***
3-
U principu nije lepo upoređivati
decu sa roditeljima: valjalo bi ih meriti njihovim sopstvenim postignućima, a
ne u odnosu na to ko su im i šta su im očevi. To je malko teže izvesti u
slučaju Brendona Kronenberga, potomka tvorca MUVE, JEZE, BESNILA, VIDEODROMA,
POTOMAKA… Naime, Brendon je mogao da pođe putem sina Stivena Kinga ("Džo
Hil", tj. Džozef King) i da karijeru otpočne pod pseudonimom kako, barem u
startu, ne bi bio u senci slavnog oca.
A on ne samo što se potpisao tim retkim,
da ne kažem: trejdmark prezimenom (koje je odavno dobilo i svoj oficijelni
pridev: kronenbergovsko),
nego je debitovao sa filmom koji i po tematici, pa donekle i po stilu,
nastavlja tradiciju medicinskog SF-horora na teme telesnosti, bolesti, zaraze,
mutacije, tajnih klika i zavera, "novog mesa" itsl. Prosto, sin ili ne-sin, ko god da je napisao i napravio ovakav film, neminovno bi bio upoređivan sa utemeljiteljem ove vrste horora na filmu.
Kratko rečeno, Kronenberg Jr. je
debitovao boljim filmom nego što je to poslednji film Kronenberga Sr.
(COSMOPOLIS) – a kad sam kod toga, bolji je i od bilo čega što je Tatko
potpisao u 21. veku. Ali nije baš mnogo bolji. Njegov debi veoma je daleko od
debija Kronenberga Sr. (JEZA). SHIVERS je prevratnički, revolucionarni dah svežine
i nečeg sasvim novog u tadašnjem hororu. ANTIVIRAL je samo još jedan od boljih predstavnika
u međuvremenu naraslog podžanra, solidan ali ne previše upečatljiv na globalnom
planu.
On je među kritikom i ponekim fanovima uzdignut na malkice previsok pijedestal
delom iz poštovanja prema porodičnom imenu i tatinom minulom radu, delom kao
podrška zbog postojećih potencijala NOVE NADE, novog mesa u žanru, ali
ponajmanje zbog realnih postignuća samog filma, koja su tek blago natprosečna.
Naravno, čak i takva mogu delovati džinovski u ova tužna vremena, isto kao što
je i dete od 7 godina izgleda kao gorostas kad ga stavite među patuljke
današnjeg tzv. horora.
Sad, to dete možda odraste u nešto zanimljivo, a možda i ne.
Brendonov debi sadrži taman toliko obećanja da nada nije sasvim nerealna, ali i
dovoljno problema da Žalosne sove poput mene imaju razloga i za sumnjičavost i brigu.
Ja ću se, za sada, pretvarati da je epruveta polupuna a ne poluprazna.
Šta su kvaliteti ovog filma?
1) Intrigantan koncept: bliskobudući (blago karikirano sadašnji) svet u kome je
pomama za tzv. selebritijima tolika da njihovi životi u potpunosti zasenjuju
neživote fanova i sledbenika. Potonji su toliko opsednuti identifikacijom sa
"slavnima" da mogu legalno da kupe klice bolesti od kojih slavni
pate, zaraze se njima i tako ih na neki način internalizuju. Glavni junak, mlađani Sid Marč, radi u firmi koja
trguje autentičnim selebriti boleštinama, a paralelno s tim krijumčari te
boljke u sopstvenom organizmu i prodaje ih na crnom tržištu.
2) Koncept je aktuelan, solidno promišljen,
obogaćen izvesnom dozom lucidnih detalja
o "kolektivnoj hipnozi" u koju slavni uvlače svoje no-life fanove i sadrži kvalitetan podtekst baš kao i većina Tatinih
najboljih SF-horora iz 1970-ih i 1980-ih. Ukratko, ima izvestan idejni (pa implicitno i etički) angažman, "o nečemu
je", za razliku od 99% današnjih tzv. horora, koji nisu ni o čemu.
3) Smelost da se originalni koncept obradi na nekomercijalan, ne-eksploatacijski (pa zamalo i nežanrovski) način,
sa malo ili nimalo podilaženja sex'n'gore
publici. Umesto toga imamo dosledno sproveden "klinički leden" stil,
distanciran, sveden, minimalistički. Tome najviše doprinosi fotografija Karima Husaina, DP-a koji je uz to
povremeno i reditelj, takođe sklon artsy-fartsy sorti horora, kao i tematici
seksualnog i telesnog horora (SUBCONSCIOUS
CRUELTY).
Šta su problemi ovog ANTIVIRALA?
Ukratko, blisko su povezani sa kvalitetima, odnosno predstavljaju njihova
naličja.
