Evo još jednog klasika satanističke literature. Nakon nedavnog uživanja u MAJSTORU I MARGARITI, reših da nastavim sa nešto manje slavnim, ali jednako zanimljivim romanom, tim pre što ovaj ima pomalo skrajnut status i svakako nije klasik u rangu Bulgakova. OGNJENI ANĐEO je nekim čudom objavljen na srpskom, ali ja tu verziju nisam uspeo da pronađem (Prosveta, Beograd, god. izdanja: 1990, str. 410, tvrd povez sa omotom).
Knjigu sam čitao u engleskom prevodu: THE FIERY ANGEL (sa predgovorom Colina Wilsona, predivnim fontom i sa izvanrednom koricom čijim skenom ilustrujem ovaj tekst). Taj prevod je toliko genijalan da moram da ga istaknem kao izvanredno postignuće: ja ne verujem da ovo na ruskom zvuči ovoliko dobro, a za srpski ne znam da li i da se drznem da proverim na šta liči. Naime, roman se dešava u 16. veku u Nemačkoj, i engleski prevodilac je savršeno verno uhvatio ritam, sintaksu i vokabular starinskog, arhaičnog govora i pisanja tako da je autentični zvuk svakako jedan od većih kvaliteta ovog texta za koji se ama baš ni po čemu ne bi reklo da je prevod, a naročito ne – sa ruskog. Na svu sreću, ne radi se o zamornom staroengleskom koji zahteva rečnik i mnogo strpljenja za razumevanje – već samo o dražesno starinskom, ali savršeno razumljivom jeziku koji daje značajan doprinos uranjanju u taj davnašnji svet.
A svet o kome je reč je, kao što rekoh, pozni srednji vek (sredina 1500-tih) u kome se sudaraju mrak, po kome je to doba najpoznatije (veštice, crna magija, đavo, svakojaka sujeverja, Inkvizicija...) i svetlo prvih začetaka prosvetiteljstva (koje će, naravno, svoj puni nalet dobiti tek dva veka kasnije). To je doba u kome se tek počinje sa dubljim pronicanjem u tajne prirode, i u kome su neki od najvećih naučnika bili istovremeno i alhemičari, pa i magovi. To je doba u kome ugledni mislioci, poput Kornelija Agripe, pišu opširne studije o filozofiji magije; u kome poštovani doktori, poput dr Faustusa, sklapaju Ugovore s Nečastivim kako bi proširili svoje znanje i iskustvo. Prirodno, i Agripa i Faust se javljaju kao 'special guest stars' u ovoj knjizi.
U centru zbivanja su, ipak, pokušaji jednog mladog avanturiste Ruprehta da se uvuče u gaćice (ili šta se već u srednjem veku nosilo umesto gaćica) čudne devojke Renate na koju slučajno nabasa u jednom drumskom svratištu. Avanturista je, inače, prošao pola Evrope kao ratnik-dobrovoljac, a bio je čak i u 'Novoj Španiji' (tj. Americi), kako bi ilustrovao istinitost one izreke da je odlazak u vojsku sjajna stvar, jer vam pruža priliku da putujete, da upoznate nove zemlje i nove ljude koje možete da ubijate. Po povratku u Nemačku on nabasa na tu Renatu, koja se bacaka u susednoj sobi njegovog hostela kao opsednuta: on je 'odbrani' od nevidljivih zloduhova, a ona mu se obrati po imenu i kaže da ga je čekala, iako se prvi put vide.
Usledi njena obimna životna priča: od malena je bila u kontaktu sa 'anđelima', a pre svega sa glavnim među njima, Madielom, u koga se i zaljubila. Kada je pokušala da ga siluje, ovaj je nestao, ali je ubrzo upoznala grofa za koga je bila ubeđena da je njen Madiel, pa je i njega spopala i upropastila, pošto ju je prethodno ovaj uveo u svet vradžbina i prizivanja duhova. Sada je opsednuta ne samo zlodusima nego i željom da svog grofa pronađe, i nemajući bolju tehnologiju za te svrhe od mađije – uvlači i našeg Ruperta u crash course of the occult, tokom koga za nepuna dva meseca (!) savladaju glavna dela tadašnje okultne literature, i bace se na praksu...
Zaplet romana je neodoljivo starinski linearan, nema podzapleta, već sve teče jasno i pravo u određenom smeru, naravno uz neočekivana skretanja i preokrete, ali ipak na način lak za pratiti. Povremeno se učini da je 'zaplet' zapravo samo nužno zlo koje bi na okupu trebalo da drži ono što je glavni razlog postojanja knjige, a to je da nam autor predoči rezultate svog nesumnjivo izdašnog researcha po pitanju srednjevekovne filozofije, nauke, magije, verovanja i običaja – a pre svega kako bi sačinio svojevrsnu antologiju prizora i situacija vezanih za 'mračne umetnosti'.
