LONGLEGS (2024)

**

2

 

Bio sam zaprepašćen kad sam u poslednjih mesec-dva zamjetio sve glasniju kampanju kojom se hajpuje film LONGLEGS kao „najbolji film o serijskom ubici još od UMIRENE JAGNJADI“ i kao „najstrašniji horor film ove godine“, pa još pride, kao nešto gde ljudi padaju u fras, u plač, u šok, što im izaziva košmare i šta sve ne.

Čekajte, mislio sam, oćete reći da je tako nešto uspeo da režira potpisnik dva najdosadnija „horor“ filma koja sam imao nevolju pokušati da budan do kraja odgledam?! Od tvorca one nehumane smaračine u prvom licu I AM THE PRETTY THING THAT LIVES IN THE HOUSE (nešto kao SKINAMARINK, samo dosadnije, a bez trunke strave) dolazi nekakvo u-gaće-useravajuće čudo da seje košmare? Hm… Od tvorca onog leka za nesanicu, one preispoljne gnjavaže bez kraja, konca i smisla, THE BLACKCOAT'S DAUGHTER (aka FEBRUARY) stiže nešto što može da se uopšte pomene u istom pasusu s remek-delom Džonatana Demija? Hmmm…

Istina, taj isti lik potpisuje i GRETEL & HANSEL, koji mi se umereno dopao – ne zbog priče (koje priče?), nego vizuelno-atmosferično, ali ipak… „najstrašniji horor film ove godine“? I još treba da poverujem da takve etikete može da zasluži film u kojem PAJAC Nikolas Kejdž igra satanističkog ubicu?! Ma, dajte, nemojmo se zajebavati – Kejdž već par decenija unazad u nečemu nalik hororu može biti podnošljivo upotrebljen samo u kontextu zajebancije, sprdačine, jezika u obrazu, parodije ili nekakve pulpe. Kad ga se pokušalo ubaciti u nešto kao čist ugaćeuseravajući horor, u čist dramski kontekst, rezultat je bio predvidiv: nenamerni kemp, sprdačina, koještarija (vidi npr. COLOR OUT OF SPACE). Poslednji put, hronološki gledano, kad je Kejdž KAO hteo biti „ozbiljan“ u nečemu hororolikom bio je onaj nesrećni, glupi ARCADIAN (ako ga se iko više seća, iako je izašao ove godine, pre samo par meseci).

Ali dobro – moj optimizam je neizlečiv koliko i moje čovekoljublje, pa zato, kad mi se nedavno pružila prilika da bacim oko na skriner ovog filma, iskoristio sam je. Ajd baš da vidim i to čudo, rekoh: smarač će da napravi hiper-napet i jeziv film.

I, naravno, sve moje slutnje i bojazni pokazali su se sasvim opravdanim.

Deco, I TOLD YOU SO!

Don't believe the hype until it's Ghoul's hype!

Ovo je vrlo slabo, za moj groš. Zaista neverovatan overhype jedne overindulgent budalaštine. Ovo je trol-prevara, isto ko onaj IN A VIOLENT NATURE, samo još gore, sporije, dosadnije, praznije, s više iritacije – uključujući još jedan totalni FUCK YOU kraj.

Najavljuju vam najstrašniji horor godine – a dobijete imbecilno (standardno) Kejdžovo kreveljenje i preglumljavanje umesto toga... Čekajte, zar stvarno postoji neko toliko neprobirljiv i glup da mu je još uvek smešan tristoti po redu KEJDŽ REJDŽ? Jel stvarno postoje ljudi kojima je i po osamstoti put smešno i zabavno kad Kejdž (obligatorno: verovatno mu u ugovorima postoji Obavezni Član o tome) počne da se dere iz sve snage?! Nekome se stvarno diže patka kad dođe (obavezni!) trenutak u filmu u kojem Kejdž odvrne sebe na 11 i počne da URLA IZ SVE SNAGE? Pa jebo vas Kejdž da vas jebo dabogda u lobanje šuplje kroz očne duplje!