1) Koncept jeste originalan, ali
zahteva mnogo veću suspenziju neverice
od bilo čega čime se tatko svojevremeno bavio. "Najvažnije je biti
zdrav." "Zdravlje je najveće bogatstvo." "Da smo živi i
zdravi." "Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu – da
ozdravi." Itd. Ukratko, uz sve perverzije modernog čoveka, ideja
basnoslovnog kupovanja autentičnih bolesti selebritija i namernog inficiranja
njima protivi se osnovnim instinktima čoveka. Čak i da pretpostavimo da je neko
tolika lujka da je spreman sebe namerno da zarazi herpesom samo zato što njegov
idol pati od istog sranja – zašto bi taj pervert išao u firmu za prodaju
bolesti i plaćao baš za X-ov herpes, umesto da ga pokupi od neke jeftine fukse
ili na tako neki jeftin ili besplatan način?
Paraziti iz JEZE, tretman matičnim
ćelijama iz BESNILA ili psihoplazma iz POTOMAKA imaju više smisla i unutrašnje
logike ne samo u pomerenim svetovima tih dela nego čak i u ovom našem, tzv.
stvarnom. S druge strane, ANTIVIRAL nema toliki odmak od našeg, a zahteva mnogo
veće verovanje u svoj apsurd. Prostije rečeno, u ANTIVIRALU je metafora previše
napadna, previše nam bode oči time da se od nas maltene ni na narativnom planu
ne očekuje da je shvatimo kao nešto stvarno. Ja sam SIMBOL, vrišti ona, ja
stojim za nešto drugo, kaže nam svaki kadar filma.
Tatkovi filmovi su, uz svu svoju
nenapadnu, ne-fenskersku avangardnost, imali junake, motivacije i zaplete koji
su, u okvirima datih stilizovanih svetova, posedovali svoju logiku i smisao.
Sinkov film ima jedva-skicu umesto junaka, nema ni senku od motivacije, a
zaplet se u drugoj polovini rasplinjava i gubi u zaverama unutar zavera da
maltene prestaje da uopšte bude bitno ko tu koga i zašto, s kojom namerom.
Šta želi naš pegavi džindžer? Zašto
radi to što radi? Zar je toliko slabo plaćen u onoj, po svemu sudeći
fensi-šmensi bogatoj firmi, da je prinuđen da švercuje njine boljke i
preprodaje ih nekakvom šljamu u skrivenim zadnjama u pozadini radnje, u tajnim prolazima
i hodnicima, kako bi zaradio JOŠ PARA? I šta će mu te pare, uopšte? Da li onda
ima neku agendu, neku ideologiju, neku strast koja ga goni da ove boleštine
širi još dalje? Od toga ne vidimo ni senku.
Tek nam finalna scena sugeriše da
je i on konzument kao i svi ostali, "samo još jedan fan", kako mu
neko reče tokom filma, ali čak ni to ne objašnjava zašto rizikuje sopstveni
život i zdravlje. Tokom vascelog filma Sid je na fletlajnu, tek bleda fleka na
sterilnom belilu Firme i još sterilnijem belilu praznog Stana.
Tatko je takođe imao junake
sumnjivog opredeljenja, ali su uglavnom bili egzistencijalno motivisani da se
upletu u zaplet (preživeti; spasiti dete; spasiti voljenu ženu; otkriti ko si i
šta si i čiji si…), a čak i kad ih zaplet pretvori u bolesne, mutirane ruine
(kao u VIDEODROMU ili MUVI) to nimalo ne smeta jer a) u početku su prikazani kao više nego živi i aktivni akteri pa
smo uhvaćeni na udicu i pratimo ih dalje na putu proapasti, i b) jednom kad počnu da mutiraju, Tatkovi
mutanti postanu još življi i zanimljiviji nego dotad, ne samo pojavno, nego i
idejno (u smislu implikacija toga što im se dešava).
Kod sinka, glavni junak započne kao
mrtvo puvalo potpuno nejasne motivacije, neprirodno izolovan od sveta (ništa
žena, ništa deca, prijatelji, klika, sekta, društvo), a ako već sasvim živi za
te bolesti – ne znamo zašto. To treba da primimo zdravo za gotovo, da prihvata
da bude patuljak umanjen gigantskim bilbordima i posterima "zvezda"
većih od života. A onda, kad boleština krene da divlja u njemu i po njemu, on
prosto devoluira u još bleđu, teturavu, pogrbljenu, polusvesnu
džindžer-kreaturu koja nemoćno baulja kao krpa nošena vetrom po sve
komplikovanijem i sve nezanimljivijem zapletu. Onde gde kod Tatka počinje pravo
MESO filma, kod Sinka jedva dobijemo nekakve pihtije, više čorbaste negoli
propisno stegnute, čvrste.
