pošto je TITANIK izazvao podeljene reakcije u vreme pojave, za niški akademski list PRESSING urađene su dve kritike. ovo sučeljavanje mišljenja ušlo je u sve anale, a sada se po prvi put obznanjuje i cyber-čovečanstvu.
hiper-mega-panegirik napisao je srđan savić, niški filmski kritičar, u to vreme student srpske književnosti, a danas direktor niškog kulturnog centra.
karakterističnu pljuvačinu ispunjenu gnušanjem nad kameronovom tvorevinom potpisuje Dejan Ognjanović, tadašnji postdiplomac na niškoj anglistici, a danas nezaposlena osoba neizvesne budućnosti.
dakle, evo tih textova, objavljenih 1998. godine, u 30. broju PRESSINGA: prvo srkijev, pa moj.
TITANIK
by Srđan Savić
Američkog autora Džemsa Kamerona godinama su neki ovdašnji "intelektualistički" nastrojeni "kritičari" smeštali na samu marginu svetskih filmskih zbivanja, dok su njegova, u vizuelnom i dramaturškom pogledu do perfekcije doterana ostvarenja, u potpunosti ignorisali, etiketirajući ih kao isprazne i neumerene parade kaskaderko-pirotehničkih bravura.
Ovakav površan pristup jednom nadasve ozbiljnom žanrovskom stvaraocu i njegovim, kako je vreme odmicalo, sve kompleksnijim novim delima, napustilo je, još posle umetničkog (i komercijalnog) uspeha Terminatora (1984), gotovo svako iole ozbiljnije kritičarsko pero u svetu, da bi, konačno, i oni najtvrđi i najstrožiji procenjivači filmske zaostavštine za budućnost popustili nakon pojave sjajnog drugog dela Osmog putnika (1986).
Kod nas takvog nečeg nije bilo. Jedni su Kamerona prihvatili odmah, drugi nikada. Ko je (sa estetske tačke gledišta) bio u pravu - to je, valjda, već svima jasno kao dan. Problem je u tome što povelika grupa ovih drugih ne prihvata ni najnovije Kameronovo delo, super-spektakl Titanik, film čije su umetničke vrednosti toliko očigledne da mi - parafraziraću jednu čuvenu misao Stjuarta M. Kaminskog, izrečenu povodom Fordovog remek-dela Tragači - nedopustivo perverzno deluje činjenica da neko pomenute kvalitete nije uspeo da uoči čak ni posle dva-tri kritička gledanja i pregledavanja.
Naravno, o jednodimenzionalnosti i površnosti Titanika ne može biti ni govora. Jer, Titanik nije SAMO "film katastrofe", on je IZMEĐU OSTALOG i "film katastrofe". Suštinski, reč je o melodrami par excellence.
Dramaturško ustrojstvo filma počiva na prstenastoj strukturi izlaganja događaja, na priči u priči. Okvirna priča smeštena je u sadašnjost i događaji koji u sklopu nje pratimo organizovani su u klasični melodramski prolog i epilog, po uzoru na velika dela holivudskih majstora kakvi behu Ford, Sirk ili Mineli. Istovremeno, prolog je i uvod u retrospektivno pripovedanje na kome se zasniva ona druga, centralna priča u Titaniku, priča o prvoj i na žalost, poslednjoj plovidbi gigantskog broda od staroga ka Novom Svetu. Ta centralna priča, strukturirana kao jedna izrazito duga retrospekcija (sa povremenim kratkim vraćanjima u sadašnjost koja su tu, pored ostalog, i zato da bi se još jače naglasila gradacija, jedan od temeljnih principa organizacije diskursa svake iole ozbiljnije melodramske tvorevine), čisto je monološke prirode pošto je zasnovana na sećanjima samo jedne osobe, sada već stogodišnje starice koja je uspela da preživi tu najstrašniju mirnodopsku pomorsku katastrofu u istoriji ljudskog roda.
