Pre tri godine objavio sam roman PROKLETIJE, koji je, pored ostalog, i moja oda jednom fascinantnom, egzotičnom, krajnje inspirativnom predelu na krajnjem jugu Srbije (trenutno okupiranom) koji je, osim vanrednim, unikatnim estetskim bogatstvom, pregnantan i simboličkim značenjima i konotacijama.
Ko je čitao roman, zna o čemu pričam. A ko nije – šta čeka? Da se sasvim rasproda? Knjige nema u knjižarama, ali ima još malo kod autora – pišite na dogstarr666 at yahoo dot com. Cena je 1.200 din sa uračunatom poštarinom, ili 1.000 din naživo. (Da, PROKLETIJE se nadovezuju na roman NAŽIVO ali mogu se čitati i nezavisno. Ko želi i NAŽIVO, ima i toga, za sad, samo kod mene.)
Tokom svih ovih godina dobio sam razne prijatne i pametne komentare čitalaca PROKLETIJA. Čak 40 rivjua možete i sami pročitati na stranici o ovom romanu na GUDRIDSU.
Druge reakcije su mi došle mejlom ili preko Fejsbuka, kao ovaj kratki ali
slatki osvrt iz Švedske:
„Odavno nisam ovoliko uzivao u knjizi. Mislim da sam je “pojeo” za 3-4h
citanja kada se sve sabere. Moram priznati da sam malo strepeo, kao sto obicno
strepim od nastavaka odlicnih knjiga. Nazivo ima posebno mesto u mom srcu jer
smatram da niko nikada nije uspeo tako dobro da opise beznadje i besmisao
devedesetih u Jugoslaviji kao ti u toj knjizi. No, drago mi je da sam bez
razloga brinuo. Prokletije su prokleto fantasticna voznja od prve do poslednje
stranice.
Bilo bi steta ovo ne prevesti bar na engleski i objaviti jer mislim da bi
imalo odlicnu prodju.
Hvala sto si Prokletije podelio sa svetom. Sa nestrpljenjem cekam sta ces
sledece objaviti.“
Ali sasvim posebno mesto u mom srcu zauzimaju
omaži poput ovoga što sledi ispod – a to je exkluzivni
putopis direktno sa Prokletija, koji je samo za ovaj blog napisao moj stari
poznanik i čitalac, Mladen Antić, inače
planinar, kojem i ovom prilikom zahvaljujem i na textu i na svim donjim fotkama
koje su uslikali on i njegova družbenica, Dana
Aleksić.
Uživajte!
Odlazak na Prokletije – vrh Đeravica
Foto © Mladen Antić & Dana Aleksić,
for The Cult of Ghoul, Inc.
Text © Mladen Antić, for The Cult of Ghoul, Inc.
Plav (Crna Gora), dana 31. Jula 2024. godine
Ovo je trebalo da izgleda kao klasičan planinarski izveštaj: “Vreme polaska, start staze, nadmorska i prosečna visina, vremenski uslovi, trajanje uspona….” Ne! Ova planina je nešto potpuno drugačije, mesto gde se gube cifre, metrika, geologija, klimatologija… sve, tamo se sve gubi osim onog osećaja koji mi se i sada vraća dok pišem o “njima”.
Kao klinac sam poznavao skoro sve planine u našoj zemlji, ali su mi uvek
pažnju privlačile Prokletije, kako zbog braon mrlje na fizičkoj karti Jugoslavije,
tako i zbog samog naziva koji mi je bio mističan, zlokoban ali i privlačan.
Kasnije, na PMF-u u Nišu smo ih obrađivali iz geologije i geomorfologije, naravno zahvaljući velikom Cvijiću, ali ne u toj meri koja bi mogla da zadovolji moje apetite. Vremenom, kako se izgubila geografija kao nauka u našoj zemlji, tako se kod mene izgubilo interesovanje o toj planini, u jednom trenutku sam i potpuno prestao da mislim o njoj.
A onda, nakon mnogo godina se pojavila knjiga “Prokletije” koju je napisao Dejan Ognjanović. Naslov me je privukao, reših da je pročitam i nisam se pokajao. Knjiga ne predstavlja naučno delo ali je napisana tako da svako ko je pročitao knjigu ima osećaj kao da je već nekada bio tamo.
