Već sam na blogu
predstavio, u opštim crtama, i pohvalio novo spektakularno izdanje Dilana Doga
– Majke
i očevi. Ali,
dosta je bilo reklame. Ovo je ozbiljan blog a ne tamo neka PR služba za
prenošenje zvaničnih obaveštenja i jedva prikrivenih reklama. Ispod sledi moj
strog ali pravedan kritički osvrt na sadržaj ovog izdanja. Pa, da krenem redom.
PRIČA O DILANU DOGU
Poznat je još i kao „Broj 100“, i kao „Poslednja epizoda: ĆAO, NEMA VIŠE!“ i kao „Ono Sklavijevo kukavičje jaje koje je uvalio budućim scenaristima opterećenim vernošću njegovoj 'mitologiji'.“
Ukratko,
sud o ovoj epizodi podeliću na LEPO i MANJE LEPO.
LEPO
a) Lepo je da je ova kultna,
klasična, nezaobilazna epizoda najzad dostupna na srpskom jeziku, a ne na
njegovoj zapadnijoj inačici.
b) Lepo je da ovu kultnu,
klasičnu, nezaobilaznu epizodu najzad imamo u koloru – kad je već i u Italiji
farbana, ajde da je ofarbanu imamo i mi, da ne zaostajemo za svetom (a i da
zezamo Hrvate, kod kojih je izašla u sirotinjskoj crnobeloj verziji).
c) Lepo je povremeno (mada, za
mene nedovoljno često) uživati u Stanovom crtežu.
MANJE
LEPO
a)
Stano je OK onda kada hoće da imitira Egona Šilea, i u Doktoru Ksabarasu je
odradio vrhunski posao ne samo u tom pogledu nego i svuda drugde gde je
trebalo. Avaj, to je bilo pre 100 godina... ovaj, epizoda. U ovoj konkretnoj,
nema se mnogo toga oku lepog videti. A ponajmanje horora.
Stano je naročito
ograničen, tj. nenadahnut kad treba crtati kreature: sva njegova stvorenja ovde
su užasno amaterska i bezveznjačka, od „Frika“ (gde mu je verovatno glupi
scenario vezao ruke) pa do onog čuda iz velikih okeanskih dubina koje je loše i
samo po sebi (debilna karikatura) i anatomsko-biološki nema blage veze sa
tamošnjim stvorenjima: izgleda kao vodozemac
– a ništa žaboliko nećete naći nigde blizu dna okeana! To bi možda prošlo u Mikijevom zabavniku, ali ovde ta
karikatura izgleda samo jadno.
Da i ne govorim o raznim
čudima koja izleću pod mač (Bato!) Dilanovom tatici na stranama 18-30. Čak i
najbedniji Zagorovi crtači umeli su bolja i strašnija čudovišta da kreiraju od
ovih Stanovih bednosti. Umesto da briljira u onome što je Sklavi zamislio kao
oproštaj sa Dilanom, da ga nacrta da sve puca, like there's no tomorrow, Stano
veći deo ove epizode kao da je – odradio, otaljao, sa Bonelijevim pištoljem na
slepoočnici.
b)
Farba ovde ničemu ne služi. Stanov crtež je sebi dovoljan kao crno-beo, a ovo
kao da nije ni bilo rađeno s naumom da se farba – ili, ako jeste, Stanov
artwork se pokazao kao prilično zatvoren za kreativne uplive kolora. Ništa, ali
ama baš ništa farba ovoj priči i ovom crtežu ne dodaje, nikakvu novu dimenziju
ne donosi.
Kad sam bio klinac ponekad
bi mi ćunulo da uzmem bojice ili flomastere pa da farbam neke duple stripove.
Rezultati nisu bili mnogo gori od ovoga.
c)
Jesam li već pomenuo da je Sklavijev scenario nesnosno glup? Evo, ponoviću to,
jer ponavljanje je Mater Mudrosti.
Ksabaras:
„Dilane, Luče, ja sam ti Tatko!“ NEEEEEEEE! (Ali to smo čuli još pre 75
epizoda.)
Morgana:
„Dilane, ja sam ti keva. Izvini za ono kad smo se karali u 25. epizodi; tad
nisam bila sasvim pri sebi!“ ZAŠTOOOOOOO?! (Dial E-Deep to be deep!)
Gručo:
„Dilane, ja sam ti davno izgubljeni stariji brat!“
Madam
Trelkovski: „Dilane, ja sam ti davno zaboravljena, senilna baba!“
H.
Dž. Vels: „Dilane, ja sam zapravo Artur Konan Dojl!“
Itd.