Tako, u OGNJENOM ANĐELU, imamo detaljno opisane set-pisove:
-opsednutosti pojedinačne (a la THE EXORCIST) i grupne, među kaluđericama (a la THE DEVILS);
-vrlo detaljno prikazanog crnog sabata u svim fazama, od mazanja mašću i 'poletanja' preko svih orgijanja u šumi, do povratka nazad (a la HAXAN);
-elaboriranog rituala invokacije onostranih entiteta (a la NAŽIVO) koja, naravno, pođe po zlu;
-spiritističkog eksperimenta prizivanja duše istorijske ličnosti, tj. Jelene Trojanske;
-inkvizicijskog ispitivanja 'veštice', sa opširnim intervjuom, ali sa izostavljenim opisom mučenja (a la SUDNJI DAN, by Dreyer), itd.
Ako tome dodamo već pomenute susrete i razgovore sa takvim likovima kakvi su Faust i K. Agripa, onda možemo slobodno reći da je OGNJENI ANĐEO svojevrsna enciklopedija srednjevekovnih magijskih praksi koja se može čitati kako za zabavu tako i za pouku i upoznavanje sa najvažnijim verovanjima vezanim za Đavola, kontakte sa njim, i posledicama toga.
Brjusov se mora pohvaliti, pre svega, za izvanredno pripovedačko umeće: jasno, pregledno, logično, čisto, živopisno i interesantno. Zatim, za nesumnjivo veoma obiman research za sve moguće detalje, ne samo okultne nego i svetovne prirode – od istorijskih okolnosti tog vremena i tog regiona (pretežno okolina Kelna) pa do svakodnevnog života, opisa krčmi, hostela, gradova, sela, vašara, običaja, verovanja, ponašanja, vrednosti i dr. Najzad, što je sa zavidnim umećem uspeo da se izbori sa nemalim ambicijama koje je krajnje dosledno sproveo na skoro svim planovima a tu, pored spisateljskog umeća da oživi i nezaboravnim učini gorenabrojane antologijske prizore, treba svrstati i spisateljsko-intelektualno umeće da ubedljivim predstavi larger than life velikane kakvi su Agripa, Faust, pa i sam Mefistofel.
Mefisto, kakav je ovde prikazan, znatno je niskija i bedastija živuljka od Đavola kod Bulgakova, recimo; više je sveden na cinika i podjebavača, spadalo, pokvarenjaka, opsenara itsl. što su sve legitimni kvaliteti ovog entiteta, ali – nedostaje ona "sila koja nas, navodeći na zlo, zapravo goni da stremimo ka dobru", odnosno luciferijanski, uzvišeni aspekt demona. Ovaj ovde je jedva nešto više od putujućeg mađioničara sklonog ciničnim opaskama i čangrizavim sprdnjama.
Agripa je zanimljivo prikazan, ne kao mračnjak među lobanjama i krilima od slepog miša, nego kao čovek opterećen vrlo ovozemaljskim problemima i stremljenjima (uključujući dnevno-političke, tj. dnevno-religijske zavrzlame) koji se okultizmom bavi kao naučnik u želji da spozna tajne prirode, ali na racionalan (pa i moralan) način. Njegova tirada protiv bavljenja vračanjem vrlo je ubedljiva i upečatljiva, ali je on kao lik (pa i sama ta tirada) učinjen ambivalentnim kada se, na kraju romana, opisuje njegova smrt, kojom prilikom Agripa oslobađa svog crnog psa, stalnog pratioca, sa jasnim nagoveštajem da se radilo o demonu-familijaru.
U nedostatke bi se moglo ubrojiti to što glavni junak i narator nekako ostaje u senci svega ovoga, odnosno, on je marioneta viših sila i drugih likova koji imaju neke svoje ciljeve i stremljenja i probleme, dok je Rupreht samo turista, posmatrač, pratilac i zapisničar. Šta taj lik zaista misli o svemu tome, da li nešto misli, i ima li išta zanimljivo da kaže o tome, ostaje po strani. Šteta, jer obilje slikovitih dešavanja bilo bi još prijemčivije da je dato kroz neku osobenu, originalnu i razrađenu vizuru, a ne iz usta prilično bezličnog i zamorno objektivnog posmatrača koji kroz sve te crne sabate i prizivanja i egzorcizme prođe sa neuništivom seljačkom prostodušnošću i raciom neokrnjenim. On nam crni sabat opisuje neuznemiren, kao da opisuje seoski vašar; iz njegovih usta opsednutost deluje kao opis simptoma neke bolesti (što verovatno i jeste – za modenrog čitaoca, ali ne za srednjevekovnog posmatrača!), a razgovore s demonima on doživljava isto tako prirodnim i opisuje ih istom intonacijom kao i ćaskanje sa svojom stanodavkom.
