***(*)
3+ / 4-
Pažnja: u ovom tekstu postoje manji spojleri, ali tiču se stvari koje se zdravorazumski mogu pretpostaviti o zapletu tako da ne verujem da će ikome pokvariti uživanje u filmu ako se pročitaju pre gledanja...
Kad
su višegodišnje pretnje da će neko biti dovoljno blesav da rimejkuje SUSPIRIJU prošle
godine postale stvarnost – kad je projekat grinlajtovan i kastovan i kad je iz
sfere „nepotvrđene glasine” prešao u sferu „predstojeće stvarnosti“ – logično
je bilo upitati se: „Ko li je ludak koji se odvažio na tako nešto?“ Odgovor je
glasio – Luka Guadanjino.
Ko?
Exactly!
Nikad
čuo, ali je smesta delovalo utešno što je barem Italijan – dotad su se, povodom
ovog rimejka, pominjala neka krajnje imbecilna američka imena, uključujući odgovorne za scenarije TOOLBOX MURDERS i LA TERZA MADRE. Brza pretraga otkrila
mi je da je baja do sada napravio par lepo ocenjenih drama meni tek marginalno
zanimljivih zapleta, ali bio sam vođen radoznalošću, pojačanom činjenicom da taj
lik deluje matoriji od tipičnih pretendenata na SUSPIRIA-rimejk stolicu, em je kulturniji
od njih, em evropskiji. Mislio sam, ako već NEKO mora da rimejkuje Suspiriju,
bolje da to bude neki zreli Euro-arty nego tamo neki infantilni USA-farty.
Njegov
prvi film, I AM LOVE (2009), odbio me je na „Zdravo“ tim naslovom („Ja
sam ljubav“! Ma nemoj!) kao i nezanimljivim plotom, pa sam zato šansu dao
njegovom drugom filmu, A BIGGER SPLASH
(2015) koji je delovao marginalno zanimljivije. Ni u njemu zaplet nije nešto na
šta bih inače skočio, zato sam ga i preskočio kad je inicijalno izašao, ali kad
sam ga napokon ciljano pogledao, godinu dana kasnije, zaključio sam da je tu
plot manje važan. Radi se o nadasve vešto i slojevito izgrađenom svetu oko
zanimljivih, živih, sočnih i slikovitih karaktera (koje igraju neki od
omiljenih mi glumaca današnjice: Tilda Svinton, Rejf Fajns, Matijas
Skenarts...) i njihovih nekonvencionalnih interakcija, i ulazak u taj svet mi
je prijao više nego što sam očekivao. Zapravo, da nije problematične završnice
i, po meni, promašeno-bezveznog ponašanja glavnih likova povodom twista koji se
desi pred kraj, ovo bi mi bio jedan od jačih filmova viđenih prošle godine.
Takav kakav je – dao sam mu neku mlaku trojku, ali sam ostao blago zaintrigiran
da vidim šta će takav lik, tj. Guadanjino, da radi dalje.
A
onda je ispalo da, pre Suspirije, ima
još jednu ljubavnu dramu – odnosno, povod ovog teksta, Call Me By Your Name. To je imalo premijeru zimus na Sandensu
i dobilo je neviđene ovacije i hvalospeve kritike pa sam ga, ponukan rivjuom iz
Varajetija i drugde, stavio na svoju listu
najočekivanijih filmova 2017. Dapače, kad je ove jeseni krenuo
ozbiljnije da dobija ovacije, nagrade i rejv-rivjue po vodećim festivalima, i
da se zucka o njemu kao ozbiljnom pretendentu na najveće filmske nagrade (ima
nominacije za Globus, a gotovo sigurno će ih imati nekoliko i za Oskara), zaintrigirao
me je dovoljno da uzmem i pročitam roman po kojem je rađen, tim pre što sam
sucker za coming-of-age bittersweet love tales.
I odmah da kažem: najave i opisi te knjige i
moje šesto čulo koje je zazujalo povodom njih nisu lagali! Taj roman me je
razbucao, iliti srpski rečeno – devastirao! Mogu da potpišem da se radi o
jednom od najboljih ljubavnih romana koje sam u životu pročitao – mada, to po
sebi ne znači mnogo, pošto sam ih ukupno pročitao, možda, tri-četiri. Svejedno,
srce me je snažno bolelo back in the days
zbog nesrećne ljubavi u ORKANSKIM VISOVIMA. Mislim na roman Emili Bronte, jer nijedna filmska verzija, a gledo sam ih bar
3-4, nije prišla ni blizu toj sumanutoj, bezumnoj, iracionalnoj,
nekontrolisanoj, sudbinskoj, demonskoj strasti između Ketrin i Hitklifa,
strasti koja se, sticajem okolnosti, izvrgne u gubitak, mržnju i bolesnu žeđ za
osvetom podjednako strastvenom. Ništa nije prišlo onom spoju očaja, mržnje i
neugasle Hitklifove ljubavi oličenom u jednoj od najlepših deonica u svekolikoj
svetskoj literaturi:
“And I
pray one prayer —I repeat it till my tongue stiffens— Catherine Earnshaw, may
you not rest as long as I am living; you said I killed you —haunt me, then! The
murdered do haunt their murderers, I believe. I know that ghosts have wandered
on earth. Be with me always —take any
form— drive me mad! only do not leave me in this abyss, where I cannot find
you! Oh, God! it is unutterable! I cannot live without my life! I cannot
live without my soul!”