Postoje
umetnici koji svoje proizvoljno nabacane, iracionalne fore & fazone umeju
da, s naknadnom pameću i talentom, povežu u kako-tako smislenu i
zadovoljavajuću celinu: evo, čini mi se da Linč upravo to radi sa III sezonom Tvin
Piksa. E, TAKO SE TO RADI! Ali Sklavi nije Linčova liga, ili barem nije
bio u vreme pisanja 100. epizode: čak i njegovi najveći fanovi i sledbenici
kulta priznaju da tad on nije bio na vrhuncima mentalnih i kreativnih snaga –
eno, Rekioni to kaže u ovoj istoj knjizi (MAME I TATE)!
Ova
sapunjarska papazjanija je prosto – treš. Dilan je, često, u najboljim
epizodama serijala, umeo da izazove autentičnu emociju: u ovoj epizodi, koja se nominalno bavi krupnim pitanjima
porekla, identiteta, prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, života, smrti i
besmrtnosti... toga nema skoro nimalo. Sve je usiljeno, mehanički, glupavo, kao
po komandi da se povežu razni motivi, epizode i likovi i natuknice koji su
daleko bolje fukcionisali kao sugestije nego sad kad su ovako banalno izvučeni
na drečavu svetlost dana. Samo fali još Neša Galija da zasvira na ovoj
Dilanovoj galiji pa da ugođaj bude potpun.
Dilanov
tata koji izgleda isto kao Dilan, samo s
bradicom – sasvim u Bonelijevoj tradiciji aseksualne prokreacije! Dokaz br.
1: Dilanov tata Dilan.
Tu se deca ne prave muško-ženskim
koitusom nego se kloniraju iz ćelija svojih očeva. Dokaz br. 2: Zagorov tatko
izgleda ISTO ko Zagor, samo s brčićima.
Pa
onda taj flešbek u 17. vek? Pa ta deoba na Dobrog i Zlog Tatu, jaooo, Ljovisna,
vrati se! Pa žabe s pipcima sa dna okeana koje kad se izvuku na površinu ne
eksplodiraju ili bar drugačije crknu, što bi se desilo svakom stvoru izvučenom
sa tog mega-pritiska na dnu mora kad se naglo nađe na površinskom pritisku,
nego još lete – jer to su MAGIČNE MORSKE ŽABE u čijim stomacima se krije
Večnos', il' tako nešto. Pa mornari koji reše da nasred drvenog broda usred
okeana pale lomaču – ej, alooo, LOMAČU da pale na drvenom brodu! Pa pile tu da
ispečeš na ražnju, među svim tim konopcima i jedrima, međ' drvetom natopljenom
smolom, pa je debilno, a kamoli LOMAČU. Znate li bre vi kol'ko treba drveta da
se spali ljudsko telo, i koje su temperature potrebne za to?!! Nasred broda!
Pa onda scenarista koji
nema na umu ništa pametnije za kulminaciju stotke
nego dugačku i dosadnu makljažu sa zombijima na galiji? Pa taj otužni hepi-end
kad Tata i Mama pošalju u svet svoje Dilanče, najzad odraslo, jer je rešilo
svoj „najteži slučaj“! A ništa nije rešio. Pa galija koja uplovi u London, i
nekako se iz kanala popne na kopno sve do crkve u koju se zabije i nekako
neoštećena prodre (niz stepenice?!) do njenih laguma? Ma daj, nemojte me
zajebavati!
A na kraju Dilan se vraća
kući (pevajući) i zove Gruča u šetnju – istog onog Gruča kojeg je 50-ak strana ranije
NOKAUTIRAO, ničim izazvan ga patosirao, zanesvestio, možda mu i 2-3 zuba izbio
– ali hej, pa to je samo comic side-kick!
Kol'ko je samo puta Zagor
šutnuo Čika u dupe pa i dalje volimo tog fancy-dress nestaška iz Darkvuda; što
bi s Dilanom bilo drukčije? Šta je mali nokaut među prijateljima?! Ko od nas
nikad nije pesnicom u njonju odalamio svog najboljeg prijatelja i cimera neka
se prvi baci svojim modelom galije (ili barem pločom „Galije“)!
Eto,
kad se sve sabere, da vidimo, gos'n kelner, šta smo ovde imali?
LEPO: a, b, c.
MANJE LEPO: a, b, c.
Šta kaže onda računica?
Sve se to uzajamno potire u
trbuhu velike leteće žabe!
Frik!
Naravoučenije: Get Frikky,
Get Frikky, Everybody in da haus Get Frikky!
PS: U mom primerku MajkI i očevA, 3 strane (i to baš u
epizodi ZAGOR PRIČA) imaju manje štamparske greške – tj. žućkastozelena farba
nije usklađena sa ostalima nego taj prelaz „štrči“ za par milimetara. Kažu mi u
VČ da u većini tiraža toga nema i da sam ja srećni dobitnik skoro-unikatnog
primerka koji će jednog dana na aukcijama vredeti stotine hiljada biliona
upravo zbog ove retke omaške.
U idućem nastavku: MATER
MORBI
Da li će Zli Ghoul da
popljuje čak i najopšteobožavaniju DD epizodu u novijoj istoriji ili ne –
saznaćete USKORO!
