Pre
nekoliko godina na blogu sam pisao o vrlo solidnoj zbirci horor priča koje je
napisao Goran Segedinac, pod naslovom IZNUTRA.
U međuvremenu su se novije priče ovog autora mogle naći u nekoliko antologija
(Skrobonjinih, a i šire); neke, uz malo truda, možete naći i onlajn, u e-zbirci
NEŠTO DIŠE U MOJOJ TORTI i njenim nastavcima.
Goran
Segedinac je nedavno pokrenuo blog Crowdsource.rs
koji se bavi analizom dobre prakse, ali i aktuelnih trendova zahvaljujući
kojima internet postaje svakodnevni deo naše svakodnevnice. Danas kada, kako on
kaže, 49% populacije u Srbiji internetu pristupa svakodnevno (92% mlađih od 25
godina), pitanje implementacije internet kanala u svakodnevnici nije više
stvar debate već potrebe.
Termin crowdsourcing relativno je nov, ali u svojoj osnovi predstavlja
prirodan nastavak donekle zastarelog termina outsourcinga. Umesto da za rešavanje problema poveravamo jednom
eksternom partneru, mi se obraćamo masama, hobistima, kreativnim pojedincima
koji su više nego spremni da nam ponude rešenja.
S obzirom da je diplomirao
komparativnu književnost, masterirao na FTN-u na temi "Upotreba interneta
kao način participacije građana u procesima urbanog planiranja", a u
skorijoj budućnosti planira i da specijalizira i doktorira na sličnu temu, Segedinac
na blogu obrađuje i teme koje imaju dodira sa književnošću, crowdfundingom i sl.
Zbog svega ovoga učinilo mu
se smislenim da sa mnom obavi intervju u kojem će naglasak biti na mojim
internet aktivnostima, a pre svega na ovom blogu koji upravo čitate, i raznim
iskustvima i akcijama koje sam imao preko njega, uključujući tu i neku vrstu crowdfundinga
I izdanja mog romana ZAVODNIK.
Intervju je kod njega objavljen
pre desetak dana, a sada ga prenosim i ovde, gde će ga videti
još više ljudi. Ako vas je zainteresovalo to čime se bavi Crowdsource – svakako bacite pogled tamo. A evo o čemu smo nas
dvojica popričali zahvaljujući kibersvetu:
KREDIBILITET KAO TEMELJ KULTA
1. Gde prestaje Ghoul a počinje Dejan Ognjanović? I obrnuto? Da li je teško igrati simultano na dva fronta (onlajn, oflajn), ili se oni prirodno prožimaju?
Teško je to proceniti. Tim
pre što nijedan entitet nije monolitan niti u granit uklesan: obojica su se
menjali, i menjaju se toliko da je najveća greška ijednog od njih posmatrati
kao nešto postojano. Istina, osobe sklone predrasudama zacrtale su sebi da je
„Ghoul“ nekakav internetski pljuvač i svađalica koja ide okolo i vređa ljude
(odnosno, budale) iako to, donekle, važi samo za jedan forum na kojem sam
najaktivniji, dok bi „Dejan Ognjanović“ trebalo da je nešto respektabilniji
član zajednice koji je po svojim delima poznat i izvan kibersveta (knjige,
članci, eseji, promocije, predavanja, festivali, intervjui, uređivanje,
prevođenje, itd). Ipak, „Ghoul“ nije nikakav veštački konstrukt već samo jedan
svedeniji, ograničeniji, selektivni alter-ego – neka vrsta podskupa one veće
celine, donekle uobličena svojevoljno a odnekle modelirana okruženjem
(uključujući tu i budale na koje nailazim na forumima)... „Ghoul“ se 100% vodi
principom „Tell it like it is“, dok se „Dejan Ognjanović“ ponekad od toga i
suzdrži, iz različitih razloga, daleko složenijih od kukavičluka. Prosto, ima
prilika i konteksta kada govoriti istinu po svaku cenu nije ni mudro ni
celishodno.