Znači, ovo
- Be with me always —take any form— drive
me mad! only do not leave me in this abyss, where I cannot find you! – to
me naježi svaki jebeni put kad se samo setim a kamoli pročitam… E, onoliko
koliko me je devastirao roman ORKANSKI VISOVI – i koliko su me dotakle neke
velike filmske ljubavne priče, kao što su KRATKI SUSRET, KRAJ JEDNE AFERE,
MUVA, DEAD RINGERS, PLAVO
JE NAJTOPLIJA BOJA – toliko me je duboko, do srži, dotakao i
p(r)otresao roman Call Me By Your Name Andrea
Asimana.
Roman
govori o Eliju, inteligentnom 17-godišnjaku (iz imućne profesorske porodice)
koji je u potrazi za sobom, i tu mu zgodno dođe letnji gost u njihovoj vili na
selu – student koga je njegov otac pozvao za ispomoć – Amerikanac, Oliver,
„muvi star“ u kojega se mladac zatreska svom snagom mladalačke ljubavi. A ni
ovaj ne ostane ravnodušan, dapače, na njegovo pače, iako su obojica, tehnički
gledano, biseksualni, pošto paralelno s ovim ljubavisanjem obojica prevrću i
neke radodajne Italijanke (i jednu Francuskinju) iz okoline koje im se
nesputano nabacuju. I ono što nekoć rekoh povodom PLAVO JE... važi takođe i za
ZOVI ME...: „ne morate biti lezbijka (tj. ovde – gej) da biste se prepoznali u
ovim emocijama: svako ko je ikada voleo drugo živo ljudsko biće ljubavlju
strasnom i strašnom, naći će se u ovome!”
Indeed.
Nemam reči koliko je genijalno tačno, suptilno, proživljeno, opipljivo,
duhovito, samosvesno, dirljivo-a-nepatetično, lucidno, (samo)kritički,
neulepšano-a-slatko Asiman zabeležio onaj najkrhkiji period svake ljubavi: ono
ispipavanje, proučavanje, stidljivo “muvanje” u kojem je pregnantna svaka ma i
najnebitnija reč, svaki ma i najnekonsekventniji gest, gde se stalno čita (i
piše) između redova, i traže se značenja unutar značenja, i sve one
turbulencije – „voli li me, mrzi li me, može li me uopšte voleti, da li sam
je/ga vredan, čemu ovoliko otezanje, da li je ovo surovost ili nežnost,” itsl.
Naravno,
ovde je to dekodiranje dodatno zakomplikovano dvojako: a) mladošću i
neiskustvom Elija (ali i nesigurnošću da li ga više privlači pačetina ili
pičetina) i b) činjenicom da se ipak radi o zabranjenoj vrsti ljubavi, onoj
koja se ne usuđuje da sebe imenuje. I tako oni obigravaju jedan oko drugoga
(ali više Elio oko Olivera nego obrnuto) letnji dan do podne, a i popodne, i
uveče, dok to najzad negde oko polovine romana ne eksplodira u vrtlogu strasti,
kad Oliver podlegne Elijevom navaljivanju... Usledi par nedelja nepomućene psihotelesne
sreće, a onda – neminovni rastanak, jer kao što obojica sve vreme, od samog
početka, dobro znaju, Oliver mora uskoro da se vrati nazad u USA.
Da
opet citiram sebe iz rivjua za PLAVO JE...: „Imate, recimo, divne, velike
ljubavne priče koje zavise od nekih vrlo specifičnih okolnosti i dodatnih
komplikacija za ljubavisanje: klasne razlike, starosne, imovinske, nacionalne,
rasne... na pozadini rata, krize, lova na veštice, alien invazije... Ja te
volem, al' sam već priženjen. Ti me voleš al' ja mrem od bolesti teške. On bi
je 'teo, al' ona je još (pre)mlada. Ona bi ga 'tela, al' on preferira muškarce.