Upravo je ta knjiga imala snažan uticaj na mene, želja da konačno odem na Prokletije. Želja se povampirila, nešto me je vuklo baš kao u snovima kada te nešto zove iz tame, tebe je strah, ali ipak ideš…
I otišao sam.
Početkom jula predložih devojci da odemo negde da iskoristimo godišnji odmor. Znam da voli planine pa sam joj dao neke predloge šta bismo mogli da obiđemo: Maglić, Vihren, Šara, Prokletije…. U sebi sam iz sve snage navijao za poslednju opciju što se i desilo.
Dana 27. Jula smo se spakovali i otišli u Vusanje, podnožje Prokletija. Prva tri dana smo obišli standardne planinarske rute: Zla kolata, Popadija i Hridsko jezero. Četvrtog dana sam planirao da odemo na Visitor i obiđemo jezero ali je lepša polovina bila “dežurni krivac”, predložila je Đeravicu. Posle kraćeg razmišljanja sam prihvatio predlog.
Đeravica je vrh koji se nalazi na teritoriji Kosova i Metohije. Nekada je bila najveći vrh u SR Jugoslaviji sa svojih impozantnih 2656 metara, ali iako je bio poznat vrh na njega se nije toliko išlo. Naročito ne nakon 1996. godine jer je izbio građanski rat na Kosovu.
Raspitivali smo se o vrhu kod lokalaca i planinara, niko nije bio
oduševljen našom idejom, predlagali su neke druge lokacije, pričali su nam o
ratu, istoriji, o promenljivom vremenu, surovom predelu, predugačkoj stazi. Nisu
nas pokolebali.
Dan pred polazak smo se obratili pograničnoj policiji u Plavu koja nam je izašla u susret i izdala nam dozvolu da možemo da pređemo granicu Crne Gore prema Kosovu ali su nam naglasili da moramo mejlom da obavestimo i Kosovsku pograničnu policiju. Naravno, sa Kosova je stigao negativan odgovor.
Bez obzira na kosovski mejl, glas iz tame nas je dozivao. Rančevi su spakovani i kreće se u 4 ujutru, pošli smo uz izgovor: “Pa dobro, idemo samo do prevoja Ćafa Bogićes (granice) pa ćemo da se vratimo, saaamo da bacimo pogled šta ima preko.”
Tu noć pred uspon sam imao noćne more, budio sam se mnogo puta. Sat je zvonio,
nije mi se polazilo.
Ipak smo krenuli. Zahvaljujući dobrom vozaču (mojoj devojci), terenskim vozilom smo se približili 3 km do prevoja kod mesta Hodžina ravan i odatle krenuli pešaka velikom uzbrdicom do mesta Ćafa Bogićes, gde se prelazi na drugu stranu. Na prevoju nije bilo nikoga od graničara pa smo rešlli da zagazimo ka vrhu.
Kako smo započeli spust tako nas je sačekao hladan vetar i beskrajna visoravan prošarana borićima, klekama i belim stenama čudnih oblika, iza visoravni su se ređali oštri crni vrhovi. Obično bih se oduševio prizorom ali ovog puta mi se nije išlo dalje, vraćalo mi se nazad, makar samo jedan metar da uđem u Crnu Goru, samo jedan metar od Ćafe Bogićes i biću spasen.
Ali smo nastavili dalje, vuklo nas je. Dok smo hodali čuli smo razne zvukove, okretali se, tražili pogledom da vidimo makar jednog planinara da bi nam bilo lakše, ali nikoga nije bilo, tišina. Bele stene su ličile na ljude, a kod mesta Rupa dobroš smo naišli na grob vojnika OVK.
Prema priči meštana na ovom mestu se desila velika borba 1998. godine između
naše i albanske vojske, ceo taj potez je bio natopljen krvlju vojnika i sa
jedne i sa druge strane, što nam je dodatno povećavalo nemir.
Uprkos sunčanom danu, ovo mesto mi je delovalo negostoljubivo, u jednom trenutku sam se osećao kao jedan od vojnika u pomenutoj knjizi “Prokletije” dok su se probijali kroz nepristupačne predele.