Da je Kameron, kojim slučajem, rešio da odbaci okvirnu priču a da zadrži samo onu središnju, više ne bi bilo reči o pravoj, klasičnoj melodrami već o natprosečnom filmu katastrofe sa elementima filmske melodrame. Ovako, pred nama je "film katastrofe" koji je sasvim podređen melodrami. Jer, retrospekcija ima funkciju da nam predoči ne toliko kolaps jednog čeličnog povećanog monstruma, koliko poreklo nekolicine predmeta prekrivenih patinom sentimentalno-nostalgičnog naboja (lajtmotivi koje Kameron vrlo vešto koristi kao ključne momente melodramskog organizacionog načela repeticije).
Drugim rečima, likovi nisu tu zbog Titanika, naprotiv, Titanik je tu zbog njih. Osim principa gradacije i repeticije, ovaj se film karakteriše i maestralnim sprovođenjem organizacionih principa simetrije i kontrasta: prolog prema epilogu; ushićenost i veselje pri ukrcavanju na brod prema vapajima za pomoć i zatim grobnoj tišini posle katastrofe; neljudski hladna večera u prekrasnom holu koji pripada prvoj klasi prema frenetičnoj atmosferi u potpalublju, rezervisanom za putnike ne-buržujskog i nearistokratskog porekla; itd. itd.
I upravo je to ono što svakog ozbiljnijeg gledaoca u Titaniku impresionira daleko više od spektakularnih specijalnih efekata -perfektno Kameronovo poimanje žanra filmske melodrame. Ogleda se ta izuzetna žanrovska potkovanost i u načinu na koji je rasplet centralne priče povezan sa prologom i epilogom. Pogrešno bi bilo utvrditi da u Titaniku nema srećnog svršetka. Happy end je tu, ali u hrišćansko-metafizičkom smislu. Di Kaprio se žrtvuje da bi spasao život Kejt Vinslet i njegova se svesna žrtva, vidimo to u okvirnoj priči, nipošto ne pokazuje uzaludnom.
Pa kao što u prologu filma fizički silazak ostarele junakinje u morsku dubinu predstavlja rafinirani simbolički nagoveštaj njenog psihičkog poniranja u duboku prošlost kako bi se, makar i u sećanjima, još jedanput susrela sa Titanikom i njegovim putnicima, tako u epilogu silazi njena duša, po konačnom rastanku sa ovim svetom., u beskrajnu okeansku plavet, spajajući se tu, na metaforičan način, sa dušama onih koji su stradali u katastrofi, a koji su godinama živeli u njenom sećanju. Taj suptilan rediteljski prikaz silaska duše u dubinu da bi se tamo spojila sa sećanjem, to isticanje srastanja duše i sećanja u neraskidivo jedinstvo višeg reda, jedan je od najupečativljivijih trenutaka ne samo u ovom filmu, no i u celokupnoj, prebogatoj istoriji filmske melodrame.
Kameronov Titanik je, istovremeno, najlepša filmska varijacija na temu ljubavi između Romea i Julije (zaboravite ono Lurmanovo kičersko-videospotovsko viđenje večnog Šekspirovog teksta) i klasična melodramska storija o jednoj ženi koja je "rob prošlosti", zastrašujuće svedočanstvo o potonuću najvećeg plovila koje je čovek ikada stvorio, ali i rekvijem za postradale u toj užasnoj noći, te, napokon, didaktička priča o Božijoj kazni (Titanik kao simbol bogootpadništva buržoaskog društva) i spasenju pravednih i milosrdnih (završno svečano okupljanje duša uz zvuke valcera). Zahvaljujući ovakvom bogatstvu značenja, Titanik Dž. Kamerona je apsolutno remek-delo "sedme umetnosti".
Postoje dva načina na koja se u većini tekstova o TITANIKU zaobilazilo Suštinsko Pitanje: jedan se sastojao u zasenjivanju čitalaca brojnim fantastičnim detaljima vezanim za sasvim van-filmsku tematiku (ogromni budžet, podaci o minuciozno iskopiranim tanjirima, tepisima i nameštaju "kao na pravom Titaniku" itd), dok se u drugom, takođe uz neskriveno divljenje tolikoj "realističnosti", uzdizalo Kameronovo nesumnjivo režijsko umeće te uspešno izazivanje emocija, od sentimenta do napetosti. Ali niko od njih nije sebi (i čitaocima) postavio Suštinsko Pitanje: Kako je moguće da jedna ovakva blatantna uvreda inteligencije svakog gledaoca iole izdignutog iznad nivoa idiota požanje TOLIKI uspeh?