Obećana je drugom. Ne daju im roditelji. Gnjavi ih Crkva. Društvo. Inkvizicija.
Suprotstavljene strane u ratu. Itd. Uvek ima nešto, kol'ko da čovek ne
može da se skroz opusti i uživa u jedinoj stvari vrednoj življenja!“
U
ovom romanu ne postoje krupne prepreke od očekivane vrste: Elijeva familija je
skoro fantazijski tolerantna i opuštena prema mogućnosti da im je sin jedinac i
naslednik možda gej, i ne postoji nijedan ljudski akter koji bi ovde imao ulogu
zlikovca, npr. tiranski otac, zla majka, pakosni sluga koji dozna za ove pa ih
ucenjuje, bivša devojka koja plete spletke da im smrsi konce, ili bilo šta
slično. Ne postoje ni druge barijere koje bi se mogle zamisliti – OK, Oliver je
8 godina stariji, ali nije to ne znam kakva prepreka, bar u ovom slučaju, u
ovom zapletu. Ne, niko od njih ne dobije sidu. Ne ubije ih na kraju neki
ruralni mačo Italijan zgađen njihovom „nastranošću“. Ništa nalik tome.
Zapravo,
ako bih imao neku zamerku na roman, ona je sledeća: stvari su postavljene
toliko idealno, po principu „How convenient“, da sve to tako lepo skockano više
deluje kao wish fulfillment fantazija
negoli realna priča o realnim likovima u realnom ambijentu. Svi su toliko lepi,
mladi, zdravi, beli, imućni, pametni, neljubomorni, otvoreni, dobri, puni
razumevanja – i toliko je lepa i zgodna i ta kućerina na selu, i priroda oko
nje, i voćnjaci, i more – pa čak i sluge na imanju su dobri, ljubazni,
dobroćudni, susretljivi, poslušni... ama, san snova!
Pa
dobro, kad je sve tako bajno i sjajno, šta sprečava naše mlade ljubavnike da se
ljubavišu do kraja vremena? U romanu i filmu, ispada da je upravo VREME glavni
zlikovac. Kazaljke na zidu. Tik-tok, tik-tok. „The summer must end“, kako
papagajski ponavljaju neki od egzaltiranih rivjua na netu (uzgred, ovo je jedan
od najpovoljnije ocenjenih filmova u novijoj istoriji: na Trulim Paradajzima
ima 96% pozitivnih rivjua kritičara, i čak 89% zadovoljnih gledalaca!).
Ali
ja to ne kupujem. Leto mora da prođe? Pa šta onda? Posle leta doći će jesen, a
za njom – suprajz! – i zima! PA ŠTA JEBENO S TIM? Ljudi se ne vole u jesen i
zimu, nego samo leti? Fuck that shit!
Ni
u romanu ni u filmu nema nikakvog razloga da njihov rastanak bude definitivan:
jeste, Oliver mora da ode u USA a Elio da ostane u Italiji, na neko vreme, ali
nema nikakve prepreke da mu njegovi gay-friendly roditelji, uz to imućni
Jevreji (ako to nije pleonazam), ne plate školovanje u USA, negde blizu
Olivera, ili čak na njegovom univerzitetu, pa nek se deca vole u Americi, šta
fali, samo nek su srećni? Ali ne, ovde je Atlantik nepremostiva prepreka, i
ovaj kad je otiš'o u Ameriku kao da nije preš'o okean nego, daleko bilo, pu pu
pu, reku Stiks.
I
sad ja treba da progutam TO kao razlog za the
end of the affair? Okean? You gotta be fucking kidding me!
Možda u
životu, all the time, ali ne u priči koja pretenduje da bude veća od života!
Gle'jte
šta gore veli Hitklif svojoj realno nedostižnoj (mrtvoj) ljubi: „do not leave me in this abyss, where I
cannot find you!“ A Elio nije ni u kakvom ambisu, njegov dragan nije u
Paklu, ili Raju, ili Čistilištu, ili ma kakvom zagrobnom ili metafizičkom, nedosežnom
prostoru, nego u jebenoj Americi. I sve što treba jeste da od dobroćudnog
ćaleta izmoli avionsku kartu do tamo.
Ako
je sve ono dotad uopšte bila LJUBAV.
Jer,
za ljubav TO ne bi bila prepreka.
Ali,
da li je? Ili je to bio samo letnji FLERT? Jer, samo u tom slučaju bi imala
smisla ta sudbinska fraza „the summer must end.“ Jeste. „Igrala je jedno
ljeto.“ Na morskome plavom žalu, gde ćarlija vetrić mio... A onda, idemo dalje,
u nove „ljubavne“ pobede...
