Koncert Džona Karpentera (Foto izveštaj)

            U tužno današnje vreme kad kojekakve šuše i nikogovići svake godine iz svojih netalentovanih sfinktera izbacuju bar po jedan „film“ – genije kao što je Karpenter oteran je u prinudnu i prevremenu penziju. Kako bi prekratio staračke dane nečim što nisu igrice i košarka, dao se u komponovanje muzike za filmove koje mu nije dato da snimi, pa su tako nastala dva albuma pod naslovom Lost Themes (prvi izuzetan, drugi – solidan).  

Na njima je muzicirao sa svojim sinom Kodijem, a onda se, potaknut njihovim velikim (i zasluženim) uspehom, pod stare dane bacio „on the road“ i počeo da daje koncerte sa svojom muzikom – kako onom iz legendarnih filmova, tako i iz legendi iz paralelnog univerzuma, koje ćemo morati (na osnovu ove muzike) samo da zamišljamo.

            Iako Karpenter mrzi da leti preko okeana i uopšte da se smara bez potrebe (matora mrcina! ali ko njemu bilo šta može zameriti?!), očito je da mu je upala sekira u med sa ovim koncertima, kad je sebe naterao da ih povremeno izvodi čak i po njemu dalekoj Evropi. Pošto mi (Srbija) nismo Evropa, niti ćemo biti, ovdašnji fanovi su prošle nedelje otišli na poklonjenje na nama najbližu lokaciju – Beč.  

Jedan od njih je i moj drug i čitalac ovog bloga (pa čak i sporadični saradnik), Ognjen Simić, i on nam ovog puta (na moj nagovor, ali nije ga mnogo ni trebalo nagovarati) nudi svoje ekskluzivne fotke sa ovog koncerta, kao i jezgrovite ali rečite utiske, plus dva kratka, krišom usnimljena videa! Overite ih dok ih Jutjub nije sklonio! Evo kako je to bilo u Beču, nedavno...

London, pre poprilično godina, naživo

  John Carpenter in Wien  

izveštaj by Ognjen Simić

fotke i text

(c) Ognjen Simić, za The Cult of Ghoul

Trećeg novembra 2016. ispred Wiener Stadthalle, ulaz F, jedan Austrijanac koga sam samo par minuta ranije tu i upoznao, pokazao je na nas i rekao svojim prijateljima na savršenom američkom engleskom: “These people have come all the way from Belgrade, Serbia to see John Carpenter. Now that’s dedication... or craziness!” Ni sam ne znam šta je od ta dva istina... tu sam, gde sam, a do kraja večeri će stvari, valjda, postati jasnije.

Sala je sva u crvenim i crnim tonovima, boja sedišta i platno iza bine me asociraju na staru salu Beogradske kinoteke. Na internetu piše da prima 2000 ljudi. Meni se nekako ne čini toliko velika, ali su zato sva mesta zauzeta. Čuje se žamor na nemačkom, engleskom, a bogami tu i tamo i na srpskom. Videh i Miroslava Lakobriju sa nekim društvom. Čoveka nikad nisam upoznao, tako da nismo razgovarali ovom prilikom, ali jedan od njegovih saputnika mi je, par minuta ranije, rekao da su tog jutra krenuli iz Srbije i da već sutra pale nazad.

Još otkad sam kupio kartu, pitao sam se kojom će temom otpočeti koncert. Nekako sam se nadao da će to biti ili Assault ili Escape from NY. Za mene su to, uz Halloween naravno, kvintesencijalne Karpenterove teme.

Tako i bi! Prve note Escape-a su odzvonile sa zamračene bine i par sekundi kasnije, uz blesak reflektora, Karpenter je izašao praćen ogromnim likom Zmije Pliskina koji se, sa video bima, u lisicama i lica zaklonjenog senkom, nadvijao nad celom salom.

Mislim da nikad u životu nisam iskrenije udario u aplauz. I nisam bio usamljen, svi su poskočili da pozdrave ovu dvojicu (anti-)heroja. Ovako entuzijastičan odziv publike nastavio se kroz ceo koncert, i sve nedoumice oko toga da li je vredelo potegnuti čak u Beč da se ovo vidi i čuje bile su raznesene u paramparčad.

