***(*)
3+
Pre
svega, da raščistimo par stvari.
1) Gibson! Ja nemam nikakav lični odijum prema Gibsonu kao
čoveku, a sve i kad bih ga imao, ne bi mi smetalo da prihvatim njegov umetnički
rad kao vredno delo; prosto, tako funkcionišem i inače, tako gledam na stvari.
Većina mojih omiljenih ljudi su „kontroverzni” ako ne i „troubled”, iz
raznoraznih moralnih i srodnih razloga.
E. A. Po i njegova tinejdž-rođaka i
supruga; njegova pijana svadljivost. Lavkraft i njegova eugenika, anglofilija i
rasizam. Barouz i njegova narkomanija i slučajno ubistvo žene. Selin i njegov
rasizam (naročito antisemitizam). Polanski i njegova nesrećna epizoda s
tinejdžerkom. Hič i njegov sadizam prema glumicama. Itd.
U svim ovim, i drugim
sličnim slučajevima, ili lično ne vidim preveliki problem sa onim što zgražava
svetinu, ili –onde gde ni sam ne odobravam „problem“ - to mi ipak ne smeta da
poštujem i volim umetnine tih ljudi. Prosto, premalo je genijalnosti i
remek-dela na ovome svetu da bismo još od njihovih tvoraca tražili da budu
uzorni, čestiti, dosledni, uvek i svuda fini i dobri i nežni prema svima… To su
kvaliteti koje možete tražiti od svog zeta – ili komšije – a ne od umetnika!
Inače, zbogom umetnosti.
Konkretno: iako mi je
idejnost njegovog STRADANJA HRISTOVOG odurna (elaborirao sam zašto još pre 10
godina, u knjizi FAUSTOVSKI
EKRAN), priznao sam i priznajem i sada da tu ima izuzetno jakih
momenata i scena. Uostalom, njegov portret Satane jedan je od 4-5 najboljih u
celokupnoj istoriji sedme umetnosti. Slučajnost? Ne bih rekao! Dao sam mu jaku
trojku, isto kao i za BRAVEHEART (film koji, istina, nisam gledao u ovom veku,
iako mu se odavno spremam za reprizu).
O APOKALIPTU mislim sve najbolje, kao
što sam već odavno pisao OVDE.
Gibsona smatram izuzetno nadarenim rediteljem snažne vizije i umeća, velike
vere i volje, i nesumnjivog talenta. Ukratko, ne da nisam imao problem s njim,
nego sam s nestrpljenjem čekao njegov novi rediteljski projekat (uzgred, šteta
što su njegove novije glumačke akcije bile uglavnom u srednjačkim,
zaboravljivim, tek-gledljivim ali nebitnim filmovima koji ga zapravo ne
zaslužuju).
2) Rat, propaganda, patriotizam, Amerikaaa… Da, nominalno, ovaj film
se bavi slavnom američkom borbom protiv Japanaca u II svetskom ratu, izdiže
njihov heroizam, i mada za glavnog junaka ima čoveka koji zbog prigovora savesti odbija da takne pušku
a kamoli da puca iz nje – ovo ipak nije antiratni film;
implicitno on ipak
slavi borce, oni koji jesu pucali i ubijali, prikazuje rat kao nužnost – ružnu
i zlu, i baš zato neizbežnu, sa nama, ovakvima. Ljudi poput Dosa, glavnog
junaka ovog GREBENA, uvek će biti najminornija manjina, izuzeci, specijalni
slučajevi, fusnote a ne pravilo – ALI: vidi niže.
Da, mogu da zamislim kako
se ovaj film pušta američkim vojnicima po svakojakim ratištima širom sveta za
dizanje morala (ali i za spuštanje na zemlju po pitanju toga šta da od vojevanja
očekuju). Nažalost, propagandna dimenzija ovog filma je neizbežna, inherentna
je priči, iako ona tu nije primarna.