I
film i knjiga su neodređeni oko seksualnog „opredeljenja“ svojih junaka, ali u
oboje Elio više naginje tome da možda ipak preteže gej strana, dok je Oliver
više ono što se zove „bi-curious“ ali u suštini više tzv. „strejt“ koji je
podlegao trenutnoj avanturi i eksperimentu. Možda je problem u ovome, a ne u kalendaru,
časovniku što kuca, itsl. Uostalom, SPOJLER Oliver se priženi (da, ženom!) već narednog
proleća, izrodi decu i sve po propisu, kako Stari zavet nalaže, a Elio
ostane... tužan i samotan, bar neko vreme.
Knjiga
je nešto konkretnija po ovom pitanju, jer ona se detaljnije, na mnogo više
stranica, bavi njihovim životima nakon rastanka, par decenija kasnije,
uključujući i jedan susret 20-ak godina posle tog famoznog leta, i tu se vidi
da je to leto mnogo više značilo Eliju nego Oliveru. Ima tu divne gorčine u
srceparajućem opisu njihovog ponovnog susreta kad su obojica već 40-godišnjaci
(!), gde je očigledno da za Elija ono leto NIJE bilo samo flert, dok za
Olivera, izgleda, ipak jeste. Teško da ima nešto mučnije nego, posle nekog
vremena, ponovo sresti osobu s kojom si se voleo, i koju potajno još voliš, i
videti da te je ona prebolela, da sasvim fino živi neki svoj život bez tebe...
Odlična je scena u tom smislu u filmu PLAVO JE... a još bolja i gorča ona na
kraju ovog romana. U filmskoj verziji nema tog post-festuma; on se okončava na hanuku
(decembar) te iste godine posle sudbonosnog (eh, kako za koga) leta.
ALI,
knjiga taj problem barem sugeriše, a film čak ni toliko. Film ne uspeva da
ikako „odbrani“ prekid njihove ljubavi i u tome je jedna od njegovih većih
falinki. Roman jeste devastirajući jer ipak upečatljivo ilustruje ono Noeovsko
TIME DESTROYS EVERYTHING (INCLUDING LOVE!) SPOJLER i jer gotovo sadistički detaljno
prikazuje smrt jedne ljubavi koja je obećavala da bude toliko mnogo, a na kraju
je potrajala jedva par nedelja, kako bi potom ostala da odjekuje kao nezalečena
rana, neutamanjeni grizući WHAT IF crv kod jednog, ali ne baš i kod drugog
aktera (šta god ovaj GOVORIO, jer ipak, RES, NON VERBA)!
No,
ako životno iskustvo išta uči, to je da lepe
stvari kratko traju: bilo da je to Marfijev ili McFate-ov zakon, suština je
ista: zgrabi dan, dok ga / ako ga imaš, jer ubrzo pada noć... I roman (odlično)
i film (solidno) hvataju ovu sumornu istinu i izvlače svoj gorkoslatki ugođaj
iz osećaja usuda i neminovnog prekida koji lebdi nad ovom aferom od samog
njenog neobećavajućeg začetka.
Što
se filma tiče, on na svojoj strani ima pre svega odličnu, nenametljivu ali
itekako promišljenu i dobru režiju: ona, istina, nije od one „Mama, vidi me
kako režiram!“ napadne sorte, što Guadanjina čini pomalo čudnim izborom za
rimejk najrazmetljivije snimljenog i režiranog horora u istoriji – ali, kad sam
kod toga, on je već kazao da njegova Suspirija
neće imati primarne boje u svom kolor spektru, nego da će biti zimski svedena i
ledena, sivkasto-plava, zla i podmukla i zlokobna i nimalo drečava... Dakle,
mr. G. itekako zna svoj posao, njegova inscenacija je besprekorna, a sposobnost
ubacivanja u ambijent, u mood, u ugođaj, u senzualnost – to je na granici
magičnog. I on čaroliju filma kao medija maksimalno koristi da nas ubaci u
sandale ovih junaka, u to što vide i čuju i mirišu i kušaju i osećaju...
Druga
velika stvar koju ovaj film ima je Timoti
Šalame, mladi glumac (Njujorčanin francusko-iranskog porekla) koji je već
pobrao sve žive nagrade za ovu ulogu, a one najglavnije tek će da ga kite: javlja
mi se da će dobiti i Globus, za koji je nominovan, i Oskara, ako ga kandiduju.
