Pre
100 godina rođen je Orson Vels, jedan od najvećih reditelja u svekolikoj
istoriji filma, i svakako čovek koji je izumeo moderni kinematografski jezik,
ili je barem u njegovom formiranju dao krupan, da ne kažem: gabaritan doprinos.
Ali ovo što sledi nije moj esej o njemu, niti bilo kakav strejt omaž. Ne.
Ovo što sledi je nešto
najsmešnije što sam pročitao u zadnjih X godina! Zahvaljujući jednom prijatelju
koji mi je skrenuo pažnju na ovaj smehotres – štaviše, koji mi je naglas čitao
ovo što sledi, od početka do kraja, dok smo se obojica grohotom smejali, dok su
mi suze jurcale niz obraze a stomak me boleo toliko da sam ga preklinjao da
stane, da prekine čitanje načas, da dođem dahu, da se povratim u život iz
nesvesti u koju me je ovo dole bacilo – otkrio sam ovaj apsolutni biser
nenamernog (pa stoga najboljeg postojećeg) humora. Ako kažem da umalo nisam pao
na patos čitajući/slušajući ovaj sumanuti omaž Velsu (za prijatelje: Orson!),
verujte da to nije metafora, hiperbola ili bilo kakva druga stilska figura: u
jednom trenutku, kad je autor teksta počeo da govori o Velsovoj cufli i o
ošamućenoj jetri, pomislio sam da ću umreti na licu mesta, ili od kapi ili od
srčke ili će dijafragma da mi eksplodira!
Tekst koji dole sledi
objavljen je u majskom mesečnom programu "Jugoslovenske"
Kinoteke (Maj 2015, str. 25-31), dakle na mestu koje je nekada davno objavljivalo
respektabilne i stručne tekstove, a danas objavljuje i ovo i ono i sve između.
Sito više nije gusto kao nekada ako je OVO prošlo, i našlo se na tom mestu. PDF
verzija je stajala onlajn punih mesec dana na sajtu Muzeja Kinoteke, ali sada nisam siguran da se više tamo može naći,
a grehota je da nešto ovako ludački zabavno ostane neviđeno od strane masa
čitalaca kojima je to izvorno promaklo. Kako bih omogućio masovnu čitanost,
učinio sam extra napor i text, iz izvorne ćirilične verzije, prebacio u
latinicu, kako bi ceo Balkan mogao da se smeje ovome, a naročito kad autor dođe
do dela o NERETVI! Jao, ljudi, da li je ovo MOGUUUĆE?! Ludnica, šta je ovo?!
Inače, počinitelj ovog
nadrealnog "omaža" je izvesni Petar Mihajlović. Prvo sam, logično,
pretpostavio da se radi o nekom frikšou-kripšou anonimusu-dobrovoljcu koji se
prijavio Kinoteci da za dž piše i popunjava im stranice mjesečnika, kad ono,
elementarna gugl-pretraga otkri iza ovog generičkog imena eminentnu veličinu
nagrađenu nekolikim nemalim nagradama! Evo, ukratko, ko je napisao text koji
sledi:
Petar Mihajlović je rođen
1979. godine u Kragujevcu. Studirao je medicinu, upisao treću godinu prava, a
onda diplomirao dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Za
tekst drame Samo ne u Švajcarsku dobio je nagradu „Slobodan Selenić“,
a za dramu Radnička hronika Sterijinu nagradu na konkursu za
originalni domaći dramski tekst. Po njegovim tekstovima izvedeno je nekoliko
predstava, radio-drama i radio-minijatura. Scenarista je više dugometražnih
igranih filmova u nastajanju i koscenarista jedne od popularnih televizijskijih
serija. Izdao je zbirku kratkih priča Serijski samoubica (2000) i
roman Ništa: Roman ni o čemu. Živi i radi u Beogradu. Zvuči "ozbiljno" - ali tekst koji sledi zvuči kao da je napisao Zmaj od Šipova koji je nekako saznao za Velsa, pogledao njegove filmove, i rešio da mu se oduži na svoj prizemno-prostački i prostodušan način.
A sad, obucite pelene za
odrasle da ne biste uneredili svoje kilote; čvrsto sedite da ne biste pali na
patos od smeha; i ni u ludilu nemojte da nešto jedete ili pijete dok čitate, da
ne biste otišli na onaj svet zagrcnuti tekstom koji sledi!