Otud, roman ostaje pomalo 'ravan' na emocionalnom planu: iako je motivacija našeg junaka zapravo strast prema opsednutoj, i u krajnjem saldu nesrećnoj devojci, nejasno je koliko bi trebalo da verujemo njegovim naklapanjima o ljubavi prema njoj – naročito u svetlu žrtava koje on podese zbog nje (bukvalno zbog nje proda dušu Đavolu i osudi sebe na Pakao u drugom životu kako bi u ovom nju mogao da pozna). Ona mu, ni izgledom ni ponašanjem, svakako ne daje adekvatan povod za toliku žrtvu. Ipak ima u Nemačkoj još devojaka, a neke od njih su svakako manje nezgodne i naporne od ove Renate.
Ono, međutim, po čemu je roman vredan isticanja, jeste prikaz ženske ćudljivosti: Renata je svakako jedno od najćudljivijih ženskih stvorenja na koja sam u knjigama (a i šire) naišao - nepredvidiva, promenjivih raspoloženja, nedosledna, histerična, kontradiktorna, bezosećajna, sebična, surova, nemoćna, slaba, jadna, žrtva-zlikovka, patetična, svemoćna, demonska, anđeoska... Živost njenih ćudi i kontradiktornosti je čini složenijim likom od Ruprehta, a i čitav njihov toplo-hladni odnos je prilično veran prikaz muško-ženskih zamešateljstava obojenih nesporazumima i ultimativnom nesposobnošću pravog, punog kontakta. Otud i njihov dvosmislen rastanak na kraju, i nerazjašnjena poenta vezana za njenog ognjenog anđela/demona.
Moglo bi se reći da je, ispod svih površinskih skalamerija od veštičarenja i đavolija, u svojoj srži ovo pre svega roman o demonologiji muško-ženskih odnosa, sa odsustvom dublje filozofije (a la Bulgakov) ili metafizike (a la Goethe) ili okultizma (a la Mejrink), ali zato sa sasvim solidnom psihologijom. Uostalom, OGNJENI ANĐEO samo ilustruje poznatu činjenicu, naime, da se okultizmu ljudi okreću pre svega iz erotskih nagona, gonjeni penisom a ne mozgom ili 'srcem'. Tako i naš Rupreht, do onostranog dolazi kroz portal zvani vagina, a ako neko drugo onostrano i postoji, Brjusov nam o njemu ne govori. Njegova metafizika zaustavlja se već na prvom stepeniku, na (solidno uhvaćenoj) psihologiji.
Brjusov je i sâm bio i ostao kontroverzan lik: šta reći o čoveku koji svoje zbirke poezije nazove Chefs d’oeuvre (Leading Works) ili Me eum esse (This Is I)? Kako ne voleti čoveka koji je toliko zadojen simbolizmom i dekadencijom da, nezadovoljan što toga nema u Rusiji, ladno uzme i napiše brdo simbolističko-dekadentne poezije pod nekoliko različitih pseudonima i sve to zajedno objavi kao "antologiju" u tri toma - Russian Symbolists: An Anthology! Pored ostalih, na ruski je prevodio Poa, Vajlda, i Geteovog FAUSTA. S druge strane, neki opisi ostavljaju sliku neprijatnog čoveka, erotomana, prevrtljivog i podmuklog (naročito kada je, nakon dolaska komunista, postao član Partije i odgovorni drug u njihovom Ministarstvu kulture)...
U svakom slučaju, zanimljiv lik. Njegovu najpoznatiju priču – nominalno SF antiutopijsko-katastrofične sorte – na engleskom kao 'Republic of the Southern Cross', možete naći na netu. Vrlo je dobra – a thinking man's apocalypse, pakao proizveden najboljim namerama. U svom posedu imam i zbirku njegovih priča MRAMORNA GLAVA kojoj ću takođe u bližoj budućnosti da se posvetim.
OGNJENI ANĐEO svakako vredi potražiti i pročitati. Englesko izdanje, kao i pomenutu zbirku priča Brjusova, kupio sam u UTOPIJI - najboljoj knjižari u Srbiji. Poslednji put kada sam tamo bio video sam još jedan primerak ANGELA (na engleskom, ali drugačije izdanje od ovog mog).