Ono što znam jeste da će sasvim izvesno dobiti Zlatnog Ghoula za glavnu mušku
ulogu u non-hororu. To šta je ovaj 20-godišnji momak (u vreme snimanja filma) uradio
ovde, to većina ne uradi za 20 godina karijere. Malo je reći da on nosi ovaj
film: ceo film JESTE on, odnosno sve u njemu je objektivni korelat njega,
njegove percepcije, njegovih osećanja.
Šarm,
pamet, talenat... Trapava, još neartikulisana (i neusmerena) strast... Žudnja..
Nesigurnost... Otvorenost, i istovremena zatvorenost... Dirljiv mladalački žar,
idealizam, optimizam... i prerana sazrelost... Uspaljenost... Ljubav... Tuga...
SVE JE TU.
Gledati
njega na delu je kao da uzmeš jednog prvorazrednog, vrhunskog glumca i istreseš
na sto celu njegovu vreću sa trikovima – samo što ovde ti „trikovi“ uopšte ne
deluju veštački, mehanički, okoštalo, kao prevara, kao manir (kao, recimo, kad
danas gledaš na delu Paćina ili de Nira) nego je to sve organsko, prirodno, sočno,
sveže – kao da ne posmatraš performans nego sam goli život: ubačen si,
voajerski, u život jednog interesantnog bića i posmatraš njegovo ogoljeno srce.
Ovo je
takav glumački masterklas da je to za sve buduće antologije i škole glume: kako
je živo prikazao padanje u ljubav (i,
potom, padanje iz ljubavi) – pa to je
da gledaš, diviš se i plačeš kao da nikad to dosad na filmu nisi video, kao da
prvi put gledaš sve to! Ovaj klinac tako dobro prodaje emociju da je sasvim
nebitno da li je u filmu zaljubljen u devojku, momka ili telefonsku banderu:
njemu se VERUJE i sa njime će se saživeti svako ko je ikada voleo, nebitno da li devojku, momka ili
telefonsku banderu.
Rečju,
ovde se vidi talenat koji se ne može ni graditi ni školovati ni razvijati mnogo
bez onog inicijalnog grumena s kojim se rodiš.
A to s čime se ovaj Šalame rodio, to je gromada koja će tek da blista –
naravno, uz ogradu: ako ga ne izedu uobičajeni holivuđanski demoni sexa,
droge i rokenrola...
Roman je u
prvom licu (naravno, iz ugla Elija), i vrhunski koristi tu perspektivu: film
čini maksimum mogući da se ta vizura zadrži (ali bez cheesy naracije ili
bukvalnosti MANIAC rimejka). Istina, mnogo se toga u procesu transmedijskog
prevođenja neminovno gubi jer, nek priča ko šta 'oće, ali neke stvari roman
daleko bolje može od filma – a jedna od njih je slikanje unutrašnjih svetova i
doživljaja likova. Elio u romanu je još mnogo bogatiji i složeniji i
zanimljiviji lik od ovog dečkića kojeg je Šalame perfektno otelotvorio na
ekranu, a zajedno s onim što je tu nestalo u prevodu su i sve te suptilne
finese oko zaljubljivanja, i voljenja, i teturanja, i padanja, i ponovnog
pridizanja i svih trista zvona i pištaljki ljubavnih, koji su daleko
slojevitije prikazani u romanu nego što bi to iko na filmu mogao (tako da ovo
nije zamerka Luki per se, koliko
filmskom mediju). Istina, sve bi to možda bilo bliže perfekciji da je od romana
urađena TV serija od, recimo, 6-7 epizoda, ali ko bi pa to producirao kad je i
film, takav kakav je, jedva napravljen posle višegodišnjih pokušaja.
To ne
znači da je baš sve u filmu najbolje što je biti moglo; uostalom, da je sve
perfekcija, imao bi 5 a ne 3+. Pored gorepomenutih problema koji se donekle
vuku iz knjige, film ima i neke svoje koji nisu bili nužni. Naime, rekoh već da
je film vrhunski režiran i glumljen (celokupna postava je bezgrešna, odlična,
za svaki aplauz, ali ipak zasenjena ovim Šalame-mladuncem). Avaj, scenario,
odnosno adaptacija –koju potpisuje Džejms Ajvori- ima nekih manjkavosti, koje
se sve mogu svesti na jedan zajednički faktor: prećeralo se sa finoću. Kao prvo, ublaženi su gorčina i mrak između
redova te priče, a kao drugo, ublažena je i strast koja bi morala mnogo
neobuzdanije da vrca i šiklja, da ne kažem štrca.