ALI! Ono gde mene ovaj film
pre svega i lično gađa, onaj privatni G-spot koji mi tako stručno dirka preko
dva sata jeste u tome što ovo nije tek
još jedan (anti)ratni film; nije, zaista, o II sv. ratu, o Americi, o vojsci, o
puškaranju i makljanju. Ovo je film o čoveku koji ima nešto u šta veruje,
duboko i iskreno, posvećeno, i zbog čega je spreman da ispravi kičmu i kaže
NEĆU svima oko sebe: i familiji, i (najbolnije) verenici,
...i „drugarima” i
„autoritetima” i SVIMA koji ga navode (i zavode) da poklekne, da se preda, da
zažmuri na jedno oko pred svojim principima i da malo pragmatično „savije”
svoju veru u skladu sa stvarnošću, sa „stanjem na terenu“, da se prilagodi, da
načini izuzetak... A on uprkos svemu i svima ipak tera to svoje, jer ispravno
shvata da s tim nema pogađanja i kalkulisanja. Ili jesi ili nisi.
Opis ovog filma stvarno ne
zvuči obećavajuće. Pa još ono zlokobno „Prema istinitoj priči“! Kao što ja to
uvek ponekad kažem, jedini genijalan film ikada snimljen po istinitoj priči je
DEAD RINGERS. U rukama nekog bljuzgavog odradeka poput Rona Haurda ili Zemekisa
ovo je mogao da bude samo još jedan jadni mamac za Oskara, jedan od onih „igrao
je jedno ljeto“ filmića poput, maltene, svega što je dobijalo Oskare poslednjih
godina i bilo smesta zaboravljeno (THE KING'S
SPEECH anyone? CAROL – sjećate se?).
HACKSAW RIDGE, uveren sam, ima ono što naš narod
zove „staying power“: ovo je film koji će da traje, da se pamti i da se gleda –
zato što je više nego što na prvi pogled izgleda: zato što nadgrađuje svoju
priču i od nje pravi nešto univerzalnije.
Ovo je film o VERI. I pravi
ga čovek koji iskreno VERUJE. I ta VERA čini čuda. Ona čini da Gibson uspeva
–svojom rediteljskom magijom, i uz pomoć glumaca koji mu se potpuno predaju, s
poverenjem i, ehm, da: verom – da čak i konvencije (neko zloban i zločest kazao
bi: klišee) oživi tako da deluju kao da ih nikad dosad nismo videli.
Ili barem,
ako i ne uspe baš uvek da ubije svest o tome da gledamo opšte-prepoznatljivu
situaciju iz srodnih filmova, on uspeva da to oživi i učini zanimljivim,
zabavnim, sočnim, tako da čak i kad nam uvali kliše, on nam ga uvali tako
stručno i nežno, s ljubavlju, da mu na tome ne zamerimo, nego se nasmešimo i
tražimo još. To je umetnost u kojoj je Spilberg čarobnjak, samo što je u tome
manipulativniji. Jevrejčina, viknuo bi Gipson posle 3-4 ljute!
Svako
ko pažljivo prati ovaj blog – i moj rad, uopšte – zna šta mislim o pošasti
Hrišćanstva, Biblije, popova itsl.
Ali ako to znate, onda će vam biti još jasnije kolika je ovde umetnost na delu
kad je Gibson uspeo da napravi odličan film u kojem je konstantno i dosledno
prisutna religijska simbolika, i gde se glavni junak ne razdvaja od džepne
Biblije, a da ja i dalje na to lepim svoj precious
Pečat Preporuke!
Uostalom, ovo je film koji
na kraju nimalo suptilno – a opet, predivno – prikazuje doslovno vaznesenje u
nebo svog glavnog junaka. Ne, ovo nije spojler: nisam kazao da je poginuo i
otišao na nebo. Film samo insinuira da je dostojan da na Nebo ode.
I to čini
„samo“ ingenioznom promenom perspektive kamere – odnosno, istim postupkom koji
sam prvi put zapazio tako genijalno jednostavno a super-efektno primenjen u
OLIMPIJADI Leni Rifenštal, kad ova velika rediteljka pametnom montažom i
uglovima snimanja učini da se izgube uobičajeni odnosi o tome šta je gore a šta
dole, i stvara utisak da skakači sa onih jebenih dasaka zapravo počinju da
lete, da se uznose u nebo, da prkose gravitaciji i drugim zemljinim zakonima...