Odgovor je vrlo prost, i već je sadržan u pitanju: TITANIK je postao to što je postao upravo zato što se besramno obraća upravo... ehm, vrsti publike čija je moć "suspenzije neverice" na nivou deteta predškolskog uzrasta. Ali, budimo ozbiljniji i konkretniji: Kako postići TOLIKU suspenziju moći kritičkog suđenja i uvaliti masama tri i po sata totalno neubedljivih, nerealnih i jezivo klišetiziranih "likova" i situacija a da se oni tako spremno i s uživanjem predaju tome.
Ako se malo prodornije zagledate u megahitove nastale u predhodne dve decenije, shvatićete da sam u pravu kad tvrdim: ključ uspeha svih filmova, od RATOVA ZVEZDA preko E.T.-a, POVRATKA U BUDUĆNOST, INDIJANE DŽONSA, TERMINATORA 2 i JURSKOG PARKA, a sa kulminacijom u TITANIKU, leži u spoju a) velikog budžeta i atraktivnih spec. efekata, b) zanatski kompetentne režije, i – c) ključnog elementa, suštine na kojoj ovaj producentski "kamen mudrosti" počiva, a to je koncept nečega što se u knjigama iz psihologije na engleskom zove "wish-fulfillment fantasy". Radi se o iracionalnim fantazijama koje se u suštini svode na svojevrsne ego-tripove karakteristične za infantilni period, i koje bi odrastanjem, teoretski, trebalo da budu zamenjene "prihvatanjem načela realnosti", ali koje u stvari samo bivaju pometene pod tepih "razuma".
Prethodno navedeni hitovi bili su bazirani prevashodno na dečačkim fantazijama (zapazite koliko i njihova struktura i brojni motivi duguju bajkama!): biti neustrašivi inter-galaktički borac protiv Zla ili istraživač-avanturista, imati svog sopstvenog vanzemaljca za druga odnosno svemoćnu očinsku zaštitničku figuru u obliku T-2 androida, igrati se umesto figuricama, sa "pravim" dinosaurusima, itd. itd. Kameron ih je sve prešišao jer se u svom superspektaklu pre svega obraća fantazijama devojčica, pružajući ipak dovoljno i za dečake, i njihove "odrasle" ekvivalente. Stoga je i transparentna klišetiziranost TITANIKA, u kontekstu potrage za najnižim zajedničkim činiocem psihe što većeg broja ljudi oba pola ne samo logična već i PRESUDNA po finalni komercijalni uspeh.
Naravno, svaka devojčica sanja da bude bogata i razmažena kao princeza, ali i da, ego-tripa radi, bude u prilici da svoj "prezir" prema bogatstvu ispolji tako što će svoje srce podariti siromašnom umetniku (kao što je poznato, siromašni umetnici -pleonazam! - oduvek su imali sjajnu prođu kod ženskog sveta, POD USLOVOM da izgledaju kao Leonardo di Kaprio). Pritom je "umetnik", sasvim u duhu Amerikancima inherentnog prezira prema ISTINSKOJ originalnosti i kreativnosti, predstavljen kao bonvivan iz naroda koji vrca od energije i neizlečivog optimizma, i koji, i pored verbalno izraženog divljenja prema Pikasu - na delu predstavlja tek trećerazredno mazalo (ne očekujete valjada da taj kako-mali-Džimi-zamišlja-umetnika svede jedre i prelivajuće obline Kejt Vinslet u geometrijske oblike, u stilu "Kupačica iz Avinjona"?!).