Ne stvarno, ko se primi na ovaj napumpani marketing, ko ovo pogleda, pa se još od ovoga nešto kao uplaši - i nije za bolje.

Šta imamo ovde?

Mrtvooka braindead fletlajn Majka Monro tetura se u kliničkom stuporu kroz ceo film kao FBI agent (!) koja je pala u komu, samo je niko nije o tome obavestio, pa sad poput zombija mora da rešava slučaj serijskih ubistava čitavih familija (kao u RED DRAGON / MANHUNTER). Ne znam da li je njeno zombiranje ovde bilo pokušaj da čeneluje pregenijalnog Vilijama Pitersona (by far najboljeg Vila Grejema, i jednu od najboljih uloga u nekom horor-trileru u istoriji tog žanra), ali je mizerno propalo. Osoba koja se vuče u stuporu poput njenog bila bi poslata kući na nekolko dana da se odmori i dođe sebi sve i da radi u nekoj usranoj fotokopirnici, a kamoli u FBI-ju! Ali ne, oni ovaj hodajući stupor šalju da rešava ozbiljan slučaj serijskog ubice!

Fastforvardovaću kroz beskrajni niz spooriiiih scena (lepo frejmovanih, simetrično uslikanih, vizuelno pristojnih, ali klinički mrtvih), sa obiljem tišine, sporosti i nedešavanje, ili sa minimumom dešavanja, i preskočiću proizvoljna, neubedljiva i glupa ponašanja i akcije i brdo neodgovorenih pitanja o koja će se sapleti svako ko s uključenim mozgom pokušava da isprati ovaj zaplet, i mrzi me da potanko zalazim u sve situacije u kojima naša vrla FBI-jevka radi stvari koje apsolutno NISU po PS-u (upucaju joj kolegu, a ona SAMA kreće u mračnu kuću da juri ubicu; sama sa šefom, dakle samo NJIH DVOJE SAMI, bez pratnje i pojačanja, idu, i to usred noći, jer što bi po danu, u kuću koja krije neku tajnu i ko zna šta, možda i samog ubicu, itd. itd) i reći vam samo to da je njena vilgrejemovska „intuicija“ na kraju dovede do „strašnog“ naslovnog lika.

A on je toliko košmarno sveužasavajući i haniballektorski zlokoban da izgleda kao karikatura u kojoj su spojili Bufalo Bila (iz JAGNJADI) i Merilina Mensona, a govor i mimika su mu preslikani od onog rokenrol klovna, Doktora Rokzoa, iz METALOCALYPSE!

Verni pratioci ovog bloga znaju moje staro pravilo: „Govno se ne može spojlovati!“

Zbog toga, sad ću vam reći i kuda sve to, do kraha, vodi. Sledi ono što bi se u dobrom filmu nazvalo SPOJLERIMA… ali ovde nema šta da se spojluje. Film je sranje, to vam je najveći spojler, sve su ostalo nijanse.

 

Oh, well, zapravo REKAO BIH VAM spojlere, kad bih mogao, ali to što se ovde na kraju razotkrije toliko nema veze s mozgom, da moj moždani aparat odbija da se s time nosi. To nije zaplet, nego rešeto. Ali, ukratko, ta niđe veze budalaština ide ovako nekako: daleke 1966. (zašto baš tad? zato!) neki lutkar-Satanista (uuu! godinu dana pre osnivanja Crkve Satane od strane onog cirkuzanta) nešto oće od jedne 9-godišnje curice. Šta? Jebem li ga! Što baš od nje? Because fuck you, that’s why! Al njena mama je ne da, i kako bi je zaštitila, pristaje (kako, zašto, zaštooo?) da služi ovome ubici kao šegrt. Vidite, ona će da se maskira u nekakvu hrišćansku lujku (tj. i dotad je već tako nešto bila) i ići će po kućama i ljudima poklanjati lutku u prirodnoj veličini koja predstavlja njihovo dete. I ovi će, naravno, da prime u dom ne samo očiglednu ludaču, nego i taj jebeni zlokobni poklon, creepy-lutku (Trojanskog konja!), a onda će iz te lutke noćom da izađe crni dim (skriveno Zlo) koje će da opsedne nekoga iz familije, i onda će taj neko da pobije familiju, a onda i sebe.

