Narode, jeste li već sebi nabavili
genijalni kratki klaustrofobično-paranoični psiho-horor roman STANAR Rolana
Topora u izdanju Orfelina? Ne? Pa, šta čekate, da se rasproda? O njemu sam već
pisao OVDE
(podsetite se, slobodno), a evo pisali su o njemu i u nedeljniku VREME. Bacite
pogled i ako ste čitali knjigu i ako niste.
VREME | BR 1475 | 11. APRIL 2019.
Proizvođenje jeze
Ivan Milenković
ROLAN TOPOR, STANAR, IZDANJE NOVOSADSKOG
ORFELINA, U MAESTRALNOM PREVODU S FRANCUSKOG OLJE PETRONIĆ
Rolan Topor, francuski pisac, scenarista, glumac,
slikar, crtač stripova, bio je isuviše radoznao i višestruko talentovan da bi
se mogao usredsrediti samo na jednu stvar, te je, kako to biva, svugde bio jako
dobar ali i nedovoljno usredsređen da bi se, u oštroj konkurenciji, makar u
jednoj oblasti obreo na samom vrhu. Bio je jedan od važnih likova pariske
umetničke scene; bez njega bi taj veliki prostor bio drugačiji, siromašniji i
lošiji, ali nikada na toj sceni nije bio u glavnoj ulozi, niti je bio
prepoznatljiv lik izvan same Francuske. Teško je reći da li mu je uloga nekoga
ko je uvek tu ali nikada u prvim redovima zapravo odgovarala ili mu je stvarala
problem, tek, o Rolanu Toporu svet je saznao malo više posle čuvenog horora Romana
Polanskog Stanar, urađenog upravo po motivima Toporovog romana.
Stanar je priča o izvesnom gospodinu
Trelkovskom, relativno mladom muškarcu koji nema previše novca, te svu
ušteđevinu ulaže, posle teških pregovora sa stanodavcem, u zakup skromnog stana.
Malo je bizarno što je prethodna stanarka pokušala da izvrši samoubistvo skokom
kroz prozor, ali je i ta okolnost, verovatno, uticala na cenu. Kako god,
gospodin Trelkovski se useljava u novi stan, zadovoljan je, organizuje žurku
povodom useljenja, ali se ispostavlja da je komšiluk prilično nervozan, pa će
žurka da presedne svima, naročito Trelkovskom. Nedugo potom će, gonjen
radoznalošću i nelagodom, otići u posetu prethodnoj stanarki. U bolničkom
krevetu zatiče ženu "obloženu" gipsom i zavojima, a kada joj se
nadnese nad lice, ona će pokušati nešto da mu kaže, ali umesto reči iz njenog
se grla otima jeziv krik. Sutradan žena umire, a Trelkovski svakim danom ima
sve veće probleme s komšijama.
Topor upravo majstorski gradi sumračnu atmosferu
punu naznaka, nedefinisanih pogleda, neprozirnih izraza lica, ali u toku
pripovedanja nema ničeg dovoljno konkretnog, čak je sve u tolikoj meri
neodređeno da se čitalac pita ne događa li se sve samo u glavi Trelkovskog:
komšije su možda neprijatne, ali su razboriti ljudi, razgovori su u granicama
korektnosti, a bubice svako ima, ima ih i Trelkovski.
Stvari, međutim, uprkos
mirnom pripovedanju i humoru postaju sve napetije jer komšije, upornošću
zombija, sve češće remete mir našeg junaka. Uvlači se strah kod Trelkovskog,
razboljeva se, više nije u stanju da razlikuje stvarnost od košmara, njegov
život izmiče kontroli, a onda se, jednoga jutra, posle teške groznice budi
našminkan i obučen kao žena: komšije su ga, dok je bio u bunilu, preobukle u
ženu!
Trelkovski diže ruke od borbe s njima i beži iz stana, a da li će bekstvo
da uspe – ostavljamo čitaocima da sami vide. Topor majstorski gradi atmosferu
vrlo često ne pružajući ništa osim blagih naznaka, a kada se s naznakama pređe
na brutalne i teško objašnjive motive, roman je već proprimio sve obrise horora
koji čitaocima gmiže po leđima u vidu jeze.
Topor piše stilom prozirnim, bez suvišnih
objašnjenja i opisa. Zapravo, on spada u one pisce koji vladaju neizrečenim.
Upravo zato je i tako suzdržan, upravo zato naizgled sporedne epizode poput
odlaska u kafe, ispijanje vina ili šetnja imaju vrlo precizne funkcije u
njegovom pripovedanju. Kratak roman poput Stanara ne trpi duga
skretanja i zaobilaženja, a opet, izleti su nužni da bi čitalac udahnuo, da bi
se na trenutak oslobodio stanara i zagušljive atmosfere.
Fantastični momenti su
na neki način realistični i nije lako reći da li se to što Trelkovski vidi događa
stvarno ili se to samo njegova glava poigrava s njim, dok realnost kao da je
provučena kroz braonkasti filter, kao da je posredovana atmosferom iz kojeg
izbija sva strava. U krajnjem, oni koji su pogledali film Romana Polanskog (za
razliku od potpisnika teksta koji je film prežmureo) kažu da je roman
složeniji, bolji i strašniji.
Izdanje Orfelina – s tvrdim koricama, kvalitetnim
papirom, velikom marginom – opremljeno je Toporovim crtežima, usložnjen
pogovorima Tomasa Ligotija i Dejana Ognjanovića, te kratkom Toporovom
biografijom.
Najzad, ali ne i na poslednjem mestu: prevod. Bez
okolišanja valja reći da je prevod Olje Petronić maestralan. Ovoj bi se tvrdnji
mogao uputiti naivni prigovor da je prevoditeljka mogla da napravi dobar prevod
upravo zato što je Topor dobar pisac, zato što Toporov jezik dopušta dobar
prevod, ali to nije ni jednoznačno ni tačno. Svedoci smo prevodilačkog potonuća
upravo epskih razmera: vrhunski pisci u prevodima deluju kao duboko nesabrane
osobe, a veliki filozofi kao smušene zamlate. Kada tekst prođe kroz ruke
nedoraslog, nesavesnog ili, naprosto, rđavog prevodioca, od tog pisca jedva šta
da ostane. Rolan Topor je imao sreće da ga prevodi Olja Petronić.
* * *
Ako poželite,
ovu knjigu možete naručiti od mene (na mejl dogstar666 at yahoo dot com) ili od
Orfelina, na orfelinns at gmail dot com. Cijena? Prava sitnica – samo 900 din!