2. Koliko si vremena uložio u blog i šta on predstavlja za tebe danas?
Uložio sam više vremena
nego što mi se sviđa. Ali, s tom ogradom da se uglavnom radi o „sekundarnom“ vremenu,
odnosno vremenu posle vremena namenjenom važnijim kreativnim stvarima. Drugim
rečima, blogom se bavim u slobodnom vremenu koje mi pretekne nakon čitanja,
pisanja, prevođenja, korespondencije, researcha i drugih aktivnosti, pa stoga
uglavnom ne stoje komentari nekih koji govore: „Eh, da si to vreme posvećeno
blogu posvetio pisanju (još) knjiga...“ Ali ne – to vreme je vreme koje sam
mogao provoditi samo u nekoj vrsti odmora, a ne kreacije, jer sam tada već bio
iscrpljen njome. Dakle, mogao sam da pogledam još više filmova i serija, ili
pročitam više (laganijih, manje zahtevnih) članaka, intervjua i drugih tekstova
– ali, eto, meni je bilo draže da stvorim nešto što će značiti još nekom osim
mene. Mada, ima trenutaka kada se osvrnem iza sebe nakon pisanja nekog teksta
za blog kada kažem: „Dođavola, već sat i po ovo pišem; šta ja imam od ovoga? Za
to vreme mogao sam da pogledam jedan od gomile filmova koji me čekaju...“
Ipak, blog mi je važan iz
više razloga: pre svega, važno je imati „prisustvo“ na netu, i to aktivno, a ne
neki mrtvi sajt sa 5-6 stranica na njemu (biografija, bibliografija, kupite
moje knjige...). To je za mene interaktivni panel gde se stalno nešto
najavljuje, obznanjuje, kritikuje, i gde kroz komentare i čitaoci stalno
doprinose. Možda blog ne zvuči tako fensi kao sajt, i ne izgleda ne znam kako u
vizuelnom smislu, ali u pogledu sadržine i opcija koje nudi, on je superioran
bilo kom sajtu koji sam video...
3. Koliko je tvoja onlajn manifestacija uspela da se prenese u oflajn sredinu? Da li je stvorila šanse, probleme, izazove...?
To su povezane stvari i
besmisleno ih je oštro razdvajati – ponekad me to podseća na ono staro
hrišćansko (nasilno) odvajanje tela i duha. Kao, „manje kibersveta, posveti se
skroz tzv. stvarnom životu“. To je koješta, bar u mom slučaju. Odnosno, ta
preporuka ima smisla za one koji internet koriste da bi blejali u smešne (ili
porno) slike i video klipove, bistrili „politiku“ i ćaskali sa dokonima ni o
čemu. Meni je kibersvet doneo neke od najvažnijih kontakata i poslova u životu:
na forumu „Znaka sagite“ upoznao sam neke od najdražih prijatelja, a bilo je
vala i ljubavi (naravno, forum je bio početak, a posle se to prenelo u „stvarni
svet“, u 3-D, naživo); mnogi dragi i
zanimljivi ljudi kontaktirali su me videvši moj blog; a da nisam prisutan na
Fejsbuku nikad ne bih došao u dodir sa nekim svetskim veličinama i akterima,
kao što je npr. glavni selektor „Fantasia“ festivala u Montrealu, koji me je
–nakon naše FB komunikacije- pozvao da na tom festivalu 2010. predstavim ceo
jedan program srpskih žanrovskih filmova („Subversive Serbia“). A opet, da
nisam otišao u Montreal, ne bih upoznao glavnog urednika magazina Rue Morgue, koji je čuvši me tamo,
uživo, dok sam govorio o našim filmovima, odlučio da me angažuje da pišem za
taj magazin, što činim, evo, sve do danas. Primera ima još, ali ovi su neki od
najvažnijih.
Bilo je, naravno, i onog
drugog – pretnji, kleveta, napada ove i one vrste, ali srećom, za sada su oni
ostali u kibersvetu i nisu se preneli u 3-D.