S druge strane, naš živahni umetnik-pokeraš uspeva da osvoji i srce i dušu i telo lepe bogatašice čisto na konto svoje prirodnosti i iskrenosti (što je jedna od najtemeljnijih i najpogubnijih muških fantazija / zabluda). Posle niza efikasnih činova preživljavanja (uostalom, on je glavni junak: makar i bio bednik koji prvi put u životu vidi tako luksuzan brod, on u svakom trenutku zna u kom je pravcu izlaz koji vodi van!) tok ove fantazije pruža mu priliku da ispuni i ključni ideal za koji ogromna većina čovečanstva voli da veruje da je sposobna: ultimativni ego-trip - žrtvovati se za voljeno biće. I tako, umesto da bude udavljen kao pacov u neslavnoj smrti namenjenoj samo statistima, naš junak plemenito i dostojanstveno "zaspi" u hladnoj vodi prepuštajući spas svojoj vernoj ljubi. Kameron je, istina, mogao i njemu da pošalje neki komad plutajućeg drveta, ali film bi onda bio tek simpatična anegdota o dvoje klinaca koji su se spanđali u kontekstu najčuvenije - ne i najveće! - pomorske tragedije, a ne priča mitskih aspiracija o ljubavi jačoj od socio-ekonomskih prepreka, od zlih i bogatih mladoženja i njihovih demonskih pomoćnika, jačoj od prirodnih elemenata sudbine, jačoj od Vremena i od Smrti... ukratko, pričica koja nam na uvce govori baš ono što bismo voleli da čujemo...
I kako je sve ovo pokupilo skoro tuce Oskara, pitate se? Lako, ako se zna da Američka Akademija nagrađuje isključivo onaj film koji veliča američke vrednosti: upornost, izdržljivost, herojstvo, optimizam, preduzetništvo, "slobodu", "zdrav razum", običnog čoveka, "iskrena osećanja" (čitaj: patetičnu romansu), itd. -uz obavezan uslov da taj film i na blagajnama praktično ovaploćuje osnovnu američku vrednost: USPEH. Indikativno je da čak ni ti senilni duhovi čiji kriterijumi nemaju blage veze sa umetnošću nisu mogli ni da nominuju a kamo li nagrade jezivo petparački scenario, ili glumačke "kreacije" kartonskih likova; ono što je nagrađeno jeste vrhunska kompetentnost tehničkog dela ekipe (vizuelni efekti, scenografija, kostimi, ton...), ali s tim budžetom bio bi kriminal NE pružiti maksimum na tom polju.
Na žalost, u ovom filmu je i Kameron bio tek orkestrator sve te tehnike a sva "kreativnost" se svodila na kalkulaciju KADA i KOJE dugme pritisnuti radi maksimalnog efekta. Nekoliko upečatljivih scena i moćnih prizora, utopljenih u more stereotipova, čine da još više žalimo za jednim ozbiljnim i kompleksnim delom kakvo je TITANIK mogao da bude, tim pre što su Kameronovi raniji radovi, pre nego što je pao pod uticaj feminizma (TERMINATOR i TUĐINCI) posedovali snagu slojevitost i nadahnuće umetnika. Avaj, nekadašnje vešto poigravanje ARHETIPOVIMA on u TITANIKU srozava na najjeftinije klišee iz petparačkih ljubića, u spoju sa konvencijama morbidne atrakcije filmova katastrofa, a sve pod alibijem kvazi-moralističkih ciljeva. Zato niko i ne dovodi u pitanje Kameronovo zanatsko umeće - on jeste Kralj akcije i napetosti - problematičan je samo sadržaj i svrha filma u kome hiper-uverljivost broda i njegovog potapanja odnose prevagu nad uverljivošću likova i priče kojoj bi trebalo da služe.
UPDATE: nisam hteo da diram svoj text, ali iz ove perspektive, 10 godina pametnije, moram da se ogradim od svoje pomalo brzoplete tj. neprecizno sročene izjave, da su TERMINATOR i TUĐINCI nastali pre nego što je kameron pao pod uticaj feminizma. trebalo je to preciznije reći: '...pre nego što je feminizam u njegovom opusu odneo toliko napadnu prevlast da je kastrirao njegove inicijalne rediteljske kvalitete'.
sve ovo ostalo, inače, i danas potpisujem.
