čudnom ironijom sudbine, 2 miikeova filma iz iste godine – 2007. – bilo nam je suđeno da pogledamo sa više od 18 meseci razmaka!
dok je SUKIYAKI stigao expresno, na DETECTIVE STORY moralo se pričekati neverovatno i neuobičajeno dugo!
sad kad je DETECTIVE dolijao, setih se da ni SUKIYAKI rivju nije okačen na blog, pa evo da u počast starog-a-za-nas-novog miike-DETEKTIVA okačim stari-a-za-blog novi rivju ĐANGA.
pogledah SUKIJAKI SUVLAKI NA PAVLAKI.
moja ocena, fina četvorka (****), ili po delovima:
prva polovina=5-
druga polovina=3+
do sada navođene zamerke ovom filmu ne stoje, jer su plod pogrešnog pristupa i nerazumevanja suštine njegovog tu-bića, a i njegove stvari-po-sebi.
to da je previše konfuzan – pa, nije mnogo više od prosečnog špagetija (vintage, italo), gde takođe imamo nepoznate prošlosti, tajne identitete, otkrića skrivenih backgrounda, motivacija i sl.
istina, ovde i neki sporedni likovi imaju svoje bizarne prošlosti i veze sa glavnima, ali to niti je previše važno, niti je teško ispratiti. taj aspekt filma doživljavam kao SVESNU hipertrofiju klasičnog špagetija – što je ovde i bila OSNOVNA NAMERA.
elem, SUKIJAKI SUVLAKI je, pre svega, jedno kempovanje (pod)žanra, sa namernim preterivanjem (drečavo veštačke kulise sa lažnim nebom i planinom fudži na početku, prenaglašene emocije a naročito patetika tužnih flešbekova na traume iz detinjstva, pa onda žene koje vrište dok ih siluju, dok im muževi ginu na rukama, dok im deca pate itd.). sve je to deo koncepta, i vrlo lukavo odrađeno. i vešto. on niti omažira niti emulira, nego dekonstruiše i rekonstruiše u jedan vrlo osobeni autorski reimagining!
u tom svetlu treba shvatiti (i pozdraviti!) vanredno smelu i po meni veoma uspelu i zabavnu zajebanciju sa japanskim ingrišom.
nemojmo zaboraviti da je i 'originalni' špageti vestern, kako mu i ime kaže – derivat, tj. italo verzija usa proizvoda, u kojoj su peščare italije i pustinje španije glumile amerike a neki luiđi, serđo i tako ti su bili 'džo', 'frenk' i 'stenli' i pričali, ili bili dabovani, na neki vrlo sumnjivi 'engleski'.
sad miike uzima taj derivat, pa šraf okreće za još 90 stepeni, ubacujući tu usa-italo smešu u japanski ambijent i –pored ostalog- tim ingriš dijalozima stalno podseća na suštinsku inkonguentnost u samoj postavci – umesto da je prikriva i pretvara se da ne postoji (kao u špageti vesternu, koji ejpuje ameriku, sa manje ili više uspeha), on je iznosi na videlo i pretvara u svoju suštinsku temu. (btw, preprimljen na ovu zamerku u rivjuima amera kojima je ingriš baš žešće smetao, moram reći da mi taj smešni jap. izgovor uopšte nije bio toliko extreman i nerazumljiv – možda 3 ili 4 replike u celom filmu nisam baš najbolje razumeo!)
ako film posmatrate kao golu zabavu tipa 'opusti mozak i uživaj u šarenim bojama koje ti mrdaju pred očima' – SUVLAKI isporučuje tako zasenjujućom paletom boja, a naročito prelepe CRVENE, da je film RAJ ZA OČI, potpuni trijumf production designa, KOSTIMA, šminke, frizura, oružja – you name it, they have it up to 11!
ako od filma želite da ispoštuje špageti žanr – manite se ćorava posla. to mu nije namera: ovo je film koji se, u suštini, sprda s tim (mada ne zlonamerno: ne očekujte melbruxovsku PARODIJU)! u tom smislu se i većina zamerki scenariju mogu pripisati uzorima na kojima je baziran i od kojih ih je preuzeo.
ako od miikea očekujete i neku dublju priču (koja je poruka filma? šta je naravoučenije? ima li život smisla? koji je? itd.) – pa, mislim da nećete biti iznevereni ni na ovom polju. iako površno gledano ovo deluje kao jedna 'extravagancija' i velika zajebancija (za razliku od, npr, ozbiljnog breht-na-kreku BIG BANG LOVE), mislim da film zapravo vrlo svesno i pametno nastavlja neke teme iz jezgra miikeovog opusa: preispitivanje koncepta muškosti, japanskog identiteta (naročito as opposed to američki identitet ikonizovan u westernu), američke kulturne dominacije, gubitka viteštva (samurajske katane protiv mitraljeza) itd.
2 stvari koje su mi upadljivo nedostajale, a bile su za očekivanje u ovom konceptu:
1. bombastična špageti muzika – ovde je nema mnogo, u smislu skora (postoje 2 dijegetske pesme, i obe su izvanredne – a posebno ona uz pratnju onog aboridžinskog (!!!) čuda sa ultradubokim zvucima znanog kao didžeridu).
2. krvopljus – pošto su italijani na svoje špagete stavljali mnoooogo više kečapa od usa kolega, a miike je poznat po prolivanju krvi, očekivao sam da se ovde ljudi raznose u parčiće, da krv šiklja na sve strane, da katane seku udove a mitraljezi kose i komadaju sve pred sobom: a zapravo, mada krvi ima dovoljno da se prosečan festovski snob 'šokira' ili bar zgrozi, meni je na tom planu ovaj sukijaki bio suv. mada, simpatičan je bio očigledan omaž OGNJENKI u sceni sa bajom koji ima ogromnu rupu u stomaku. lepo je videti da uroš stojanović svojom revolucionarnom vizijom već utiče na filmmejkere miikeovog ranga!
dakle, baš 'nako fina četvorka (****)