Dakle,
film je neminovno Ajvorizovan – kolikogod Luka G. bio senzualni Italijan,
scenario mu je napisao i film koproducirao ovaj matori Englez koji je karijeru
napravio od „ukusnih“ Oscar-bait blago pederljivih kostimiranih dramica, a ovo
je po svemu sudeći, ciljano kao One Last Try to get the damn Oscar. I nekom
mrzovoljnom, ciničnom, nestrpljivom, površnom gledaocu i ovaj film mogao bi se
učiniti kao JOŠ JEDNA OD ONIH ljupko-lepršavih boza (Soba s pogledom, Moris, Otpaci dana i štatijaznam...). Na svu
sreću, to nije slučaj: Luka i njegovi glumci izvadili su stvar, koliko su
mogli, ali pogubni Ajvarov uticaj je vidljiv.
Naime,
ovaj film je, kao i roman, u velikoj meri zasnovan na TINJANJU. Ta ljubav se
razvija polagano, više od pola filma je slow
burn, i to je sasvim OK. Ali, kao što i u hororu ne možete ceo film samo da
nešto nagoveštavate i hintujete nego, posle određenog vremena, morate i da
deliverujete neku stravu ako ne i užas, tako i ovde: posle određenog tinjanja
red je da se strast RASPALI, da BUKNE, i da onda, baš zbog toliko duge
predigre, ekran plane od nagomilane strasti.
To se,
avaj, ne desi. Bar ne u onoj meri koja je potrebna (i koja postoji u romanu).
Da budem
jasan: ne kažem ovim da je film nužno morao da ode u soft-porn vode, kao što je
to učinio PLAVO JE... sa svojim maratonskim lezbo sex-sesijama, ali fuck, ovo
što se u filmu vidi nije istinito prema likovima i priči. Recimo, kad posle 200
strana oću-neću, cile-mile, abre-ubre, naš Elio najzad spopadne Olivera, njihov
prvi poljubac je tačno tako vatren kako jedino može i mora da bude posle tolike
pripreme:
“I did not answer but
lifted my face to his and kissed him again, almost savagely, not because I was filled with passion or even because his
kiss still lacked the zeal I was looking for, but because I was not so sure our
kiss had convinced me of anything about myself. I was not even sure I had
enjoyed it as much as I’d expected and needed to test it again, so that even in
the act itself, I needed to test the test. My mind was drifting to the most
mundane things. So much denial? a two-bit disciple of Freud would have
observed. I squelched my doubts with a yet more violent kiss.”
Znači, savagely, violently, po pravdi boga istinoga. A u filmu, Elio ga tom
prilikom nešto lagano liže, licka, jedva ga takne taj prvi put, ko neko
kučence, kao da im je to sto prvi, a ne prvi poljubac...
Još je rečitiji tretman
famozne „scene sa breskvom“. Naime, u romanu, uspaljeni mladunac u jednom
trenutku svoje nabujale strasti – kojima je preprečen put do željenog cilja –
izlije u jednu breskvu. Da, izvadi košticu i u rupu metne svoju muškost, i
pojebe tu guzoliku voćku i ispuni je svojim semenom. Nešto kasnije naiđe
Oliver, namiriše šta se tu desilo i – uzme tu jebenu voćku.
„I watched him put the peach in his mouth and slowly begin
to eat it, staring at me so intensely that I thought even lovemaking didn’t go so far… I could tell he was tasting it at that very instant. Something that was mine was in his mouth,
more his than mine now. I don’t know what happened to me at that moment as
I kept staring at him, but suddenly, I had a fierce urge to cry. And rather
than fight it, as with orgasm, I simply let myself go, if only to show him
something equally private about me
as well. I reached for him and muffled my sobs against his shoulder. I was
crying because no stranger had ever been
so kind or gone so far for me….“
Prepričano ovo bi zvučalo
glupo („Wow, dude, he fucked a peach, yo, and then, damn, the other guy ate
it!“), zato sam i citirao roman gde je to spretnije izvedeno. Simbolika scene
je jasna, i tiče se ultimativnog (seksualnog) deljenja između ljubavnika (impliciranog
već i naslovom): ono tvoje, najprisnije, postaje moje, ti postaješ ja, Elio
postaje Oliver, Oliver postaje Elio... I u tom smislu ta scena funkcioniše baš
tako kako je napisana, dosledno ideji i simbolici, sa Oliverom koji POJEDE tu
spermonosnu breskvu. Značaj tog čina vidi se i kasnijim osvrtom na njega, mnogo
godina kasnije, kad Elio kaže:
„I had never been able to
admit to myself how happy Oliver had
made me the day he’d swallowed my peach. Of course, it had moved me, but it
had flattered me as well, as though his gesture had said, I believe with every cell in my body that
every cell in yours must not, must never, die, and if it does have to die, let it die inside my body.“
U filmu je ta scena
snimljena toliko ukusno (no pun intended!) da ne vidimo mališinu uspaljenost – ne
u smislu prikaza explicitne erekcije, nego je ne vidimo u njegovom govoru tela,
u izrazu lica, nema na ekranu dovoljno te tinejdžerske napaljenosti koja je
fundamentalna da profunkcioniše naša VERA u to da mu je toliko nadošlo da je
morao da se izlije u fucking breskvu. Što je još daleko gore, kad Oliver dođe,
više sati kasnije (jer već je veče), i kad shvativši šta se tu zbilo krene da
zagrize breskvu, Elio mu kaže: „No, you're sick“ a ovaj će: „Wanna see
something real sick?“ (to kao da je progovorio Viktorijanac, Ajvori, to nema
veze s ovim romanom, ovim likom, ovom scenom, njenom simbolikom) – ELIO GA
SPREČI, zgrabi mu ruku i skloni mu breskvu iz nje i moli ga „Please don't!
