Nakupilo se tušta i tma nekakvih hororolikih, hororoidnih,
poludupasto-stravičnih, kvazi-bolesnih, šatro-šokantnih, ovo-ono-krvavih
filmova koji ponekim gledaociam liče na horor, mada to nisu. Nedavno sam se
ukratko osvrnuo na neke od te sorte (OVDE)
– a sad, evo i nastavka.
the
strange ones
USA, 17
**(*)
3-/2+
Sumorna i bolešnjikava atmosfera na početku
obećava, ali do kraja ipak guši ovaj nevešto od-kratkog-filma razvučeni feature
koji u srži ima kontroverznu temu (oteti klinac postaje nešto-kao-zaljubljen u
svog pedo(?)-otmičara) ali umesto da se bavi njenim istraživanjem, čuva je za
twist, za sam kraj, pa čak i njega izvodi šućmurasto. Dakle, odnos koji bi
trebalo da je u srži svega ovde je namerno dat eliptično, tako da ti ceo film
nije jasno ni ko su ta dvojica ni šta ih povezuje, a golicanje sumnjom previše
je svedeno da bi to ovoliko dugo bilo zanimljivo (druga je stvar u kratkom
filmu). Na kraju, kad se to, kao, otkrije (na svoj poludupasti, dal jeste dal
nije način) – prekasno je da nas bude briga, ovako ili onako.
Ipak, gluma obojice aktera, a naročito klinca, vrlo
je upečatljiva.
The
Berlin Syndrome
2017
**(*)
2+
Još jedan predug a nesupstancijalan prikaz
neartikulisano eskcentrične veze kidnapera (muškog) i žrtve (ženske) koja kao
da postaje vezana za njega nevidljivim nitima.
Killing
Ground
AUS, 17
**(*)
2+
Još jedna antireklama za turizam u Australiji – mladi
par na kampovanju u divljini zaglavi u šakama nekakve dvojice nemotivisanih
redneka (koji valjda ubijaju jer im je dosadno u toj nedođiji, šta li), pošto
prvo nabasaju na tragove njihovog prethodnog zločina, uključujući detence
preteklo od ubijene familije. Dakle, ko-zna-koja po redu varijacija na WOLF
CREEK, samo kvazirealističnija i bez naročito memorabilnih zlikovaca – ili set
pisova. Ističe se jedino totalnim nihilizmom. Nevini stradaju: i familije, i sitna
deca, i dobroćudni nesuđeni pomagači – svi najebu, a zlikovci preteknu. Ali,
šta s tim?
Happy
Hunting
USA, 17
**(*)
2+
„The Most Dangerous Game“ – na meksičkoj granici.
Gledljivo, ali tanko: fali artikulisanija satirična nota prikladna za doba
Trampa... Odnosno, fali da je taj lov na ljude nekako globalnije povezan sa
američkim društvom, a ne eskcentrična
ludorija tamo neke nedođije i šačice
ludaka. Ne jebe te šačica ludaka nego sistem
(sa rednekom na čelu), bato!
PLAC
ZABAW
(PLAYGROUND)
POL, 16
**(*)
2+
Naturalistički prikaz toga koliko su obezljuđena,
prazna i psihopatična današnja (ovde: poljska) dečurlija pre-teen uzrasta.
Ipak, prećeralo se s „realizmom“ a opet bez poente, jer navodni Uzroci
(plastično prikazan porodični i školski život malih aktera) nikakvom nužnošću
ne vode do Posledice (brutalno ubistvo trogodišnjeg deteta koje, u finalnom
prolongiranom set-pisu, gledamo in real time, ali izdaleka). Zbog te scene neki
su ovaj film svrstavali u horor, ili bar tvrdili da je užasniji od svakog
horora. Pa, OK; nije prijatno, jer realistička priprema čini taj grozni
pančlajn dokumentarističkim, što je pojačano formom (neprekinuta kadar-sekvenca).
Da, zasnovano je na stvarnom događaju, ali teško da baca ikakvo svetlo na
Ljudsko Stanje – osim da su ljudi ološ ponekad (sve češće) još i dok su deca.
