A sada, kao što sam obećao, vrhunac horora na Fantastic Zagrebu: poseta najzlokobnijoj građevini koju sam do sada svojom nazočnošću pošastio. Odigrala se poslednjeg punog dana na Festivalu, i predstavljala je krunu tog ionako za mene kojekakvim užicima prenapučenog zbitija (vidi prethodne nastavke izveštaja za detalje i slike).
Isprva sam gunđao što mi je u poslednji čas oficijelna fotografica neplanirano oduzela barem pola sata svojim konceptualno-artističkim horor fotkama koje je na Trgu Bana Jelačića inscenirala sa mnom i Acom, jer bilo je već predvečerje, dnevno svetlo se polagano gubilo, i trebalo je tek ići ka Sljemenu gde su nas čekale dve lokacije za obići. Kako je na kraju ispalo, možda je i bolje što nam je ona pojela tih 40ak minuta svetla, jer smo zato a) dobili neke interesantne horor fotke posred glavnog Zg trga (coming soon) i b) na planirane horor lokacije stigli u sumrak, odnosno noć.
Poseta vili Anta Pavelića bila bi već po sebi sasvim zadovoljavajuća kruna te večeri, ali ne – ova druga lokacija bila je kao u onim najboljim hororima, onaj extra turn of the screw – baš kad pomisliš da si se fino naždrao horora, i da je vreme za odjavnu špicu nakon finog horor-obroka, a ono majstor sve okrene još jedanput i pruži ti još 10-15 minuta neočekivanog užitka!
Evo, pre svega fakata o lokaciji u pitanju, bolnici (sanatorijumu) Brestovac, pozajmljenih s drugog mjesta:
Uz ovaj sanatorij ide i jedna slatka pričica. Milivoj Dežman je bio jako zaljubljen u Ljerku Šram (zagrebačku frajlicu, ljepoticu i glumicu). Bila je to prava ljubav no ona se u jedom trenu razbolila. On je njoj za ljubav dao sagraditi sanatorij za tuberkulozne bolesti na padinama Medvedice.
Bolnica je sagrađena 1909. godine u prekrasnom šumskom okruženju. Ubrzo je postala jedna od najmodernijih bolnica i jedina bolnica za tuberkulozne bolesti u jugoistočnom dijelu Europe. Tužna je činjenica ta da mu je ljubav života, Ljerka Šram, umrla na rukama.
Sanatorij se u jednom trenu proširio jer više nije mogao primati toliku količinu pacijenata. 1968. godine bolnica se zatvorila jer su došli novi načini liječenja i modernija tehnologija pa se liječenje preselilo natrag u grad. Od tada ta bolnica zjapi prazna.
To je sada poligon za Paintball. Stari oronuli zidovi, hrđave ograde, raspadnute škripave stepenice, viseće šipke, miris ustajalog zraka, tragovi boja i debeli sloj lišća samo su neki od prizora koji vas mogu zateći pri posjetu Brestovcu.
Nema neke ”glavne” ceste do tamo. Na Google Earthu se pokaže gdje se nalazi ali nema nikakvog modernog puta do bolnice. Vjerojatno neki makadam ili stara stara jako stara cesta. (Ghoul: Da, sa asfaltiranog puta koji vijuga Sljemenom skreće se na drum, relativno zapušten ali uporabljiv, u trajanju od par stotina metara.)
Legenda je ta da je bolnica ukleta. Ne bi me čudilo. Neki su ljudi rekli da su znali viđati čudne stvari i osjećati neku energiju u tom okruženju. Priča se da ima i tunela ispod bolnice. U njih se navodno ulazi kroz stari podrum bolnice i ne zna se točno kud on vodi.
Negdje sam čuo (ali ne vjerujem da je to istina) da su ti tuneli povezani s onim u gradu i da su neke pacijente koji su bili zarazni, gubavi i jako bolesni tako prevozili. Moguće je da se samo nalazi sklonište.
Ne možemo to potvrditi jer je opasano (sve je staro, hrđavo i raspadnuto) a i u vlasništvu je zarazne bolnice u Rockfellerovoj ulici u Zagrebu (na Zvijezdi) i Paintballa. Ono što sa sigurnošću mogu reći je to da se tamo zna skupljat ekipa koja pije, napušava se, drogira i tako… Nije ni čudo da onda vide duhove. A tko zna?
A sad opet ja: fotke su suviše rečite, čak i ovako mračne i ’nedorečene’, pa ne znam da li je uopšte potrebno nešto im dodavati. Podsećam samo - sve ove originalne, noćne fotke vidljive su u nešto većem i detaljnijem izdanju kada/ako kliknete na svaku.
Po danu se na zgradi možda vide poneki tragovi njene prozaične uporabe (grafiti, paintball, i sl.) ali u mraku je to zaista bio pravcati spoj CROPSEY + SESSION 9 sa elementima neke znatno pompeznije verzije BLAIR WITCHa.
Oko zgradurine smo se muvali samo Vuk (koji je i fotkao) i ja; Vukova cura i Aca Radivojević ostali su u autu – ova prva iz straha, a ovaj drugi takođe, ali pretpostavljam ne od duhova nego da bi mogao da se oklizne i sjebe u mračnom žbunju i na trošnim stepenicama okolo ili da propadne kroz trošne podove zgrade.
Istina, upozoreni na potonju mogućnost, ni nas dvojica nismo bili toliko blesavi koliko ovde izgledamo, pa smo kućerinu razgledali samo sa spoljne strane.
Da li je bilo creepy? JESTE! U par trenutaka, dok sam se muvao oko zadnje strane zgrade, učinilo mi se da čujem neke zvukove ili glasove koje ne mogu ni da opišem ni da uporedim sa bilo čime – nisu u pitanju bili šuškanje noćnih zverki, niti odjeci naših pokreta, već... bem li ga šta. Možda mi se samo pričinilo u sugestivnoj atmosferi. Možda...
U svakom slučaju, beše to unikatno iskustvo – a da ne ostane sve u zabranu (nat)prirodne jeze, pobrinuo se Vuk, koji je celu ovu avanturu mudro spustio na zemlju odvevši nas posle svega na večeru.
Zbog bizarne sklonosti većine zagrebačkih kavana da zatvaraju svoje kuhinje u 23h (!) završili smo u odličnom kineskom restoranu, gde sam nakon što sam oprobao nekoliko sorti đakonija, izgovorio istorijsku rečenicu: „Sva sreća što ne volim kinesku kuhinju, i što nisam bio naročito gladan.“