Sam aranžman je vrlo profi, dve klavijature (Karpenter za glavnom, njegov sin Kodi, za drugom), mikseta, dve gitare, jedan bas i bubnjevi. Zvuk u Wiener Stadthalle je, naravno, potpuno savršen - svaki ton kristalno jasan i čist.

Odmah posle Escape-a, filma koji ponajbolje ilustruje Karpenterov individualistički i antiautoritarni stav, došao je red i na Assault on the precinct 13, moj lični favorit! Bezlični, zombifikovani banditi koji tiho klize niz ulicu, nišane u prolaznike i kroz sladoled ustrele malu devojčicu u srce… a matori, sedi Karpenter udara u dirke!

Tih nekoliko pulsirajućih tonova savršeno opisuju narastajuću, apokaliptičnu tenziju koja će kulminirati u večnoj noći u kojoj sve prestaje. Atmosfera potpune propasti koja samo što nije, i junak koji joj se, iako nema nade, hrabro suprotstavlja, jesu ono što obožavam kod ovog režisera.

Posle ovakvog početka Karp nam se obratio po prvi put. “Good evening Vienna, my name is John Carpenter!”. Cela sala skače na noge i pozdravlja starog majstora. Karpenter jeste ostario ali se dobro drži, vidno uživa u ovim nastupima i vrlo je živahan na sceni. Ako se i penzionisao kada je snimanje filmova u pitanju, žar za muzikom nikako nije zgasnuo. Najavio je jednu odličnu novu stvar, „Vortex“, sa Lost themes albuma i krenuli smo dalje.

Sve filmske teme bile su propraćene insertima. Kad se sve to čuje u tako velelepnom aranžmanu i kad se sagleda taj opus koji čine filmovi kao što su The Thing, Halloween, Escape from NY, Assault on the precinct 13, They Live, Big Trouble in Little China, The Fog, Prince of Darkness, Christine i In the Mouth of Madness čovek se priseti kakva je Karpenter faca! Takav žestoki, fuck-you attitude, takva mudovitost, nažalost više ne postoje u američkom filmu i zbog toga su njegovi radovi, kako vreme odmiče, sve bolji i bolji.

Pre nego što je krenula muzika iz They Live, cela postava je izvadila crne naočare za sunce, a sa video bima su sevale raskrinkane subliminalne poruke kojima vanzemaljski japiji oguljene kože ispiraju mozak zabludelom ljudskom stadu. Služi. Lova je tvoj Bog. Bleni u TV/monitor. Radi. Spavaj. Ne postavljaj pitanja. Tek kad sam i sam počeo da radim za jednu bezličnu korporaciju prepunu ovakvih kreatura shvatio sam proročku moć ovog filma i svu važnost onog sedmominutnog razvaljivanja od batina, kako bi, makar još jedan član stada, progledao.

The Fog je, naravno, bio propraćen maglom koja je polako, sa bine klizila u publiku dok su nas gnjile mrcine streljale užarenim pogledima. Najdivniji momenat se desio nedugo potom, kada je Karpenter povikao “My name is John Carpenter! I make horror movies, I love horror movies, horror movies will live forever!” a odmah zatim je šestogodišnji Majkl demaskiran i krenula je da otkucava tema iz Halloween-a! Opšte oduševljenje je dodatno podstakao jedan od fanova koji je ustao sa svog mesta u prvom redu, i sa maskom Majkla Majersa, krenuo da vitla nožem iznad naših glava.

Sa klasičnim temama smenjivale su se numere sa Lost Themes albuma i budile želju za gledanjem filmova koji nikada nisu snimljeni. „Night“, vrlo evokativna tema koju je, uz onu iz Assault on the Precinct 13, Gaspar Noe već iskoristio u svom poslednjem filmu je najupečatljivija. Slušanje ove numere u meni izaziva utisak koji je Shinya Tsukamoto jednom prilikom opisao: “Kao da sam otišao na neko mračno mesto, da uradim nešto ilegalno". Vibrirajući ritam evocira otkucaje uplašenog srca koji prethode seksu sa nepoznatom osobom u nekoj mračnoj ulici ili skrivanju u senci radi kupovine halucinogenih droga i slične, zabranjene trenutke koje ja, na žalost ili sreću, nikada nisam doživeo.

