***
3-
Miike potpisuje svoj najzanimljiviji film u
poslednjih ko zna koliko godina: ali, nažalost, čak i kad je dobar, on nije baš
sasvim dobar. Lepo je što je načinio odmak od svojih komercijalnih
visokobudžetnih tričarija a la ACE
ATTORNEY (2012), kao i od korektnih ali bledih i nikom potrebnih
fletlajn rimejkova samurajskih klasika, a la 13
ASSASSINS i HARA-KIRI:
DEATH OF A SAMURAI (2011), kao i što je osetio potrebu da se odmori od
trivijalnih parada sporadične plitke zabave koje su ipak previše natrpane i
predugačke da bi uistinu zabavljale, kao što su YAKUZA APOCALYPSE i AS
THE GODS WILL.
Over Your Dead Body je prvi Miikeov „strejt“ horor (bez
komedijašenja i blesavljenja) još od LESSON
OF THE EVIL (2012). S pozitivne strane gledano, to je pre svega vizuelno fascinantna bombonica za oko.
U srži svega je ko zna koja
po redu adaptacija najčuvenije japanske priče o duhovima (Yotsuya Kaidan; tačnije, to je započelo kao kabuki komad 1835.
godine, ali je kasnije imalo milion adaptacija svuda, pa i na filmu), s tim što
se zaplet ovde tiče prenadrkane i prebogate pozorišne predstave prema njoj.
Ta pozorištarija uključuje
zasenjujuće bogatu scenografiju i pokretnu, rotirajuću pozornicu i još grdne
neke specijalne efekte iz kojih vam je smesta jasno da ovo nije niško Narodno pozorište i ne, ovo nije preplaćeni
a neviđeni Konstantin Dekse Pantalejskog
nego nešto gde biste zaista voleli i uživali da odete!
Paralelno sa tom izvornom pričom
o srebroljubivom bezočnom mužu koji sredi da mu otruju ženicu kako bi mogao
bogatije da se „uda“, pa onda njega i novu mu ženicu proganja njen unakaženi
duh, gledamo ovde i (melo)dramu među glumcima koji igraju muža i ženu gde se
ovo iz predstave preslikava pa, takođe, muškarčeva bezočnost dovodi do
tragičnih posledica, i to ne samo za ženu...
Ovo je još jedan solidan novi
primer slowburn horrora, baš kao i
nedavni THE WITCH
(3+) i The
Invitation (3); sva tri
naslova namenjena su strpljivoj i pažljivoj publici koja ume da ceni atmosferu,
ugođaj, sugestiju, suptilnost, nagoveštaj, sporiji ritam, misteriju,
neizvesnost.
Međutim, to nas polako
dovodi i do problema: naime, dok su gorepomenuti američki filmovi umeli da
kreiraju prijemčive likove i involvirajuće zaplete, te njima prikladan ritam i
dinamiku, Miikea to niti zanima niti sam siguran da uopšte ume da napravi (jer
mu je pošlo za rukom samo jednom, istina – vrhunski: u AUDITION, njegovom
daleko najboljem filmu).
Znači, ovde recite zbogom i
prijemčivim likovima (i „zlikovac“ i „žrtva“ su podjednako ravni, hladni i
nezanimljivi), i involvirajućem zapletu (zbog takvih likova, zbog slabe dramske
zanimljivosti tih dešavanja, i zbog načina pripovedanja: vidi dole), a o ritmu
i dinamici da i ne govorimo, jer ipak je ovo Miike, što znači da film traje bar
20-30 minuta previše.
Over Your Dead Body može biti dodatno naporan za praćenje zbog
nelinearnog i opskurnog pripovedanja gde se brišu granice između pozorišne
(visokostilizovane) „zbilje“ i zakulisnih krčkanja i kuvanja, a pred kraj i
između snova, vizija i stvarnosti, što ceo zaplet vodi od „couldn't care less“
do „WTF“ teritorije, a tokom dva sata trajanja čak ni prelepa stilizacija ne
uspeva da održi posustalo interesovanje.
Naravno, Miike je ovo, čak
i kad je suzdržan. Ko ne zaspi tokom prve tri četvrtine filma, u poslednjoj
(odnosno u finalnih pola sata) stvari postaju i krvave, i gadne, i bolne!
Recimo, gledaoci sa vaginama između svojih butina naročito će biti skloni da
nevoljno grče i prepliću noge tokom jedne scene međunožnog terora...
Pred kraj, dakle, delirijum
postaje razularen, ono što je dotad tinjalo počinje da ključa, i tu ima raznih
zabavnih stvari za videti, uključujući par efektnih scena strave, šok-skokova,
krvoliptanja, pa i jednu od boljih završnih scena nekog horora u poslednje
vreme. Potonja je, istina, prilično bezveznjikava ako o njoj razmislite, ali
zašto biste pa to činili? Uostalom, i bolji filmovi u poslednje vreme uglavnom
imaju upitne krajeve (vidi moje rivjue VEŠTICE i POZIVA!).
Možda neće sve biti jasno
na prvo gledanje, a možda neće ni na drugo. Međutim, film – ovako spor i
opskuran – nije baš toliko zabavan da bi bio zahvalan da se smesta reprizira,
ali svakako jeste vredan za pogledati bar jednom, naročito ako ste u stanju da privremeno
isključite razum i ne zamarate se u svakom trenutku pitanjima: šta sad, kako
ovo, otkud ono, šta to znači, itd, i da se prosto prepustite predivno uslikanoj
letargiji koja pred kraj naraste u pažnje vredan košmar.
