Rasprave o srpskom filmu često umeju da zaliče na rasprave o "jugu". S jedne strane od dela samozvane inteligencije pljuvanje po svemu paušalno zato što, jelte, u "zemlji Srbijici" / "ovim prostorima" ništa, jelte, ne valja; sa druge strane komentari tipa "koliko para, toliko muzike", "kakav je da je, naš je" – "rodilo se, valja ga ljuljati" manir. Zanemaruje se ono najosnovnije. Da li predmet rasprave odrađuje posao u okvirima svojih limita. To jest, da li "jugo" može preveze iz tačke A u tačku B (u svojim okvirima, takav kakav je). Ili, u ovom slučaju, da li "Zona mrtvih" radi ono što se u kritikama ponekad opisuje rečju "isporučuje". U okvirima, naravno, zombijskog filma.
Reklo bi se da "Zona mrtvih" najviše duguje italijanskom zombi-filmu, ali to jednostavno ne pokazuje. Štaviše, replike, aluzije, imena likova (Savini, Botin, Milius :rolleyes: ), angažovanje Kena Forija, jasno govore da su uzori bili pre svega "oni preko bare". Mada se tu i tamo mogu "namirisati" Italijani, akcenat je na Amerikance toliko dat da u neku ruku i ne čudi katastrofalna odluka da glumci govore engleskim jezikom, često sa veoma sočnim i nekom native-speakeru verovatno čak i smešnim naglascima. Italijani su, pak, u svoje slavno doba angažovanja glumaca koji su pričali neitalijanskim jezicima njima dozvoljavali da govore svojim maternjim, te su posle radili nahovanja, u zavisnosti od tržišta. Štaviše, prevodi nisu uvek bili bukvalni, to jest tekst na engleskom i italijanskom nije uvek bio identičan. Time se dobijao proizvod prilagođen tržištu. "Zona", pak, nije ni tamo ni ovamo; imamo prilično glupu situaciju da u Srbiji svi pričaju engleski, i lokalno stanovništvo međusobno i stranci, ali ipak na početku vidimo pijanog američkog vojnika koga su naši, naravno, naučili najvažnijim rečima - "kurac" i "pička". Te dve reči su u filmu jedine srpske, ako se izuzmu natpisi, što ćirilični, što latinični, sa kojima se Ken Fori, srpski udovac, sasvim lepo snalazi. Bojim se da je odluka da se uštedi na nahovanju i orijentisanje na engleski koji izgovaraju sami glumci loša, upravo zbog tog ciljanog stranog tržišta. Ali, videćemo.
U oči brzo upada i neprestano ponavljanje, kako onoga što vidimo na ekranu (čovek sam samcit, neuspešno vrti telefone i sam samcit za sebe naglas kaže "veze su u prekidu"), tako i nekih filmskih činjenica. Dvaput čujemo da je Pančevo najzagađeniji grad u Evropi, a dvaput čujemo i da GPS ne radi zbog združene vojne vežbe Srbije i NATO-a. Ovaj detalj sa GPS-om je, inače, karakterističan primer scenariste koji se i suviše lenj da uradi i najosnovnije istraživanje. Naime, GPS nije moguće tek tako isključiti i dovoljno je samo otvoriti članak na Vikipediji pa videti da je GPS možda moguće samo ometati, ali se onda opet postavlja pitanje čemu ometanje GPS-a tokom vojne vežbe, čemu potreba da se to toliko naglašava, tim više što od Vršca odakle kreće "tajanstveni zatvorenik" pa do Beograda postoji jedan jedini put koji prolazi kroz Pančevo, te GPS nikome nije ni potreban, niti njegovo nefunkcionisanje ima ikakvog uticaja na radnju.
Nejasno je, doduše, i zašto se toliko potencira priča o zagađenom Pančevu. Čak i osrednjim poznavaocima zombijskih kanona je jasno da su hemijska zagađenja često uzrok zombijske pošasti, te je izgledalo da izbor Pančeva (što da ne, i Bor bi mogao da posluži kao kandidat) kao epicentra nije slučajan. Mogućnosti su brojne i – originalne. Avaj, lenji scenaristi pribegli su potpuno debilnom incidentu gde se – ovu glupost vredi spojlovati – grupa pijanaca otima oko pištolja sa čuvarem, te otkočeni i repetirani pištolj (ah, ti na sve spremni čuvari!) slučajno opali i jednim metkom probuši obližnju neobezbeđenu cisternu i nastane pičvajz. Aman, ljudi...
