Prethodnog vikenda debitovala je najnovija filmska verzija romana THE WOMAN IN BLACK, i to sasvim lepo, na 2. mestu USA box-office-a, praćena solidnim kritikama. Danijel Hari-Poter Redklif je u glavnoj (srećom, ne i naslovnoj) ulozi, a režiju potpisuje baja koji nas je pre 3 godine uveselio jednim od najboljih horora te godine (EDEN LAKE). Radi se, očito, o jednom od retkih novih angloameričkih horora koji nešto malo kao obećavaju da ne budu totalno retardirani, mada – videćemo uskoro da li ova verzija prebacuje crtu srednjaštva i poludupaštva. O prethodnoj, vrlo solidnoj verziji, rađenoj za englesku TV, već sam pisao na blogu – ko nije čitao, može da se podseti OVDE.
Uoči premijere najnovijeg filma po THE WOMAN IN BLACK rešio sam da najzad pročitam roman na kome je to sve zasnovano. Ukratko, vrlo je dobar i zaslužuje umereno-do-jaku preporuku.
THE WOMAN IN BLACK je objavljen 1983. godine, ali to neupućeni čitalac teško da bi zapazio u samom tekstu: radnja je lišena bilo kakvih vremenskih referenci, a naročito savremenih, i po svemu sudeći dešava se na samom početku 20. veka (u vreme najvećeg procvata "ghost story" od sorte koju je usavršio M. R. Džejms). I ne samo to, nego je i sam zaplet struktuiran i ispripovedan u klasičnom maniru, sa svim elementima koje znalac ove sorte očekuje – i pozdravlja, kada budu isporučeni umešno i efektno, kao ovde. Ko ne zna, lako bi mogao da poveruje da je ovaj tekst zapravo davno izgubljen i zaboravljen pa tek nedavno pronađeni roman iz, recimo, 1908.
Sve je tu: narator je običan, "normalan" mediokritet lišen mašte i vizija (advokat!); naracija je u prvom licu, u formi ispovesti tj. prisećanja na dešavanja od pre mnogo godina, što znači da je zaplet dat u tzv. prstenastoj strukturi (prolog, epilog, i glavnina data u "flešbeku"); tu su prepoznatljivi motivi: zabačeno mesto sa svojim lokalnim tajnama; usamljena, jeziva i ukleta kuća; tajna iz prošlosti; zlokobna prikaza; natprirodno-"magnetofonski" zabeležen i u nedogled repriziran tragični događaj; sumnjivi i potajni lokalci koji se prave blesavi, ćutljivi, i samo mrmljaju mutna upozorenja, bez objašnjenja; nekoliko upečatljivih sablasnih set-pisova susreta sa sablasnim, kako u obliku humanoidnog fantoma, tako i kroz indirektne emanacije (zvuci, animirani predmeti...); i, naravno, nezaobilazni preokret na kraju, koji priči daje dodatnu žaoku.
Pored činjenice da je napisan izvrsno, znalački, sa uspelom atmosferom i sa efektim scenama strave, ovaj roman zaslužuje pohvalu i zbog svoje smele nesavremenosti. Naime, izašao je u vreme najveće pomame za horor romanima, kada je Stiven King carevao i kraljevao, a potražnja je bila tolika da su se omrsile i horde i legije njegovih imitatora.
Roman Suzane Hil ama baš ni po čemu ne liči na tadašnje wanabe bestselere. Nema referenci na pop-kulturu (moderna muzika, film, brendovi...), nema seksa, nema senzacionalizma bilo koje vrste (nekro-pedo-homo-lezbo-anal-splater varijante), nema suvišnih likova, nebitnih podzapleta, beskrajnih dijaloga ni o čemu – ukratko, ovo nije jedna od onih odvratnih the-more-the-merrier CIGALA od romana kakvi su harali u to vreme po principu "izem ti horor roman ako nema barem 500 strana"! Naprotiv, Suzana zna da su SVE uspele priče o duhovima u vasceloj istoriji bile u rasponu od kratke priče preko pripovetke do novele ili maksimalno kratkog romana. THE WOMAN IN BLACK obavi svoj posao na 160 strana komotno rasprostrtog teksta – bez trunke smaranja, vrhunski ekonomično, baš kako valja.
To je sve pisano jasnim, neopterećujućim, a opet ne bestselerski banalizovanim i vulgarizovanim za-čitanje-u-prevozu jezikom. Zlokobni nagoveštaji, priprema terena, razrada, kulminacija – sve je to izvedeno znalački, i možda jedino sam samcit kraj može delovati malkice zbrzano ili nedovoljno razrađeno, ali ko zna, neko spektakularnije razrešenje podrilo bi inače dobro postignut učinak ubedljivosti i, ehm, verovatnoće.
Na opštem planu to, kao što slutite, ide utabanim stazama i ne izmišlja toplu vodu, ali glavne vrednosti ovog kratkog romana su upravo detalji: upečatljiv ambijent (koji čini više od 60% dobre priče o duhovima) sačinjen od tog malog priobalnog mestašca okruženog močvarama i puste kuće zakriljena maglom, do koje se dolazi samo uskim zemljouzom a inače je dobar deo vremena odsečena od kopna kad plima nadođe – to su lokacije koje se urezuju u pamćenje, bez obzira što su tek varijacije na dobro nam znane arhetipove.
Ako bih nešto zamerao romanu, to bi bilo pomalo nekritičko preuzimanje zastarelog viktorijanskog moralizma i njemu shodan odnos prema Drugosti – odnosno, činjenica da je ovo još jedan horor u kome je žrtva demonizovana više od onih koji su je viktimizovali i "monstruoznom" načinili. Iako nam roman načas pokazuje kako je i zašto ta žena u crnom postala nesmirena i ukleta duša, ona ipak ne dobija dovoljno simpatije, i ostaje baba-roga za plašenje male dece (bukvalno).
THE WOMAN IN BLACK je napisana čudesno linearno i direktno, pa su tvorci filmskih verzija morali da ubacuju neke svoje izmene: iz onoga što čitam, ove u najnovijoj ekranizaciji zvuče pomalo zabrinjavajuće. TV film je svoje male varijacije uglavnom uradio iz nužnosti koje medij nameće i one ne ometaju nego čak doprinose efektu: npr, bilo bi mnogo dosadnije gledati tog junaka kako beskrajne minute bulji u stare papire u staroj kući i čita ih naglas nego što je to audio-vizuelizovano u TV verziji. Takođe, ta ekranizacija svoju najjeziviju šok-scenu kreira na osnovu uzgredne rečenice date u romanu bez dramatizacije, što je prilično pametan primer adaptacije a ne slepačkog ilustrovanja.
Sve u svemu, ako volite klasične horor i ghost priče, THE WOMAN IN BLACK je prava stvar. Knjiga čak postoji i u srpskom prevodu, ali ja to izdanje nikada nigde nisam video i tek malopre slučajno otkrih njegovo postojanje, što ne služi na čast izdavaču (Okean).
