Ako
mislite da sam ja danas neki mračnjak, trebalo je da me vidite u mojim mlađim,
ranjivijim i crnjim danima (početak/sredina 1990-ih). Mada, čak i tada, videli
biste nešto neupečatljivo, čak prividno veselo, kao na ovom autoportretu iz moje
najburnije, najvažnije, najlepše i najcrnje godine, 1991.
Kopajući
po arhivi upravo sam shvatio da dve moje simpatične nihil-minijature iz tih
mlađih dana (rane 1990-te) nisam još plasirao na blogu, pa reših da ih sada
podelim s vama. Ovi tmurni i ledeni zimski dani idealan su ambijent za ove grudve
crnila. Uživajte!
P.S.
Ako to uopšte treba naglasiti – ilustracije uz ovaj post takođe su mojih barely legal ruku delo!
METAK U ČELO
On prisloni cev pištolja na svoje čelo i
reče umornim, bezbojnim glasom:
„Ako te ima, ti znaš... Ja ću da ti odem.
Ako je moj život -moja duša?- nekakva dragocenost, ako za tebe ima neku
vrednost, ako je njihov gubitak i tvoj poraz – pokaži se. Pokaži se: ništa mi
ne moraš reći, ne duguješ mi nikakvo objašnjenje. Možda ga i ne želim. Samo se
pokaži, to je sve. I moja duša biće -ostaće- tvoja. Želiš li je?“
Čak i u tom trenutku, posle svega kroz
šta je prošao, posle svega onog što ga je dovelo pred cev u svojoj sopstvenoj
ruci, on je osećao neku blagu uznemirenost, iščekivanje, gotovo tremu.
Zaustavljenog daha, napet, čekao je; bez previše nade, pa ipak...
Nije video ništa, nije čuo ništa. Nije osetio
nikakvu promenu, drhtaj, nagoveštaj: ništa sem jasne svesti o svom telu koje
sedi u drvenoj stolici u polumraku sobe, odeljen jednim jedinim oknom od večite
Noći.
On povuče oroz.
U onom milionitom deliću sekunde dok je
metak jurio kroz cev, on ugleda boga - vide ga, i presvisnu od tog prizora.
U trenutku kada mu je metak probijao
čeonu kost, kidao mozak i rasprskavao ga zajedno sa krvlju i parčićima lobanje
po suprotnom zidu, on je već odavno bio mrtav.
ČOVEK I SIR
Čovek sedi za stolom i s blaženim izrazom
lica jede komad tvrdog ovčjeg sira s hlebom.
Onda kaže: „O, nebesa, čime sam zaslužio
neljudski užitak u blagoslovenom milodaru savršenstva ukusa ovog neprevaziđenog
sira?“ – i pritom podigne oči ka nebu, odnosno plafonu.
Komadići zalogaja mu se skotrljaju u
dušnik – on skoči sa stolice kašljući i lupajući se po grudima – boreći se za
vazduh zakrčenim disajnim kanalima – kašlje i napreže se, izbečenih očiju, lica
potpuno modrog --- a onda mrtav pada na pod, suznih očiju.
2. XII 1993.