Ruku na srce, Pančevo kao Pančevo tu preterano nije ni bitno. Ova se radnja mogla odvijati bukvalno bilo gde; veći deo filma događa se u zatvorenom, svi likovi govore engleski, ne postoji nijedna situacija koja je na bilo koji način povezana na Srbiju ili Pančevo (osim što jedan "jugo" iz čista mira stane). Sve se moglo srpati bilo gde, bilo kad, sa istim kilavim efektom.
Najveća boljka "Zone mrtvih" zapravo je boljka velikog broja naslova srpske kinematografije (možda je to karakteristika koja je autoru izmakla u prethodnom pasusu?) i to je ono što ove zombije zakopava toliko duboko u zemlju da se iz nje neće izvući nikad. Naime, radnja zastajkuje, likovi često stoje i kenjaju, vrte potpuno besmislene priče, raspravljaju se oko potpunih gluposti, a sve u okruženju koje bi – navodno – trebalo da bude ekstremno opasno po život. Dok se (sasvim zgodno) uvek spori zombiji dovlače sa svih strana, naši će junaci raspravljati o tome ko postupa po naređenju a ko ne; "tajanstveni zatvorenik", najiritantnija sub-Napoleon-Vilsonovska pojava, prosipa jeftino napisane cinizme ne skidajući glupavi osmeh sa lica; ima i toga još. Takva zastajkivanja ubijaju svaki saspens, svako moguće uzbuđenje, svako navijanje za likove osim želje da ih zombiji već jednom izjedu sve zajedno, pa da idemo kući ili da ih ovi pomlate, svejedno, samo da idemo kući."Zona" uspeva i da bude dosadna. Preselivši radnju u napuštenu policijsku stanicu (neko je spominjao Napoleona Vilsona?), izloženi smo beskrajnom pretresanju pređašnjeg života što bitnih što potpuno nebitnih likova (a ovih drugih je u filmu više nego pregršt), dakle likovi opet stoje i kenjaju i sve to traje, čini se, u beskraj.
Ovaj film se, zapravo, prema svojim likovima odnosi sa velikim nepoštovanjem. Isto važi i za omaže. Kao da je u (pod)svesti autora sve vreme bilo da se snima nešto nižerazredno, treš radi treša, jeftina zabava ne vrednija od buljenja u brkatu ženu, čoveka-slona ili ovcu sa dve glave. Mada nekim od likova film pokuša da da nekakav bekgraund, sa prezrenjem se čitav taj bekgranud kasnije odbacuje zato što on za radnju nema nikakvo značenje. Štaviše, glumatanje i izgovaranje tugaljivih rečenica još više ubija bilo kakav doživljaj smaka sveta koji je, kao fol, pao na nedužna pleća ionako zatrovanih Pančevaca. Kao da to nije dovoljno, omaži se takođe spominju usput, izgledaju ubačeni na silu, bez smisla i sa nipodaštavanjem. Drastičan primer – likovi konačno izlađu napolje, dan sviće (svitanje – dawn, jelte). Zastanu (a šta bi drugo, jedan od onih stojimo-i-kenjamo-dok-nas-zombiji-kao-fol-jure segmenata). Šta da rade? Ideja – idemo čamcem do Beograda. Druga ideja – ne, hajde da nađemo neki tržni centar. Ne, kaže Ken Fori, teško je tržni centar obezbediti i, verujte mi, pre ili kasnije će ući u njega. Onda nastave dalje. Ma, idi begaj! Scenarista gledo Don ov the ded. I znate šta, ljudi? Ken Fori igra i u tom filmu! Ali ne u onome gde ima ono sa oklopnim kamionima nego u onome sranje filmu gde oni odu u onaj tržni centar i tamo ih onda napadnu one motordžije.
Konkretno, ta bi rečenica možda, ali samo možda, funkcionisala da je neki tržni centar u blizni, pa – kao fol – eto da se razmotri i ta mogućnost. Ovako... Bogte, jure ih zombiji celu noć a oni opet stali da kenjaju i gde mu baš od svega u tom trenutku pade na pamet tržni centar!