4. Pođimo od pretpostavke da je rukopis kvalitetan i da zaslužuje objavljivanje. Kako vidiš današnji izdavački proces u Srbiji? Ima li tu sreće za bilo koga?
Kvalitet nema mnogo
(direktne) veze sa objavljivanjem. Ne samo zbog predvidive prepreke u vidu
izdavača koji je slep za njegove kvalitete, nego zbog opšteg ambijenta
(besparica, sirotinja na svim nivoima, uključujući i duhovnu, na najvišim
mestima, kod onih koji odlučuju o izdavaštvu i budžetima za kulturu i knjige) u
kojem čak i onaj retki izdavač koji ume da vidi kvalitet – opet ne može/ne sme
da nešto objavi jer će mu to biti komercijalni suicid. Ali, tako je to kad se i
u kulturi sve svede na tzv. „tržišne principe“ i kad je praktično ukinuta
dotacija države za projekte koji nisu komercijalni.
Ne verujem u sreću: verujem
u kvalitet, rad i upornost; odnosno, ukoliko je kvalitet polazna osnova, onda
rad i upornost moraju dati rezultat; ako nema kvaliteta, onda džaba sav trud,
marketing, prostitucija, prodaja duše Đavolu... Kako to ostvariti, u
goreopisanoj (ne)kulturnoj klimi? Jednostavno, i mnogima nedostižno: totalna posvećenost. Ako vam je pisanje
samo hobi, onda zaboravite.
5. Objavu tvog novog romana "Zavodnik", pratila je kampanja u kojoj je internet bio glavni komunikacioni kanal. Bez velikih problema sakupio si dovoljno sredstava za štampu prvog izdanja. Na neki način, realizovao si crowdfunding kampanju u privatnoj režiji. Šta je bilo ključno za uspeh?
Ključno
je, mislim, bilo moje ime, stečeno minulim radom. Zavodnik je bila moja sedma
knjiga. Prethodnih šest je primetilo i volelo toliko ljudi da su u ovom slučaju
imali dovoljno poverenja da se pretplate, odnosno kupe i na neviđeno. Naravno,
mnogi su me znali više preko bloga nego preko mojih knjiga: na desetine njih je
kupilo moj prvi roman, Naživo, tek
zajedno sa Zavodnikom. Ali ubeđen sam
da rezultati te moje „kampanje“ ne bi bili ni blizu tako stelarni da mi je to
bila tek prva ili možda druga knjiga. Ovo naglašavam samo zato da ne bi svaki
mladi početnik na osnovu mog primera mislio da može tek tako, preko noći,
pokrenuti blog radi reklamiranja svog prvenca, i na taj način prodati 500
primeraka u Srbiji. To se neće desiti.
Svoju
publiku treba odgajati. Ja sam to uradio svojim prethodnim knjigama, a dodatno
i blogom, i drugim aktivnostima, kako na netu tako i uživo.
6. Ubrzo se javio i izdavač, tako da je Zavodnik svoje drugo izdanje doživeo pod plaštom novosadskog "Orfelina". Da li to znači da su potencijalni izdavači postali zainteresovani tek kad se proširio glas o rasprodatom prvom izdanju? Da li je uži izbor za NIN-ovu nagradu doprineo tome?
Rasprodato
prvo izdanje je svakako ozbiljan pokazatelj, naročito ako se ima u vidu da je
ceo tiraž prodat bez ikakvog učešća knjižara – znači, Zavodnik nije imao nikakvu
distribuciju u knjižarama (zbog kretenskih propisa ove kretenske države koja
je, praktično, ubila samizdat), i sve je to otišlo preko bloga, fejsa, nekoliko
foruma – i preko promocija održanih u nekih 10-15 gradova širom Srbije.