VELIKANI SVETSKOG FILMA:
ORSON VELS (Orson Welles)
100 godina od rođenja
by Petar Mihajlović
Iako će ovaj Đurđevdan slaviti 100 godina od njegovog rođenja, neću o
tome kad se rodio i kad je umro, jer rodio se kad je trebalo, a umro još nije,
a i nikad neće. Neću o tome gde se rodio i kojim se putevima nakon toga kretao,
a kretao se, nekad trčeći, nekad puzeći, jer je jedino bitno da je sva ta usput
stečena iskustva pretočio u svoju umetnost. Neću ni o njegovim počecima u
dablinskom teatru, bogatoj, neverovatno uspešnoj karijeri na radiju,
neprestanoj potrebi za putovanjima, njegovoj večitoj zanesenosti Šekspirom (a i
Kinoteka se već “bavila” tim segmentom njegovog stvaralaštva u poslednja dva,
tri meseca)... I neću o tome kako je radio dramom još 1938. do panike isprepadao
zemljake, jer njih je lako preplašiti, tako su generacijski odgajani, sve do
današnjih dana (opet, čoveka koji nema šta da izgubi ne možeš preplašiti). Neću
o tome što je, kažu, lično Ritu “Džindžer Gildu” Hejvort (Rita Hayworth) iz
inata ošišao i ofarbao u plavo. Neću o tom nekom intervjuu koji nikad nisam
pronašao, a u kome Orson imenuje (velikog maga) Pavla Vuisića kao najboljeg
glumca sa kojim je radio. Neću ni o njegovoj saputnici Olgi Palinkaš sa kojom
je delio i krevet i profesionalne projekte poslednje dve decenije života, a
koja je Srpkinja (koje su najlepše ikad) iako je Hrvatica ili Mađarica (koje
isto nisu loše). Previše je trivija u sadašnjosti, svuda su oko nas, pa čemu
onda i od prošlosti praviti triviju posebno ako ćemo o vanvremenskom Orsonu
Velsu?
Sama boja glasa i dikcija i akcent. Potpuno
bardovski. Kad bi zvuk bio od čvrstog materijala njegov bi bio neka najača
legura iz bronzanog doba, sa sve odgovarajućom patinom, nekakva hrpa
pretopljenog oružja i oruđa, ali i krupna gomila bronzanih čaša natopljenih
vinom i medovinom. Kasnije, negde od ulaska u 6. deceniju, i ta brada.
Veličanstven, kako god da sedne, u koju god stolicu, fotelju, na kanabe, tabure
ili u sedlo bosanskog “patizanskog” ata. U odelu, džemperu, bundi... on je,
žešće nego večna gerijatrija Hefner (Hugh Hefner), vazda u bade mantilu sa
tompusom u jednoj i čašom nečeg dobrog u drugoj ruci. Koj god studio, koja god
zemlja, koji god set, mi smo u stvari na njegovom terenu, u njegovoj kući. 3
gola u gostima uvek, čak i sa igračem manje, čak i kad pripit kao buljuk
drvoseča šmira reklamu za kalifornijski šampanjac.
Nisam siguran da sam uboo tačan trenutak, pravu
godinu i ispravne cifre, ali poslednjih 46 godina i 3 meseca svog života Vels
je stvarao (i proživeo) boreći se protiv sistema unutar kojeg je stvarao. Od
potpisivanja prvog zvaničnog “filmskog” ugovora, čak i kada za to možda nije
imalo razloga, upadao je u sukobe sa producentima, tj. novcem, datumima, tj.
vremenom, željama, tj. mogućnostima...
Prvi ugovor mu je dao, tako ispada, 0 para i
milion slobode. Navodno, takav ugovor je dobio jer iskreno nije želeo da ga
dobije (tj. da snimi film). “Najlepši” ugovor koji je filmski debitant
potpisao. Video je da može, “naučili” su ga pogrešno, pustili i prepustili, a i
da nisu, opet bi mislio da može. Njegov “milion slobode” proizveo je misao (i
definitivno je sproveo u delo) da je reditelj vrhovni autor dela (a to, ko je
vlasnik, to je neka potpuno druga disciplina). “0 para” je, naravno, proizvelo
“0 para”, ili koju paru više, pa mu je sve teže bilo da sklopi, po njemu,
valjanu finansijsku konstrukciju za projekte koji su usledili. Tome, dakako,
nije pomagala ni njegova tvrda glava, ta uporna borba sa producentskim
vetrenjačama filmskih studija. Možda je već u to vreme, nakon Građanina Kejna
(Citizen Kane, 1941), odlučio i da ekranizuje poznato Servantesovo delo? To se
na kraju nije desilo, kao, uostalom, ni sa još, cirka, 14 filmskih projekata
koje je započeo...
