ovde ostvario svoju najdramskiju, najtežu i svakako najbolju ulogu u karijeri, kao izmučeni artista u paklu prozaičnosti koga, na svu muku, proganjaju i neke traume iz detinjstva… (avaj, tomas kasnije nije unovčio svoje ovde ostvarene potencijale – poslednji put je viđen kao jadni horor reditelj u zaista sramotno lošemdirect-to-DVD dreku DON'T LOOK UP!)
FEVER je ingeniozno stilizovan triler koji efektno uspeva da sedi na dve stolice, od kojih je jedna ejbel-ferarinski pretežno-realistički pakao njujorka, dok je druga stolica starija (i lepša) – neuništivi (ovde modernizovani) nemački expresionizam. upotreba iskošenih uglova i naglašenih senki te arhitekture skromnog dizajna ali pametne kompozicije i osvetljenja za slikanje jednog bliskog, a opet oneobičenog, oniričkog sveta školski je primer pametno naučenih lekcija kod nemačkih klasika koji i na pragu 21. veka mogu da budu oživljeni, naročito u rukama odličnog DP-a (džo de salvo – ne znam da li je rod čuvenom ubici).
ono što FEVER izdvaja iz mora sličnih filmića, pored čvrstog rediteljskog koncepta i sjajne vizuelnosti, a što ćete ređe naći pomenuto u rivjuima, jesu sledeće dve stvari: 1) scenario i 2) podtext.
1) scenario u svojim grubim, osnovnim crtama nije naročito originalan, baš kao ni njegov 'twist' (ako je to uopšte twist). međutim, on je vanredno pametan i prefinjen na nivou detalja, kojima (ovog) gledaoca smesta kupuje za te likove i situacije. u spoju sa odličnim kastingom i glumom kakva se retko viđa u ovoj vrsti filma, FEVER se odlikuje sjajnim dijalozima i vrlo proživljenim likovima i odnosima koji imaju muda da budu nekonvencionalni, osobeni, a bez napadnog insistiranja na excentričnosti i ispraznom isprđivanju. neke vrlo pametne stvari se ovde kazuju i POKAZUJU, a opet, to je učinjeno tako nenapadno i nebombastično da će ih primetiti i ceniti samo onaj ko korespondira sa tim vajbom, dok će ostali preleteti preko toga u slepoj žudnji da otkriju ko je ubica.
2) goreizrečene tvrdnje naročito važe za dijaloge koje henri ima sa susedom koji se doseli sprat iznad, direktno iznad njegove sobe, a koji možda jeste a možda nije fragment njegove sve zbrkanije mesečarske psihe. tog lika (ili fragmenta?) vanredno dobro igra dejvid o'hara, i scene između njih dvojice pravo su meso i poslastica filma – što me dovodi do podtexta FEVERa… koji možda postoji a možda je samo projekcija moje sve poremećenije psihe.
elem, ako pogledate sve ostale kritike i komentare na netu, videćete da svi odreda ovog sustanara opisuju kao obožavaoca nacista i manijakalnog teoretičara zavere. ali opušteno, nalazite se na pravom mestu – koje će vam OBJASNITI da to uopšte nije tako. vil (tako se o'hara zove u filmu) zaista kraj svog uzglavlja – u sobi još rusvajnijoj i sjebanijoj od nikove – ima knjigu sa velikom svastikom na korici. to je za površnu gledalačku stoku smesta dovoljno da ga strpa u fijoku psiho-budale a da sve njegove reči otpiše kao psiho-brbljanje tamo nekog zaluđenika. međutim, svako sa više od 2 vijuge na mozgu i sa iole razvijenom sposobnošću praćenja dijaloga videće da vil ne voli švabe (zove ih 'krauts'), da za naci-nož koji mu pokazuje tvrdi da ga je njegov deda lično oduzeo od nekog (presumably: killed) švabe, a njegova najpametnija izjava u toj tiradi možda zvuči kao lupetanje lunatika iz ugla nekog neoliberala ili hipija, ali što se mene tiče, vilove reči su zlatne: on, otprilike, kaže da se hitler sada smeje iz svog groba, jer je obećavao da će stvoriti novi svetski poredak i 1000 godina vladavine nacizma – i da je to upravo ono što sada dobijamo, tj. što smo krajem 2. svetskog rata (i razvojem američke nadmoći) – dobili.