Ipak,
u ovom slučaju, Zavodnik je kod
Orfelina više posledica uticaja moje studije Poetika horora na izdavača da se zainteresuje za ovaj žanr, ali i
za moj rad, uključujući i moju prozu. Ulazak u širi izbor za NIN-ovu nagradu
došao je kasnije, kada je inicijalni interes već bio ispoljen.
7. Razmišljaš li o elektronskom objavljivanju tvojih romana?
Mnogi mi to preporučuju,
ali – ne. Znam kako to funkcioniše u Srbiji, a i u svetu: istog časa bi se to
raširilo putem piraterije.
Šta ga znam, možda sam ja
pomalo i staromodan – preferiram knjigu na papiru. I preferiram čitaoca koji se
malo potrudio oko mene, a ne onog koji je do mog dela došao posle dva klika. Ko
traži, naći će, ko želi sve servirano na tacni, eno mu Laguninih izloga, pa nek
bira...
8. S obzirom da je (delimična) anonimnost česta pojava na internetu, svedoci smo pojave brojnih blogova, foruma i sličnih platformi na kojima pojedinci iznose svoje sudove i stavove na različite teme. Koliko je važno da formalno obrazovanje ili profesionalno iskustvo stoje iza takvog oblika aktivnosti? Možemo li kao neupućeni čitalac biti dovedeni u zabludu, ili se na internetu žito lako čisti od kukolja? Kao primer, slobodno uzmi tebi blisku temu - horor.
Ključna reč je – kredibilitet. Ona može da bude zasnovana
na formalnom obrazovanju, i poželjno je da tako i bude, ali i ne mora. U
principu, bitno je da je nečiji sud relevantan, dakle da potiče od nekoga ko
zna o čemu govori, ko ima iskustvo i znanje iz te oblasti, i ko ih je
demonstrirao i izvan kibersveta. A pored samog znanja, važan je i moralni
aspekt – koliko se nekome može verovati? Naime, ima i nekih nesumnjivih znalaca
čije su kritike, ponekad, sumnjive zbog toga što su umreženi na određeni način
da motivacija za pozitivnu ili negativnu kritiku može biti u nekim krajnje
subjektivnim, a široj publici nevidljivim, momentima.
Da, net je prepun „mudraca“
i „znalaca“ za čije se ime nigde ne zna, neki su doslovno „znani“ samo kao nikovi (ili nitkovi) a ne i kao imena, i
svako duva u svoje gajde, svako prodaje mudrost, a nigde dela, nigde knjige,
rada, konkretnog ostvarenja te grdne teorije
koju prodaju. A gde vam je praksa,
deco? Gde ste te vaše mudre misli uobličili i javnosti predstavili? Ima, tako,
samozvanih učiteljica „škola pisanja“ koje naširoko naklapaju o prozi a nemaju
dve objavljene priče u životu, ima nabeđenih „kritičara“ čije je poznavanje
filma (i kritike) skromnije od znanja nekadašnjih radnika video klubova i koji,
naravno, u životu nisu objavili nijedan prikaz na nekom iole relevantnom mestu.
Iole verziran čitalac
trebalo bi da lako ume da probere žito od kukolja, amatere od ozbiljnih
znalaca, lupetače od stručnjaka. Mudrost pripada probirljivima. Ko ne ume da bira
nego guta sve što mu se servira, i prima stvari zdravo za gotovo, bolje i ne
zaslužuje.
9. Koju vrstu platforme, tehnologije ili modela zasnovanog na internetu bi voleo da dočekamo i na domaćem parčetu kiberprostora?
Veoma
bi me usrećio potpuni, dvosmerni Paypal, kako bih najzad mogao da direktno i
bez gnjavaže primam honorare iz inostranstva, kad već u ovoj truloj zemlji (skoro
da) nema ko da me plati za to što pišem. Ali ne, eto, ova država je toliko
ogavna da ne samo što ti onemogućava da radiš, nego ti otežava i da naplatiš
ono što si uradio za one, preko grane, koji to tvoje umeju da cene...
* * *