No, da spustimo loptu. "Zona" ima (muzika tuš!) dva relativna noviteta u zombi-kanonu. Prvozaraženi (oni koje je zarazio dim smešno objašnjen i u celoj konstalaciji stvari prilično nejasan) su neke vrste vođa ili bar pokazuju neke naznake inteligencije. Urnebesna kombinacija Abota Hejza (iz Children of the Dead) i Big Daddy Marsa (iz Ghosts of Mars) iz pocepanog haz-mat odela arlaukanjem komanduje zombijima. Završna borba sa njim jednako je urnebesna, možda omaž Indijani Džonsu, možda i ne. Drugi novitet je u tome što zombiji umeju iz potpuno nejasnog razloga i da pobegnu (ili se povuku), što pojedinačno, što grupno. Mada bi zlobnici primetili da ovo prvo nije toliki novitet jer se razvijanje zombijske inteligencije može videti i u Land of the Dead, mada sa manje komičnim protagonistom, ovo drugo na revolucionaran način drma samu suštinu filmskih zombija, ali "Zona" nema pameti ni volje ni ljubavi prema tematici da tu ideju, ako je uopšte reč o ideji, razradi.
Na isti način, sa prezirom i svođenjem na besmisleni deus-ex-machina, odnosi se i prema daleko naintrigantnijem liku u filmu, čoveku bez imena koga tumači Vukota Brajović (inače, paradoksalno, jedan od autora). Psihotični verski fanatik izbegao iz ludnice, naoružan ko zna kako i ko zna gde, koji je dugo čekao trenutak da se izbori sa ovim vidom smaka sveta... E, taj ostaje u senci potpuno neubedljivog Emilija Roza, te time "Zona" sebi izbije iz ruku poslednji upotrebljivi adut na koji bi bilo koji zombi fan mogao da zaigra u odbrani ove travestije.Između dosadnih i otegnutih kadrova beskrajnog blebetanja ni o čemu, nastaje jednako dosadno i besmisleno drmusanje i vrćenje kamere čim se bilo kakav zombi nađe u kadru. Ili ukratko – mrtva kamera na likove koji bla-bla-bla-blaišu ili se sub-Napoleon cereka; pojavi se zombi, drmaj-okreći-odvrni bato muziku-dreka-vika-zamakni za prvi ugao; uf, pobegosmo; mrtva kamera bla bla bla bla... ad infinitum. Maske su zadovoljavajuće, mada ruku na srce - generičke. Veliki deo zombija više liči na posednutog Eša (iz Evil Dead) nego na hodajuće mrtvace, dok dobar deo ostalih liči na izbeglice sa goth-žurke na kojoj je izbila masovna tuča.
I dobro. Dovuče se šepesavo nekako i taj kraj, da li je ono pred špicu bio omaž Fulčiju ili nije, prosudite sami. Preostane pitanje koliko će love ovo čudo zaraditi kod nas i u inostranstvu. I teško je proceniti da li je bolje da prođe dobro ili da propadne. U prvom slučaju, to bi se moglo protumačiti da i ovakvi jadni proizvodi mogu doneti lovu, te da takve treba snimati i dalje. U drugom slučaju, moraće da prođe izvesno vreme dok se neko osmeli da uloži novac u horor; možda, ali samo možda, postojaće i neko ko će se prema hororu, njegovom nasleđu i njegovoj publici odnositi sa malo više poštovanja. Da se razumemo - autor ovog teksta ne pripada paušalnim pljuvačima prema svemu stvorenom u Srbiji, jer je takvo ponašanje prevashodno odraz nevaspitanja, frustracija i poremećaja percepcije, ali je ipak i pristalica eutanazije. Na kraju krajeva, "Zona mrtvih" i nije srpski horor per se. Čak je i NATO samo "nužno zlo", iako pravo zlikovaštvo leži u mutnoj komunističkoj prošlosti, zaostalim nemrtvim službama i njihovim sablasnim načelnicima koje će dobri precednik smeniti čim mu se za to ukaže prilika. Linija manjeg otpora na svim frontovima.