On je dosta toga odglumio ne bi li zarađenim
novcem mogao da režira. Nije ni to loše, ali tu ne zavisi sve od tebe, a on je
to želeo, to da sve zavisi od njega što je, kada govorimo o kinematografiji,
nemoguće. Opet sukob. Onaj najgori, unutrašnji sukob, sukob pre početka bilo
kakvog konflikta. Lasno je bilo na radiju i u pozorištu. Manje novca, manje
odgovornosti, veća mogućnost eksperimentisanja, sve ide uživo pa je, ispada, i
životnije, spontanije, a rizikovati nije tako strašno kao na filmu. Sve je to
voleo, i uspevalo mu je tamo, u gluvoj sobi i na daskama... Uspevalo je i na
platnu, ali ne na način na koji je on to želeo...
Često se gubio u interesovanjima. Količina
ideja i talenta u konstantnom sukobu sa manjkom svega ostalog. Tačnije,
količina ideja u konstantnom sukobu sa količinom talenta i manjkom svega
ostalog. Talenat je češće zlo nego dobro. Prilično je nezgodno kad misliš da ga
imaš, a svi ostali ti ne veruju. Loše je kad ne znaš šta ćeš s njim pa ga
trošiš na gluposti. Još gore je kad ga svetu predočiš, a svet to prihvati jer
onda ti preostaje samo dosadni rad. Ipak, najužasnije je kad ga predočiš svetu,
svet to oduševljeno prihvati, a tebi je samo 26 i na ramenima nosiš jednu od
najtvrđih glava ikad. Pogubljen u istovremenoj simbiozi i konfuziji života i
umetnosti, ne može se reći da nije grešio, ispaljivao ćorke, ispaljivao sam
sebe, zasluženu auru i rejting umakao u blato, ali takav je, valjda, život, a
Orson je, valjda, bio veći od života. Za one sa jeftinijim ulaznicama: “I kad
licem padaš u blato, ti i dalje ideš napred.”
Načiniti najtačniji odabir filmova na kojima je
Vels radio, da li kao kompletni autor, da li “samo” kao glumac, i prikazati ga
u par dana je apsolutno nemoguće. To, ipak, ne znači da ne treba pokušati:
KAO
REDITELj:
Građanin Kejn (Citizen Kane, 1941)
Šta može da se kaže o filmu Građan Kejn, a da
već to nije rečeno bar 57 puta? Ne znam da li je to više film koji je proizašao
iz priče ili priča koja je proizašla iz filma. Ne znam da li je to film nastao
dovodeći u pitanje do tada priznata, osnovna kinematografska pravila ili su
kinematografska pravila nastala tek nakon ovog filma. Na stranu društveni, socijalni
angažman, kritika kapitalizma, određenih navika američkog društva, mi smo
upoznali stvarnog čoveka, Čarlsa Fostera Kejna (Charles Foster Kane), gledajući
fikciju.
Vels je brilijantnost ovog filma pripisao svom
neznanju, nepoznavanju tehničke strane filma, neiskustvu. Očekivao je od kamere
ono što je očekivao od svojih očiju. Montažom je, verovatno, želeo da sledi tok
svojih misli, scenografijom boji emocije, replikama izgovori priču, vodom utoli
žeđ... Da, to je tako jednostavno, i zbog toga je očiglednost njegovog talenta u
ovom ostvarenju toliko jasna. Mišljenja su mišljenja i svako ima svoje, i
lepota je u oku posmatrača, i sve to posebno važi za umetnost, ali ako je u
više od 120 godina snimljen jedan film koji bi u najvećem mogućem procentu
mogao da bude ta tačka susreta svih nas, i objektivno i subjektivno, to je onda
Građanin Kejn.
Veličanstveni
Ambersonovi (The Magnificent Ambersons, 1942)
Najtačnija stvar koja bi mogla da se kaže u
vezi filma Veličanstveni Ambersonovi je da je sirota biskopska publika, (svi mi
zajedno, kroz prostor i vreme) od originalno snimljenih i u prvoj ruci izmontiranih135
minuta na platnu mogla da vidi svega 88 koje su producenti svojevoljno
očerupali, dosnimili pa premontirali. Uprkos tome i ovo ostvarenje potvrđuje
veličinu Velsa kao potpunog umetnika s tim što se u ovom filmu glumački
ostvario samo u ulozi naratora. Ako je u Kejnu secirao čoveka, u Ambersonovima
secira celu porodicu...