Don't!“ i – počne da plače.
Totalno nerazumevanje
značenja te scene, sa ovakvim krajem nju čini u filmu sasvim redundantnom: ona
deluje kao klasična ilustracija maksime „Hteli bi da se jebu al da im ne uđe“.
Iliti, hteli bi i jare i pare: imaju „provokativnu“ scenu, ali nisu s njom
išli do (logičnog) kraja, nego je suštinski negirali, i ona je sada samo povod
za kretenske pošalice na temu breskvica koje su počele da prate film, maltene
do njegovog pretvaranja u nešto kao AMERICAN PIE – kao što je tamo bilo: „Wow,
dude, he fucked a pie!“ tako je sad ovde „Hey, dude, let's go see that
peach-fucking movie!“
Po
sličnom principu, deo filma u kojem je ljubav trebalo da se, posle dugog
tinjanja, RASPLAMSA, previše je a) kratak i b) uštrojen od potrebnog vrcanja –
i to je loše ne samo zato što nagomilanoj strasti nije dat adekvatan odušak,
nego je kontraproduktivno i po ostatak filma, a naročito njegov rasplet i kraj:
jer film bi trebalo da nas ubedi da se tu desila velika LJUBAV, a mi od te
LJUBAVI vidimo samo neke crtice, neke sitne detalje, skice, a onda, BAM,
rastanak dođe prebrzo, a tuga zbog njega – iako maestralno odglumljena, za sve
anale i za sve papirne maramice ovoga sveta – ipak nema adekvatan IMPAKT (ne sama scena u izolaciji, nego njeno mesto u celini, u onome što sledi).
Jer, za moj groš, iako je
reditelj krenuo s namerom da nam ispriča veliku LJUBAVNU PRIČU, na kraju je,
suprotno planovima, isporučio nešto poludupasto, što više nalikuje priči o
jednom lepom ali nekonsekventnom letnjem FLERTU iliti kratkoj vezici, malom
eksperimentu posle kojeg, bože moj, život ide dalje, mališa je tek zakoračio u
život, ima vremena, tolike cure i momci mu stoje na raspolaganju, praktično
čekaju u redu SPOJLER (ali bukvalno na povratku sa ovog oproštaja jedna cura mu, još uplakanom, izjavljuje ljubav!), pa što bi ovaj gorke suze lio baš za Oliverom, pored njih toliko?
Uostalom, u predivnom završnom
kadru, u kojem se plač preobražava u osmeh, mališa kao da shvata: „Jebeš
Olivera... Sutra je novi dan...“
Dakle, dramaturški i
strukturalno gledano, predigra je dugačka (ali ne predugačka, nego baš kako treba), sam seks je prekratak i
prečedan, a afterglow i aftermath su time kompromitovani (iako je, sve u svemu,
u krajnjem saldu, to ipak bila jedna natprosečna i memorabilna jebačina).
Imalo bi se još šta
cepidlačiti: recimo, postoji blago mizogina crta koja je zasmetala feministi u
meni. Elio je previše grub prema curici koju je jebo tog leta, paralelno s
Olijem, i previše joj hladno stavi do znanja da je ne voli (što je loše po
njegovu karakterizaciju: on nije takav!).