Zatim, angažovanost filma je u
načelu okej, ali umetničkije je i ozbiljnije nju smestiti u pozadinu, ili još
bolje između redova, nego da se o temi filma stalno naklapa kroz dijaloge ili
(naročito jeftino) kroz replike i parčiće emitovane sa malih ekrana TV
prijemnika, kao ovde. U SHIVERS tata-Kroni nije osećao potrebu da sa TV ekrana
ili naslovnih strana magazina, a kamoli kroz junake filma, čujemo šta misle o
feminizmu, seksualnoj revoluciji i sl. nego gledaoci ako se sete – sete. Ako ne, prosto gledaju zabavni crnohumorni
splater rolerkoster o nekakvim govnolikim parazitima i njihovim sex-zombijima.
Najzad, i smelost da se ne dodvorava
publici željnoj zabave je dvosekli mač, jer onda ume da se desi, kao ovde, da
je rezultat naprosto dosadnjikav i slabo
involving film: manje drama, a više esej. Tatko je, u izvesnom smislu,
evoluirao od Kralja Veneričnog Horora do Redovnog Posetioca Crvenih Tepiha Kana
i Berlina i Venecije. Sinko je, kanda, hteo da tu fazu preskoči (bez obzira što
je baš u njoj Tatko napravio većinu svojih najboljih dela), i da odmah krene sa
festivalima: zasad u ponoćnim i specijalnim programima, ali – ko zna?
ANTIVIRAL pati od previše samosvesti
(ne bi me čudilo da je Brendon pročitao više knjiga napisanih o njegovom ocu
negoli što ih je i sam Tatko) i previše narcisističke samozaljubljenosti u pozu
artsy provokatora koji sedi na dve stolice (art + žanr), pri čemu od žanra
uzima praktično pulp zaplet, više filip-k-dikovski negoli što je
dž-g-balardovski i nešto malo šok-taktike (krupni planovi zabadanja špriceva u
kožu, pljuštanje krvi i sl) a od pomalo površno shvaćenog "arta"
uzima preduge kadrove, letargični ritam, afektiranu glumu protagoniste i
prenadrkanu ubeđenost u sopstvenu "ozbiljnost". Pritom je potonja
uglavnom lišena unikatnog suptilnog (a ponekad i ne tako suptilnog) smisla za
crni humor koji je Tatko obilato ispoljavao u svojim ranim radovima.
Zbog toga ANTIVIRAL
prečesto deluje kao mrtvoozbiljno mrtvopuvanje koje nije baš lišeno DUHA, ali
je štedljivo i maltene stidljivo u njegovom plasiranju i razvijanju, kao jedan
od onih uštogljenih profesora ubeđenih da ozbiljnost podrazumeva odelo,
kravatu, spor unjkav glas, odsustvo viceva i ma kakvih pošalica te suvoparno
nabrajanje i deklamovanje tokom predavanja.
Gde ti je mladost, Brendone? Još važnije – gde ti je ludost? Kad ćeš ako nećeš sad?
Dođavola, pa od ovog tvog scenarija bi i Mihael Haneke napravio
žešći i luđi i dinamičniji i zabavniji film!
Da sumiram: premisa je dobra ali je mogla i morala da bude još više i
bolje razrađena; svet filma je dobar – u načelu, mada u praksi prećeralo se sa
kliničkim belinama na sve strane (domaći zadatak: pogledaj opet Tatkove artsy
debije, STEREO i CRIMES OF THE FUTURE da vidiš kako se plauzibilno &
nadahnuto koriste "sterilni" ambijenti); glavni junak je umereno
zabavan kao skica i vizuelno, kao pojava (mada je šteta što se njegova
džindžeroidnost nikako ne tematizuje – ipak je to jedna vrsta body horrora,
jedna mutacija i aberacija s kojom se moglo ponešto uraditi) pa donekle i
njegova frikoidna faca i mimika (koji neodoljivo podsećaju na mladog Breda
Durifa) ali on je morao da bude više izgrađen kao lik…
Ima tu lepih slika (neke do njih vidite okačene uz ovaj tekst) i
dobrih dosetki (restoran koji služi meso odgajeno na genetskoj bazi
selebritija) i nešto malo good old body
horrora (mada ne koliko bi se očekivalo od te premise i od jednog
Kronenberga). Sve to zajedno više nego preporučuje ovaj film za jedno ili više
gledanja – ali uz donekle umanjena očekivanja. Brendon ipak nije Dejvidov klon
nego, avaj, samo sin, pa se prema tome i odnosite i tako se spremajte na
gledanje ovog ANTIVIRUSA.
