Gaspar Noe
FRA/JAP
***
3-
najnoviji čimbenik žanra 'film gašpara noja': ako ste voleli prethodne, i ovaj će vam biti okej (mada verovatno ne toliko drag kao raniji), a ako niste bili makar blago tolerantni prema njegovim dosadašnjim egzibicijama, nema nikakvog razloga da uopšte traćite skoro 3 sata na ovo.
svaki naredni noeov film je progresivno 'tanji', površniji i idejno rudimentarniji od prethodnog, dok je istovremeno svaki progresivno sve napadnije formalno egzibicionistički, sve dok, slutim već u narednom 'filmu', forma savim ne pojede 'sadržaj' i ne pretvori se u samodovoljnost. ne bi me iznenadilo, imajući u vidu noeove tendencije, da se njegov naredni projekat zove RINGIŠPIL, i da ga čini tročasovni real-time snimak kamere prikačene na naslovni objekat u nekom luna parku, koji se vrti, i vrti, i vrti okolo...
sad, ja kao ljubitelj 'čistog filma' nemam baš mnogo razloga da se žalim, i svakako ću da pratim gaspara do kraha, ali... ne mogu a da ne zapazim da je, uz svu vizuelnu superiornost koju ENTER THE VOID pruža tokom svog pompeznog trajanja, njegov sadržaj ništa više od trivijalnog, čak infantilnog.
u pitanju je intelektualno lenj film o intelektualno lenjom mladom čoveku koji usred tokija, uz pomoć droga oživljava nekakve mandale i psihedelične vizije samo da bi ubrzo glupo stradao u nekom šugavom klozetu zato što tu ni vodokotlić ne radi.
nakon toga, njegov duh luta po gradu, leti, lebdi, ide kroz prozore i kroz zidove, priseća se stradanja svojih roditelja, zezanja sa sestrom koju je obećao da će da pazi, razotkriva izdaju koja nam je jasna i bez predugog puta koji on pređe da otkrije ko šta kako i zašto ga je prodao u tom klubu po imenu ŠUPLJINA, i sve u svemu, i u svom zagrobnom životu naše momče luta isto koliko i za 'života', sve dok u jednom trenutku njegova bestelesnost ne uđe u rodnicu svoje sestre, gde iznutra posmatra in-out & in-out glavić koji mu štrcne nešto belo u duhovno oko, što ovaj iskoristi kao priliku za maraton na 200 metara prsno, kako bi pre svih ostalih spermića doplivao do sekine jajne ćelije i tako efektivno postao svoj sopstveni sestrić. the end.
to je sve gomila preočiglednih edipovskih simbola promućkanih sa prelistavanjem tibetanske knjige mrtvih imena, a sve kao alibi za jedno suštinsko gnušanje od postojanja uz istovremenu ambivalentnu želju da se postojanje započne ispočetka (u jalovoj nadi da 'novi' život neće biti same old, same old...). ja poštujem ludilo i doslednost u njemu, poštujem donekle i emociju (ako već ne ideje) iza ovoga, i s uzdahom olakšanja mogu reći da film (meni!) nije bio nimalo dosadan, iako sam se bojao smora. ova noeova TAŠTINA PRAZNINE je svakako vredno filmofilsko iskustvo kome vredi dati šansu, iako njegova šupljina (i neutemeljena pretencioznost) većini mogu s pravom biti iritantni.