Stranac
(The Stranger, 1946)
Tematska aktuelnost ovog filma, u trenutku u
kom je ušao u bioskope, uslovila je da on postane komercijalno najisplativije
rediteljsko ostvarenje Orsona Velsa. Prvi holivudski film koji je otvoreno
govorio o Holokaustu, za temu ima lov na odbeglog nacističkog oficira koji je
spas pronašao u Americi preuzevši identitet srednjoškolskog nastavnika...
Orson Vels i Edvard “Mali Cezar” Robinson
(Edward G. Robinson,) u istom kadru...
Dama
iz Šangaja (The Lady from Shanghai, 1948)
Ta finalna scena sa ogledalima u zabavnom
parku, taj nadrealni balet slika i prilika, prljava poetska montaža, ta srča i
kiša metaka, ta prelepa žena koja (spoiler alert!) ko kuče umire na hladnom
betonu i još hladniji Orson koji svojoj (nedugo za tim) bivšoj ženi okreće leđa
i odlazi...
Mislim da, i pored tolikog broja njenih odraza
u toj sceni, Rite Hejvort nije bilo dovoljno. Znao je to i Orson. I da nije
tako pisalo u romanu po kojem je ovaj film snimljen, i da to nije bilo u skladu
sa žanrom, ona nije smela da preživi jer lakše je i tako nego zasititi se
takvom ženom... Ostalo? Film noar, klasika žanra, nastao nakon usmenog obećanja
producentu da će sledeći film snimiti za džabe ako mu ovaj da 55000 dolara ne
bi li mogao da privede kraju rad na mjuziklu Put oko sveta za 80 dana...
Gospodin Arkadin – Tajni dosije (Mr. Arkadin, 1955)
Gospodin Arkadin je film u koji, u neku ruku,
predstavlja amalgam svega čega se Vels dotakao u dotadašnjoj karijeri.
Inspirisan likom koji je blistavo tumačio u filmu Treći čovek, Vels je rolu
ponovio i u BiBiSi-jevom dramskom radio serijalu Avanture Harija Lajma (The
Adventures of Harry Lime, 1951/52), iz čega je, opet, nastala ideja za film
Gospodin Arkadin koji je Vels napisao i režirao. Ponovo je sebi dodelio ulogu
osobe sumnjive prošlosti i morala čiju je životnu priču i ovog puta (kao i u
slučaju Čarlsa Fostera Kejna) bazirao na biografiji stvarne osobe, trgovca oružjem
Bazila Zaharofa (Basil Zaharoff).
Svoj hedonizam zadovoljio je snimajući na
egzotičnim lokacijama, a umnogome je ponovio i “rediteljsko/narativni” postupak
iz Građanina Kejna. Naravno, da bi sve bilo kao po pravilu, producenti su mu i
ovoga puta “oteli” film pa se u ovom trenutku zna za postojanje bar 6 verzija
filma...
Zrno
zla (Touch of Evil, 1958)
Nakon osmogodišnjeg gastarbajterskog rada u
Evropi, Vels se vraća u Ameriku, u Holivud. Sam početak filma Dodir zla, ta
jedna, jedina neprekidna scena od 3 minuta i 20 sekundi, samo to bi komotno
mogla da bude dovoljna naznaka bioskopskom gledaocu da prisustvuje nečem
veličanstvenom.Ta savršeno balansirana igra između Velsovog tako voljenog pozorišta
i filmskih tehnikalija, paralelni hod očigledno navođenih živih glumaca i
statista i mrtve kamere koja se pomoću krana, šina i objektiva pretvara u
vitalni, živi organizam... Velsova cufla i stomačina iz donjeg rakursa,
Hestonovi (Charlton Heston) brčići i imalinom premazano lice, krupni planovi
bitanga i njihovih njuški dok preneraženu Dženet Li (Janet Leigh) razvlače po
sobi... Još jedno Velsovo remek delo, uprkos tome što je i ovaj film doživeo
producentski “dodir zla”...
KAO GLUMAC:
Treći čovek (The Third Man, 1949)
Ako je Građanin Kejn Velsovo najznačajnije
ostvarenje koje je potpisao kao reditelj, onda je Treći čovek najznačajnije
koje je potpisao „samo“ kao glumac. Šablon Velsovih režija, koje su mu
prethodile, prisutan je i u Trećem čoveku te i ne čudi činjenica da velika
većina ljubitelja filma pri pomisli na ovaj film zanemaruje reditelja Kerola
Rida (Carol Reed) predajući dirigentsku palicu Velsu. Na pitanje: “Šta je
rouzbad (rosebud)?”, mnogi će odgovoriti sa: “A ko je treći čovek?” Sve u vezi
ovog filma je blistavo iako se neke od najboljih scena odigravaju u mraku i kanalizacionim
cevima što se protežu ispod posleratnog Beča podeljenog na 4 saveznička
sektora. Crna berza, agenti, revolveri ispod mantila, jalova sahrana, fatalna
žena, čuveni “točak” u Prateru, uskrsnuće, lažna svetla na kraju tunela i citra
Antona Karasa (Anton Karas)...