Još gore, i sasvim
nepotrebno, pred kraj ima jedna predivna topla scena između oca i sina gde tata
(odlični Majkl Stulbarg) održi jednu fantasy žvaku kakvu je malo koji otac u
stvarnom životu, u dosadašnjoj istoriji čovečanstva, svom gej sinu kazao, punu
razumevanja i topline, ali nema veze, u ovoj wish-fulfillment fantaziji je i to
sasvim dosledno. Pored ostalih lepih stvari, ćale mu kaže i ovu mudrost: “We rip out so much of ourselves to be cured of
things faster than we should that we go bankrupt by the age of thirty and have
less to offer each time we start with someone new. But to feel nothing so as
not to feel anything - what a waste!” U toj sceni tata prvo implicira da je i sam prišao
tome da doživi nešto slično ovome kroz šta mu je sinak prošao, ali ipak NIJE
(što će reći, „Ja s tvojom mamom za ovih 20 godina braka nisam imao to što si
ti imao s Oliverom za ovih mesec i po!“). Još gore, kad ga Elio pita: „Da li
mama zna (za mene i Olivera)?“ – tata kaže: „I don't think she does.“
Ovo je dvojako loše: 1)
opet se implicira neka ženska inferiornost, kao mi smo „boys' club“, mi se dobro
razumemo a te žene, šta one znaju o nama?, i 2) još gore, ova replika NEGIRA
ono što smo dotad svojim očima (ako su bile otvorene) videli u filmu – a videli
smo izvanredno suptilnu performansu glumice Amire Kasar koja igra njegovu mamu,
iz koje je očito da mama (puna razumevanja, nimalo judgemental) itekako čita
šta se zbiva između gostujućeg studenta i njenog sinka.
A sve i da je bila slepa
kod očiju (a nije bila, ponavljam, gledajte joj oči dok prati interakcije tokom
zajedničkih obeda, i drugde) morala bi da sabere dva i dva SPOJLER kad je njen sinak na
kraju, sav slomljen i uplakan, pozove da ga doveze kući nakon oproštaja s
Olijem. Dakle, ta ničim izazvana replika (kojom se okončava inače odlična
scena) nepotrebno negira i LIK majke i GLUMICU koja je od vrlo malo materijala
napravila odličnu izvedbu.
Inače, siguran sam da Luka
nije mizogin: njegova prethodna dva filma imala su snažne i zaokružene ženske
likove, a ako su se ovde provukle senke toga, verujem da potiču iz Ajvarovog
scenarija (jer toga nema ni u Asimanovom romanu). Ako je Luka u sebi uopšte
imao neko seme mizoginije, nadam se da ga je sačuvao za svoju Suspiriju (za koju kaže da se bavi
temama krivice i majčinstva).
Uprkos ovim zamerkama, i
još nekim koje bih mogao naći (ali da ne dužim previše), ovo je odličan, topao,
lep, gorkosladak film koji ima ozbiljan staying power zato što vrhunski
prikazuje neke arhetipske fundamentalne situacije i koji ima vrhunske scene
posmatrane u izolaciji, i velika je šteta što, po meni, one nisu koherentnije
prepletene u čvršće idejno-tematsko kohezivno tkivo, što bi dovelo do toga da i
u intelektualnom i u emocionalnom smislu sve to ima još veći impakt nego što
ga, čak i u blago-okrnjenom obliku, zasigurno ima.
Eto, veći deo ovog
osvrta morao sam da se bavim svojim zamerkama umesto pohvalama ali to je samo zato što je film prišao
toliko jebeno blizu tome da bude masterpis,
ampak je za stidnu dlaku omašio metu! Uprkos svemu, ZOVI ME TVOJIM IMENOM
sasvim sigurno će biti u mojih top-5 za 2017. godinu i ima moj najtopliji Pečat
Preporuke. Ko god nije srca kamenoga - i mozga ograničenoga - sigurno će uživati.
PS: Muzika je slaba, za moj
groš, naročito to klavirisanje, a i njanjave pop-baladice izvesnog Sufdžana
Stivensa su previše mlake (mada je ona koja ide uz završni kadar , srećom, podnošljivija pa ne remeti to što se tu zbiva). Muzika iz 1980-ih je već po prirodi stvari gej, truizam je to uopšte reći: ona stvar koja ide uz scenu plesa na korzou je dobra.
PPS: Biće zabavno kad u
martu ovaj film bude zakićen s nekoliko Oskara – predviđam za Šalamea, za
adaptirani scenario (to će više da bude iz samilosti prema Ajvaru jer je već
jednom nogom u grobu; rekoh već gore da je scenario jedna od slabijih stvari
ovog filma), možda i za kameru (ne pohvalih gloriozni 35 mm!) i kostime, a nije
nemoguće čak i za reditelja i za naj-film, pa možda čak i za ovog Dživdžana i
neku od njegovih pjesmica (ne zato što je to dobro nego zato što Oskarovci vole
takvu bljuzgu). Biće još zabavnije kad, nakon toga, izađe Lukina Suspirija (u trajanju od 2 sata i 50
minuta! o, jea! kad je ludo, nek je ludo, burazere!) a na plakatu: „From the
Oscar-award winning director – a new shape of terror!“