Isto to radi i Gibson ovde, na kraju, i radi to ko mator! Zlobnici bi rekli: pa
da, naci-Gibson je dobro izučio zanat kod naci-rediteljke! Ali njima mogu da
kažem samo XXXXXXXXXXXX (Ovde mora doć' cenzura!). Uostalom, Leni je samo još
jedan večito-živi dokaz gorepomenute teze o „problematičnim“ umetnicima.
A Gibson je nesumnjivo
jedan od takvih. Kako samo taj
čovek oslikava PAKAO na zemlji u tim scenama opustošenog bojnog polja! Kako
samo rastura scene borbe – bez šejki kema ali i bez slou moušna: munjevito, a
opet jasno i precizno, bolno jebitačno! Kako samo (po ko zna koji put!) uspeva
da pričom i poentom opravda neverovatne količine prvorazrednog splattera!
Kako
mu polazi za rukom onaj najređi trik, da dobije i jare i pare: da sačini
vrhunske scene borbe, pucnjave, pirotehnike, kasapljenja, akcije – usred filma
o čoveku koji se tome dubinski protivi (naravno, to je sve estetski opravdano
jer slika kontrapunkt vrednostima našeg protagoniste).
Kako mu uspeva da mu
klišei prodišu, da naizgled dvodimenzionalni ipak zadobiju i treću dimenziju –
da i prividni „zlikovci“ budu ljudski opravdani. Kako vešto hoda po minskom polju patetike a da nikad ne nagazi minu! Kako pravi saspens čak i onda
kad znaš (ili misliš da znaš!) kako se to sve završava i ko će i da li će
preživeti! Kako izvlači genijalne performanse iz fucking Spajdermena i (gasp!) Vinsa
Vona!
I da
ne nabrajam dalje.
Reći
ću, za kraj, još ovo: samo grešnik ima pravo da (mi) govori o veri. Grešnik
koji je posrnuo i iz tog posrnuća se vozdigao, onaj koji je video i osetio i
lice i naličje vere. Nešto kao onaj pop u genijalnom ruskom filmu OSTROV,
recimo. Ili kao Mel Gibson. Koji u poslednje vreme nosi dugačku, vrlo
neholivudsku ali izrazito pravoslavnu bradu. Slučajnost? Ne bih rekao!
Ovaj
film će naproleće dobiti brdo Oskara, to vam garantujem. Iako je to odavno
devalvirana nagrada, narednu dodelu ću pratiti sa zanimanjem, jer najzad ću,
posle dugo vremena, imati za koga da navijam. Gibsonu je potrebno ovo
vaskrsenije, i on će ga i dobiti.
Gledajte GREBEN SPASA sada,
u bioskopu kako jedino i valja doživeti ovakav superspektakl – ne da biste bili
„in“ nego zato što se radi o pravom, dubokom, slojevitom bioskopskom
doživljaju: visceralnom, emocionalnom i spiritualnom. Plakaćete. Smejaćete se. Grozićete
se. Bljuvaćete u svoje lavore s kokicama. Grišćete nokte i stezaćete stolicu od
napetosti. I verovaćete.
Verovaćete da se može ići
nasuprot struji, nasuprot svima, da nije zlo biti jedan i jedinstven, verovati
u sebe (ako, prethodno, uopšte imate nekakvo svoje ja). Verovati, po svaku
cenu. Jer, praćke i strele sudbine (i kretena oko vas) mogu se istrpeti i
podneti, nije to strašno – ako duša ostane netaknuta. Jer, šta vam vredi da zadobijete carstvo; duša gde je onda? Golkonda, Golkonda!
PS: Kako da ne volim film u kojem junaci nose oba moja nadimka: postoji tu jedan koji ima moj ratni nick (ratnick) - "Profa", i drugi, još zapaženiji, koji ima moj mirnodopski nadimak, "Ghoul"!
PPS: Film sam s drugarom odgledao u novootvorenom niškom Sinepleksu. Bio sam skeptičan oko rentabilnosti tog projekta, ali sudeći po poseti ove konkretne večeri, izgleda ima nade. Lepo je bilo ovakav film odgledati sa masom koja, začudo, čak i nije nešto mnogo šuškala, mljackala niti brbljala tokom filma. Valjda ih ponela priča, šta li? The Power of Gibson compels you!
