TAKASHI MIIKE
**(*)
3-
predugo su za ovaj razbrbljani film krcat mudrijaškim dijalozima bili dostupni samo neupotrebljivo imbecilni, mehaničko-mašinski 'prevodi'. prvu pojavu pristojnog prevoda proslavih premijernim prikazivanjem ovog produkta, pa sada predstavljam prikaz.
GOD'S PUZZLE je teen drama za geek zaluđenike matematikom, fizikom i astro-fizikom. zvuči nelogično i nepraktično – otkad pa taj soj uopšte ide u bioskop? – ali jedino alternativno objašnjenje bilo bi da je ovde miike rešio da se malo glupira ozbiljnim pitanjima, i da naizmenično glumi 'pamet' i sprda se sa istom, a vezano za krajnja pitanja vasione.
u samoj premisi nalazi se zametak nečega što je svakako godilo miikeu – a to je ideja da je naš svet daleko od savršenog (blago rečeno) i da možda ne bi bilo loše ovu gomilu sranja zameniti nečim boljim. a ako u tom procesu ova gomilica strada, well, what the hell. to je sentiment s kojim mogu da saučestvujem, a javlja mi se da može i miike. iako se on ne poziva na blejka, u suštini to je etitjud koji bi za moto mogao uzeti reči williama blake-a: 'you must either create a system of your own, or be enslaved by another man's.' moto glavne junakinje GOD'S PUZZLE-a mogao bi da glasi: 'you must either create a universe of your own, or be enslaved by this cthulhu nonsense bullshit one.'
dakle, jedna cura koja kao da je izašla iz filma sion sonoa (i.e. with a lot of ISSUES!) istovremeno je teen-genijalka koja bi da jedan akcelerator čestica u obliku znaka za beskonačno ( ∞ ) upotrebi za igranje boga, tj. stvaranje novog univerzuma, bez obzira na posledice po ovaj. no, sve je ispričano iz perspektive jednog simpatično-blesavog zgubidana koji je zalutao na studije fizike (tačnije, zamenjuje svog brata-blizanca, koji je otišao na putešestvije po indiji u potrazi za mudrošću!). baš zato što je autsajder za svet fizike, on ume da povremeno postavi i neko razumno pitanje koje 'studioznima' i 'ozbiljnima' ne bi palo na um, pa se tako stvara zanimljiv duet u kome su lupetanja i zaista komična (ne)snalaženja ovog momka neki od hajlajtova filma.
ono što nije zanimljivo jeste nehumano predugačak razgovor – u trajanju od bar 20 minuta, usred filma – o pitanjima teoretske fizike, koji nije toliko neshvatljiv koliko je neinteresantan i nesvrsishodan. ništa bitno ni za zaplet ni za likove ne otkriva se u tome, nego je pre svega jedan netipičan miikeovski exces i iživljavanje. zapravo, i likovi i njihovi međuodnosi postavljaju priliku za mnogo interesantniji film nego što miike na kraju isporučuje, a to važi i za 'spektakularnu' završnicu na akceleratoru – koja prosto nije dovoljno zanimljiva niti uzbudljiva.
ljubitelji uvrnutosti zarad uvrnutosti svakako će više od mene ceniti to što miike usred kvazi-saspens scene sve okrene na zajebanciju i ubaci rock-n-roll tačku, ali ja moram priznati da sam u ovom filmu uživao samo sporadično, dosađivao se ponegde, i sve u svemu, iako je to vredno i neobično gledalačko iskustvo, svakako ne spada u vrhove takashi miikea. miikeovo polu-sprdačko bavljenje velikim pitanjima u, npr. IZO-u bilo je daleko uspešnije, i u smislu ideja, i prosto filmofilski gledano.
zato i ovako srednjačka ocena. fino je to, ali nekoherentno, neujednačeno, površno i – blentavo.