Staza je počela da se gubi kroz kleke i borovnice da bi ponovo bila vidljiva kod još jednog groba i do mesta gde se nalazi još jedna ćafa (prevoj) koji će nas još više odvojiti od bezbedne zone i dovesti nas u još jednu slepu dolinu, nekadašnji cirk gde se nalazi Ljićeni i Tropojs (Tropojansko jezero) koje svojom mrtvačkom mirnoćom uprkos vetru izaziva jezu ali i divljenje.
Nastavili smo dalje ka vrhu, žureći da se što pre vratimo odakle smo došli, oko nas su se smenjivali predeli, crne visoke stene sa šiljatim vrhovima, jedna od njih je Krši i Zi (crni krš) koja je sa svojim šiljatim vrhovima podsećala na zamak iz horor priča.
Muk, tišina, škriljave stene obeležene flekama od udara gromova, mala plava
cirkna jezera u dubokim uvalama (koja su tokom popodneva postala crvena),
morene nekadašnjih lednika, mračni otvori pećina i okapina koje podsećaju na
buljave oči i vrh Đeravica koja se izdiže poput neosvojive tvrđave.
Put nas je vodio preko nekoliko prevoja, Ćafa dobri dol (Pećki prolaz) koji spaja Albaniju i Srbiju (Kosovo), zatim mesto Juničke pločice koje predstavlja kameni plato dugačak nekoliko kilometara, pa ponovo dolazimo do crnih stena (Vokšanske pločice). Ravni platoi se smenjuju sa nepreglednim provalijama što dodatno stvara konfuziju bez obzira na topografsku kartu, vojnu busolu, gps uređaje i jedva vidljive planinarske oznake iz perioda bivše Jugoslavije, nekako uvek misliš da si se vratio na isto mesto i da ideš u krug.
Na par kilometara od vrha došli smo do Velikog jezera (Srcoliko jezero – Ljićeni i zemer) koje predstavlja najveće jezero u tom delu Prokletija. U ovom jezeru voda izbija iz velike dubine tako da je površina jezera blago zatalasana.
Iznad jezera se izdiže još jedan crni vrh koji se sastoji od masnih škriljaca koji preteći stremi ka nebu. Popeli smo se na njega i konačno ugledali Đeravicu u punoj veličini koja sa dva svoja oštra vrha podseća na glavu psoglava. U podnožju Đeravice su se crvenela dva mala jezera (Đeravička).
Od podnožja do vrha nam je trebalo oko sat vremena po veoma klizavim
stenama. Vrh se sastoji od gomile razbacanih oštrih stena, oblikovanih od
nekadašnjih lednika, gromova i temperature. Na vrhu koji je nekada predstavljao
simbol Savezne Republike Jugoslavije se nalazi polusrušeni kameni stub sa
jarbolom na kome se vijori zastava Albanije i sa metalnim amblemom OVK.
Iako je bilo podne, požurili smo nazad sa vrha, iskreno, bez obzira na lepo vreme i dugačak dan želeo sam da što pre odemo sa ovog mesta. Mesto je prelepo, ali je takođe bilo nešto što je sve vreme lebdelo iznad nas u vidu neke strepnje, jeze, senke, nekog lošeg osećaja.
Gazili smo natrag po visoravni gde
je pre samo 26 godina ležalo mnogo mrtvih ljudi, gde je krv natapala jezera i
planinske potoke. Mesto gde se nekad ujezerila velika koncentracija zla.
Pola šest je popodne, nalazimo se na Ćafa Bogićes, poslednji put se okrećemo i gledamo kako senke gutaju prostor na kome smo se nalazili pre nekoliko trenutaka. Kreće spust ka bezbednoj strani.
Prepuni utisaka ostavljamo sumrak za nama, crne vrhove, krševe, crvena jezera, morene i glavu psoglava – Đeravicu i radujemo se što smo se izvukli na drugu stranu pre mraka.
Da li je pisac Prokletija nešto slagao?
p.s. Želim da se zahvalim Jovanu Cvijiću, Dejanu Ognjanoviću i Dani Aleksić.