Dugo toplo leto (The Long, Hot Summer, 1958)
Baziran na delima Vilijama Foknera (William
Faulkner) Dugo toplo leto je film u kome je Orson Vels, više starac nego mladić
već u 43. godini života, ostvario jednu od boljih rola kada govorimo o
filmovima na kojima je radio stojeći “samo” ispred kamere. Iskra plamena koji
je tokom filma zahvatio štalu, zapalila je i odnos između Velsa i reditelja
Martina Rita (Martin Ritt) te su snimanje obeležile i njihove česte svađe.
Moguće da je upravo to bilo ono što je posebno inspirisalo Velsa. Moguće da je upravo
konflikt bio Velsov forsaž tokom čitave karijere.
Kazino Rojal (Casino Royale, 1966)
Kazino Rojal je vrlo interesantno ostvarenje
kada se uzmu u obzir sve činjenice vezane za njegov nastanak i konačni izgled:
neverovatna lista priznatih autora koji su učestvovali na projektu; smelost da
se ikona poput Džejmsa Bonda (James Bond) provuče kroz parodiju; da se naslovna
uloga dodeli 56-ogodišnjem Dejvidu Nivenu (David Niven); nezapamćen uspeh na blagajnama...,
ali sa stanovišta Orsona Velsa rad na ovom zabavnom filmu je, pretpostavljam,
bio samo još jedan dobar provod što, svakako, ne može da bude rđava stvar...
Bitka na Neretvi (1969)
 |
Da, on tu uglavnom sedi na konju i prstom
pokazuje u razne stvari, ali kad on taj svoj prst uperi momentalno svi statisti
u tom pravcu padnu na tur, krošnje drveća se zanesu, konji posrnu, a partizani
krenu u povlačenje uprkos scenariju. Naravno, ništa od toga se ne dešava. Orson
je bio čovek koji nije imao ništa protiv toga da s vremena na vreme uzme neke
novce. Novac ti treba ako nameravaš da konstantno radiš na sebi makar radio samo
na povećanju gabarita i ošamućivanju jetre. Zgodni bili i ti četnici za glumu.
Samo je trebalo da spusti obrve. Brada i stomak su već bili tu, a nahovali ga
pa nije ni morao da priča. Sve u žanru. Sasvim pošteno odigrana epizoda u
kultnom filmu. Da, govori se da mu je bila zanimljiva istorija Drugog rata na
tlu Jugoslavije, da se fino angažovao da shvati svu tu zbrku, da se još 1942.,
zajedno sa sa Vinsentom Prajsom (Vincent Price), obreo na 15-ominutnom radio
projektu The Chetnicks, a da je u vreme snimanja Neretve već uveliko radio
tezge po Jugi, da je znao i gastronomiju, žene, ostalo (ako ostalog uopšte
ima), ali sve to nije bitno jer se ovde ipak radi o partizanskom filmu,
spektakularnom partizanskom filmu, zamalo pa vrhuncu žanra, koji, sa Orsonom
ili bez njega, svakako treba videti na bioskopskom platnu... više puta...
U jednom od svojih poslednjih intervjua,
gostujući 1985. u emisiji Merva Grifina (Merv Griffin), Vels je izjavio: “Tokom
života, imao sam mnogo sreće. Jedan dugački, neprekidni lanac sreće. Nisam
skroman kada govorim o sreći. Mislim da sreća ima veze sa svim stvarima u
životu svakog čoveka.” Onda, neka je i tako. Neka je gotovo sve pitanje sreće,
a ne talenta, rada, iskustava, uma, čovekove prirode... Budimo onda srećni što
ovog maja, slaveći 100 godina od njegovog rođenja, u Jugoslovenskoj kinoteci
slavimo njegove filmove.
Eto, tako se Orsonu odužio
naš Pera, tj. Petar Mihajlović. A sasvim u duhu ovog njegovog omaža je i
sledeća stvar kojom vas Ghoul časti onako extra. Kad je bal nek jebal – dakle, možete
pogledati kratku lezbijsku porno scenu
koju je montirao lično Orson u 1970-im. Sve o tome piše i sve se vidi ako
kliknete – ali nemojte dok ste na poslu, ili dok deca trče po sobi – OVDE.