“We would like to dedicate this next one to the greateast film music composer of all time!” - krenuo je The Thing! Onaj Austrijanac sa koji sam pričao ispred sale je rekao kako je imao svega dvanaest godina kada je ovaj film išao u bioskopima, kako je tada već uveliko voleo horore ali da je Stvor ipak uspeo da ga na smrt isprepadao. I ja sam Stvora prvi put gledao sa dvanaest godina. Znao sam kakvu reputaciju film ima i dlanovi su mi se znojili još od prvog prizora haskija koji trči kroz ledenu pustoš. Do kraja filma nisu postali suvi, a za mene je Stvor postao ono što jeste i danas. Savršenstvo! A takva je i Morikoneova muzička tema. Jednostavna. Užasavajuća. U ritmu večnog leda i mutirajućeg tkiva. Napeta. Savršena.

Još jedna posveta je bila na redu. “This next one is for my good friend. We made five movies together, but the most fun we’ve ever had was when we were looking for a girl... with green eyes!” Nepravedno zapostavljeni klasik, Big trouble in little China išao je sledeći. Verovatno najduhovitiji Karpenterov film i jedan od onih koje sam kao klinac sto puta gledao na staroj VHS kaseti.

Kada je došlo vreme za bis cela sala je ustala na noge i aplauz i zvižduci nisu prestali čitava dva minuta. Sve je proletelo tako brzo! Ruku na srce, to su kratke teme, vrlo jasne i precizne ali tako slušljive da mi ne bi smetalo ni da su malo produžene ili da su ubacili još koju.

Prince of darkness je odgovorio na naš poziv i počastio nas svojom muzikom sa one strane ogledala i prizorom zelene tečnosti koja se sliva uvis, a posle toga smo još jednom poludeli sa Semom Nilom uz In the Mouth of Madness. Za sam kraj nam je Karpenter poručio: ”When you go home this evening, drive carefully because Christine... is out there!” Kristina nas je i ispratila. Još jedan skrajnuti klasik. Drago mi je da ga nisu preskočili.

Jedina zamerka na celu priču je kratko trajanje. Tačno sat i dvadeset minuta. Kad su lepe stvari u pitanju čovek uvek želi još! A kako bih se utešio zbog tog malenog nedostatka, smesta na licu mesta kupih jednu Halloween majicu, za uspomenu! Time je spektakl završen.

            Ghoul's PS: A ako se pitate zašto ja, kao osvedočeni obožavalac tla po kojem Karpenter hoda i uvek-spremni ljubilac njegovih stopala, nisam otišao na ovaj koncert i lično sa njega izvestio – evo, kazaću vam i to. 1) Ne volim koncerte uopšte, bilo čije i bilo kakve; nisam koncertski tip; mrzim rulju, masu, guranje, tiskanje, stiskanje u istoj, ma kakvim povodom; ako je povod filmski, još i mogu nekako da istrpim da sedim u gomili nekih koji manje-više ćute i gledaju platno; ali ako je povod muzički, nimalo mi ne prija da se guram u rulji koja skače, urla i komeša se. 2) Još manje mi privlačno zvuči ideja koncerta u kojem dobar deo toga ide sa matrica i laptopa. 3) Nije mi odgovarao odnos između povisoke cene karte i onoga što se za nju dobija; kad bi te pare garantovale još i sat vremena u 4 oka s Karpenterom, e, onda bih rado i peške, ako treba, od N. Banje otišao do Beča – meni, inače, vrlo dragog grada i mesta gde imam gde i kod koga otići i zanoćiti...  

Iako sam se lomio i premišljao oko ovoga, na kraju sam procenio da meni, ovakvom, sa mojim preferencijama i ogradama, to ne bi bilo TO. Nije isključeno da se u nekoj eventualnoj narednoj prilici predomislim (jer moje unutrašnje glasanje ovim povodom bilo je 49% ZA odlazak na koncert, 51% PROTIV odlaska), ali ovog puta, eto, moja odluka je bila da NE odem. Naravno, svaka čast i respect onima koji jesu! Još jednom hvala Ognjenu na ovom izveštaju, fotkama i na dva njegova video klipa koja ovde kačim!