pametne stvari, ali sve što na njih naš nik parker ume da kaže jeste: 'uh, that whole nazi thing is pretty heavy… a sad moram da begam' (par minuta ranije, on nije znao kakvo značenje ima datum 01.09.1939, pa je vil morao da ga podseti!). znači, nik je samo naizgled nekonvencionalni 'umetnik', ali u suštini isprazni produkt američkog sistema za zaglupljivanje i ovladavanje. na njegovo beganje od priče vil ladno zapaža: 'I understand. nobody wants to talk about the real deal.'
hajlajt, međutim, dolazi kasnije, kada vil priča o 'blowing the whistle on the whole rotten set-up' – iznoseći niku jednu pojednostavljenu, ali za američki film solidnu predstavu GNOSTIČKIH uverenja, o tome da je zlo u srcu stvari, materije i svega vezanog za nju, i da je ceo sistem – crkva, političari, hrist… - truo u osnovi. naravno, ta priča je bacanje bisera pred svinju (odnosno svinje – ako računam i gledaoce skromnih intelektualnih moći i/ili predznanja o ovim stvarima, i kojima sve to zvuči kao nekakav ludački bla-bla-bla) pa nik to sve otpiše upravo kao to – 'so much crap.'
but is it?!
vil mu lepo kaže: 'they got you right where they want you, pal.'
a kad mu nik kaže: 'you're one really whacked out guy' – vil mu premudro kaže: 'you looked in the mirror recently?' (što je otprilike i najexplicitniji hint da je vil fragment nikove zatomljene svesti – ako ne računamo evergrin sumnjivost u tome da niko drugi, nijedan drugi lik u filmu, ne interaktuje sa vilom osim nika). na izlazu mu vil čak pruži knjigu GNOSTICS: THE FORBIDDEN VOICES OF THE HERETICS (btw: nepostojeća), ali ona ostane nepročitana. umesto iz knjige, nik će morati da se sa svetlom istine suoči – naživo...
eto, skrenuo sam vam pažnju na neke stvari u FEVERU koje bi mnogi po difoltu otpisali kao psycho-babble, pa vi vidite sami kako se to uklapa i šta dodaje ili oduzima filmu. ja ću samo reći da mi se čini da ova gnostička dimenzija nije baš dosledno i potpuno sprovedena kroz film na način na koji je, recimo, u DUST DEVILU, ali ipak – nije ni slučajno ili proizvoljno prisutna ovde…
pomenuću još i vrlo dobar dizajn zvuka (lično, ne bih imao protiv još elaboriranijih radnji na tom polju, ali i ovaj anderstejtment je ok), a to pojačava skor džoa delije, čestog majstora za mračne i excentrične njujorške indi projekte (čak i nevezano za feraru s kojim stalno sarađuje); delija kao da se specijalizovao za opskurne, hard-to-find filmove – ili je možda koincidencija da pre samo nekoliko dana uspeh da najzad iskopam još jedan masama slabo poznati biser koji dugo tražim, a u kome je – suprajz! – delija takođe radio muziku. rivju kaming sun.
FEVER je, dakle, jedan nepravedno zapostavljen, zaboravljen i pretežno nepoznat biser gnostičkog noar horor trilera kojeg, evo, iznesoh na svetlo dana uz pomoć kolege i saučesnika bojana baće, angažovanog da ovo locira na meni nedostupnim mestima, e ne bi li se iskupio za nedavnu preporuku TANGA I KEŠA. i eto, iskupljenje je uspešno obavljeno, spasenje je iza ugla.
