U ponedeljak, 23.XI jedini
pa stoga i najbolji niški dnevni list Narodne
novine na svojoj jednoj-ali-vrednoj kulturnoj strani objavio je intervju sa
mnom. Vodila ga je jedina osoba u tom glasilu koja pokriva kulturu, Aleksandra Gojković. Evo kako je to
izgledalo.
Ako vam je problem
ćirilica, ili nešto drugo oko ove slike, evo tog istog razgovora i ovde,
latinično-zeleno.
Nedavno je izašlo drugo izdanje romana “Zavodnik”. Znači li to da je
uspeo pokušaj sa objavljivanjem knjige bez izdavača?
- Prvo izdanje, kao
samizdat, ispunilo je svoju svrhu: zadovoljilo je moje stalne čitaoce, one koji
već poznaju moj rad kroz blog i prethodne knjige. Takođe, interesovanje koje je
pobudilo kod čitalaca, uključujući mnogobrojne promocije širom Srbije i
regiona, privuklo je i pravog izdavača („Orfelin“ iz Novog Sada), tako da će
knjiga sada najzad moći da se nađe i u knjižarama, bibliotekama itd. što kao
samizdat nije mogla. Sada je profesionalno dizajnirana, dopunjena mojom novom
pričom i, što mi je naročita čast, pogovorom Đorđa Kadijevića, pionira srpskog
horora, čuvenog po filmu Leptirica.
Tvoj opširan temat o Lavkraftu izašao je u novembarskom broju poznatog
svetskog horor magazina „Rue Morgue“, svojevremeno si pisao o njemu i za
„Gradinu“. Šta je posebno inspirativno za sadašnje čitaoce kada je u pitanju
taj pisac? Zašto je tebi važan?
- Lavkraft je, posle E. A.
Poa, najuticajniji pisac strave svih vremena: u proj polovini 20. veka on stoji
tačno na razmeđi klasičnog, gotskog, i modernog horora, zagledan i u daleku
prošlost i u budućnost. Pored toga što je uveo koncept „kosmičke strave“, koja
odriče čovekov antropocentrizam, poštujem njegovu ozbiljnost i predanost: za
njega horor nije bio igrarija niti eskapizam već pogled na svet. Svojim
autsajderskim, beskompromisnim životom on se pokazao ne samo kao značajan pisac
već i kao veliki čovek. O tome svedoče i neki od najznačajnijih današnjih
pisaca koje sam intervjuisao za „Rue Morgue“, ali i zbirke Nekronomikon (2009;
dopunjeno 2012) i Šaptač u tami (2015) koje sam priredio.
Priredio si tri nove knjige za „Orfelin“... Čini se da interesovanje za
žanrovsku književnost u Srbiji i dalje raste...
- To interesovanje je,
umnogome, proizvedeno delima sumnjive književne vrednosti, ali dobro je da ga
ima, jer onda će, možda, bar poneki od onih čitalaca koji se žanrom „zaraze“
Sumrakom ili Stivenom Kingom, pročitati i istinski književno vredna dela kakva
nudi edicija „Poetika strave“ koju uređujem, sa pričama Aldžernona Blekvuda, M.
R. Džejmsa i Lavkrafta. Za nju, dogodine, spremam i neke savremenije autore
koji nisu sa bestseler lista ali jesu ozbiljna literatura, istovremeno i
jezovito zabavna.
Tvoj rad o novijim srpskim horor filmovima nedavno je izašao u jednom
prestižnom svetskom zborniku na engleskom jeziku. Reci nam nešto više o njemu.
- Da, moj rad “Welcome to
the Reality Studio: Serbian Hand-Held Horrors“ izašao je u zborniku Digital Horror: Haunted Technologies,
Network Panic and the Found Footage Phenomenon koju su priredili Lini Blejk
i Havijer Aldana Rejs, predavači na Mančester Metropoliten Univerzitetu. Rad
analizira filmove Život i smrt porno bande i Srpski film u kontekstu uloge
video tehnologije i kvazidokumentarističkog stila u građenju njihove tematike i
idejnosti, a posebno u svetlu tematike filmske (auto)viktimizacije, „balkanskog
divljaka“, meta-filmskog preispitivanja nacionalnog identiteta i
kinematografije. I ranije sam objavljivao u akademskim zbornicima ove vrste,
npr. u knjizi Speaking of Monsters
(2012) a biće toga i još...
