Direktna
posledica obilate šetnje po brdima i šumama oko Negotina, oslikane u 1.
delu ovog izveštaja, bilo je to da sam, kada smo najzad stigli na finalno
odredište – pojeo najveću količinu mesa u jednom neprekinutom obroku u čitavom
svom životu!
Na kraju
putovanja čekale su nas pimnice (sic) u Rogljevu. Ko ne zna, to su građevine
namenjene pre svega za čuvanje vina (dakle, podrumi) ali sa manje-više opreme
za (privremeni, preko leta) ljudski boravak.
Hint: klikni
na fotke da ih vidiš veće. Autor svih je moj dragi domaćin-vodič &
prijatelj Siniša.
Pimnica je nešto
između seoske kuće i vikendice, čiji najveći deo zauzima – vinski podrum. Više
nego podrum – manje nego kuća. Videti moj slikoviti izveštaj iz nešto poznatije
i slikovitije naseobine Rajac,
koji sam obišao pretprošle godine.
Sve je tu
podređeno pravljenju, čuvanju i obožavanju vina, kao što se na fotkama može
lepo videti.
Slikovito,
atmosferično, egzotično, ruralno, srpsko-gotsko...
Pošto sam
tokom pet sati pešačenja iscrpeo svoje rezerve vode, kako u organizmu tako i u
rancu, prvo odredište bilo je – bunar sa pitkom vodom. Vaistinu ništa bolje ne
krepi od čiste vode ohlađene u dubini zemlje.
Kraća šetnja kroz
Rogljevo otkrila je nekoliko slikovitih zgrada ovekovečenih na slikama koje
ovde ekskluzivno predstavljam.
Pokazalo se,
takođe, da je baš tog dana u mestu neka vrsta Dana Vina, pa su lokalni
proizvođači izložili svoje ponude namernicima na prodaju (mada, nisam baš
primetio opciju degustacije pre kupovine).
U svakom
slučaju, i vino a i još ponešto već nas je čekalo spremno kod našeg domaćina za
taj dan.
U pimnici kod
Bata Petka, u prijatnoj blago-podzemnoj hladovini, bio je postavljen izdašan
ručak za sve planinare, da se okrepimo i snagu junačku nadoknadimo.
Jelovnik nije
bio raznovrstan ni naročito maštovit, ali to što je ponuđeno bilo je izuzetno.
Na ražnju su se našle šnicle, krmenadle i (specijalitet) pamflaci, a to je bilo
praćeno (pomalo odocnelim) crnim lukom i zaliveno obilnim količinama odličnog domaćeg
vina. Bilo je i rakije i sličnih proizvoda, ali to sam i ovog puta zaobišao.
Zaprepastio
sam samog sebe količinom mesa koje sam uspeo da smestim u svoj iskusni dionizijski
trbuh, a vala ni na vinu se nije štedelo: bilo je služeno u velikim čašama od najmanje
3 dl. Pošto sam iskapio prvu čašu, sa solidnim crnim vinom, rešio sam (na svu
sreću!) da okušam i drugu ponuđenu sortu, ružicu.
Ta ružica me
je oduševila još i više. Na licu mesta sam kupio 2 l, a samo par dana kasnije,
u Beogradu, slatko sam je popio sa dobrim društvom (Marko Pišev i Ivan
Velisavljević; Markova cura –i autorka odlične večere indijske hrane- neznatno
je učestvovala u ispijanju ova 2 litra, koja su nam fino legla posle hindu
začina).
Inače, tog
vikenda se u Negotinu odigravao tradicionalni Sajam meda i vina, i prvobitna ideja je bila da i to overimo kad se
u grad vratimo – ali posle svih napora, a onda otežali od tog ručka i vina i
svega, mudro rešismo da to zaobiđemo. Sa ovom sadašnjom pameću samo mi je žao
što ne kupih bar još 2l one ružice; baš sam i mogao to da poteglim sa sobom.
Sve u svemu,
beše to jedno vrlo prijatno putešestvije dosad mnome neutabanim stazama i
bogazama Istočne Srbije. Tom prilikom testirao sam granice izdržljivosti svojih
nogu (a naročito butina, koje sam zaista doveo do ivice snaga) i svog želuca
(koji je daleko iskusnije podneo iskušenja pred koja sam ga stavio). I jedan i
drugi odlično su se pokazali na delu.
Bio je to dan
za pamćenje – ali čak i kao takav, on pomalo bledi pred onim koji je usledio.
Jer, u nedelju
smo Siniša i ja otišli na čak četiri međusobno ne baš mnogo bliske lokacije, i
obišli još daleko slikovitija (i hororičnija) mesta. O tome, u sledećem
nastavku...