Kakve to veze ima sa Satanom? Šta Princ Tame ima od toga što će nekolko desetina ljudi da se poubija na ovaj glupi način, dok istovremeno traju ratovi širom sveta gde se u jednom danu poubija sto puta više nego tokom tri decenije „vladavine“ zlog Longlegsa? (Eh, da, sve se ovo dešava 1990-ih, zašto, zato! Da ne bi bilo interneta i mobilnih, valjda.) Postoji li uopšte Satana, ili je na delu samo jedan ubica sa šegrticom? Smrtan čovek, ili s natprirodnim moćima – i odakle mu one? Jebem li ga!

Eh, da: ta curica iz ’66. je naša fletlajn detektivka, i na kraju joj se vrati sećanje i otkrije saznanje da je njena keva sve vreme pomagala ubici kojeg ona juri, i onda mora da se obračuna s kevom, što i učini, metkom u čelo, u izrazito neuzbudljivoj, predvidivoj i uštogljeno izveštačenoj „kulminaciji“ ničega, nakon što se prethodno Longlegs naprasno samoubio u ćeliji udaranjem glavudžom o sto (!) – a zašto je to učinio, tako niotkuda? Zašto je sebi presudio nasred filma, ničim izazvan?! Jebem li ga, eto tako mu došlo! Suprajz madafakaz!

I na kraju, kad Majka ubije majku, imamo neki kao flešbek na scenu koja se nije nikad desila, u kojoj se Longlegs cereka na tipično kejdžovski način („hi hi hi, ja uzeh još jedno milionče za max pet minuta filmske pojave sveukupno, a vas ko jebe, suckers!“) i kaže: „HAIL SATAN!“ i to je taj pančlajn, taj genijalan završetak kakav, tvrde potplaćeni „kritičari“, nismo videli još od antologijskog „Imam jednog prijatelja za večeru“…

Pa, prema tome, dabogme.

Ima tu kadrova u izolaciji koji lepo izgledaju. Ima pokušaja da se tiha, pritajena strava kreira sporim napregnutim scenama i sumornom, svedenom muzikom. Ponešto od toga ne deluje loše, ali čak i kad neka scena počne kao OK, uglavnom se završi glupo, ili kao ćorak, ili se razvije u nekom imbecilnom pravcu, ili se prekine i nikad više ne dobije pay-off.

Šta je reditelj, Oz Perkins (sin od Entonija) imao na pameti (if any) zaista mi izmiče, ali ovo je jedna velika PREVARA, jedna taština praznine, jedna gomila proizvoljnih slika (da, neke do njih JESU jezive) nasumično nabacanih u potrazi za zapletom koji je čekićem i dletom skarabudžen od nekoliko klišea žicom zavezanih za ideju (s lutkama) koja je mogla biti daleko pametnije i bolje iskorišćena, ali NIJE. Sve to je, deco moja draga – NIĐE VEZE.

Volem ja stil iznad supstance, ali ako ćemo već tako da se igramo, onda mi daj BRDA STILA, a ne ovaj šugejz mamblkor „stil“ na kašičicu, dok me smaraš tim svedenim, minimalističkim sredstvima i totalno uvredljivo besmislenim izgovorom za zaplet, motivaciju, priču, bilo šta.

Ako ovaj film zgrne dobre pare, a sva je prilika da hoće, biće to trijumf marketinga nad filmmejkingom: značiće da se SVAKAKVO GOVNO može narodu prodati kao punjena pljeskavica, i svi će da ga polapću i da traže repete.

Ako fanovi horora ovo prigrle i kažu – uuu divan film, strašan film, jeziv film, najbolji horor godine itsl. onda će to biti poraz filmofilije, kolektivno slepilo i masovna hipnoza, i to će starog Ghoula da baci u depresiju i vajkanje nad besmislom svega…

Ipak, ja kazah i spasih dušu svoju!

Hail Ghoul!