EL BAR
SPA, 17
**
2
Još jedna slabunjava, zaboravljiva, nebitna de la
Iglesijina „crna komedija“ kojoj fale memorabilan humor i zanimljivi likovi:
sve je na prvu loptu, predvidivo, bledo, usiljeno
kao srpska komedija 21. veka... Nije ni čudo da je ovaj film voljen među
ovdašnjom publikom. Nažalost, što se mene tiče, Crkvenjakov je odavno izgubio
svoj čarobni dodir i ništa ne vredi čak ni što mu se opet vratio nekadašnji
scenarista neizgovorljivog imena.
Death Note
USA, 17
**
2
Retko nezanimljivo i nemušto, beživotno protrčavanje kroz
umereno zanimljivu manga premisu o svesci u koju zapisano ime donosi smrt narečenoj osobi, sa slabunjavo bledim protagonistom i jedinom
iskrom u vidu slikovitog antagoniste, čija CGI fizionomija, a pre svega faca,
potiče od zabavno iskeženog Viljema Dafoa.
BITCH
USA, 17
*(*)
2-
Mama postaje sve luđa i prljavija i smrdljivija,
naprasno odlepila i povukla se u podrum svoje kuće, i ponaša se kao besna kučka
(laje, grize, sere okolo, itd) u ovoj nesuvisloj valjda feminističkoj valjda
paraboli o neznamčemu. Valjda je htela da bude nešto kao sajdkvel za THE
WOMAN, samo što joj fale eksploatacijski i treš momenti koji
su onaj nepojmljivo precenjeni turd činili tako zabavnim za seckanje.
spoor
POL, 17
***
3-
Baba više voli životinje nego ljude, živi u šumi i
pomaže zverkama na udaru krvožednih lovaca, usput se (uzalud) buneći i kod
seljana i kod organa vlasti (koji su snažno na strani lovaca). Kad neki od njih
počnu da stradaju – da li iza toga stoji baba ili naprasno opamećene živuljke
čiji tragovi se vide kraj leševa? Nažalost, odgovor je predvidivo prozaičan.
Ipak, lepo je to slikano, atmosferično i sa dobro uhvaćenim prikazom
podivljalog muškog šovinizma i uopšte fino seciranom falično-uništiteljskom
nekrofilijom onda kada je lišena femino-kontrole. Ovo možete pogledati i na FEST-u.
V.I.P.
KOR, 17
**(*)
3-
Izvanredna premisa: „Ne jebu te psiho-proleteri
nego psiho-vladajuća klasa!“ Jeste, tako mu je to u životu: nisu najgori ludaci
ti na koje smo navikli u hororima i trilerima, što u smrdljivim podrumima i
štrokavim garažama, skriveni od svih, u svojim upišanim gaćama, okruženi alatkama
za fizikalisanje i starim kartonima od pizza, muče i kolju nesrećnice. Daleko
su gori, i češći, i po žrtvama masovniji, ovi u skupocenim odelima, koji muče i
kolju po luksuznim apartmanima, ne zarđalim kleštima nego hirurškim skalpelima,
ne iz ludila nego „od besa“, jer im se tako može, a onda to zataškavaju jer su
deo vladajućih struktura, ili sa njima utaljeni. Ovaj film počinje fascinantim
prikazom upravo toga – ali onda, ubrzo, sklizne u predvidivije i
konvencionalnije deža vi vode o korumpiranoj policiji, usamljenim Don-Kihot
detektivima i stripovskom nadmudrivanju sa Ludakom kojeg štite Oni Gore. Nije
to nezanimljivo, ali protraćena je daleko potentnija premisa za nešto što je na
kraju ispalo previše rutinsko – iako, mora se priznati, ima se ovde smisla za
Gadnoću i grozotu, a crnilo je retko kad bilo ovoliko CRNO.
MOM AND DAD
USA, 18
**(*)
2+
Ono kad uzmeš divnu premisu (roditelji naprasno
krenu da ubijaju svoju decu) za epski koncipiranu crnu satiru sa obiljem
set-pisova i pronicljivih pizdarija i čuda, a onda od toga smandrljaš filmić od
jedva 80 minuta koji se skoro ceo dešava u jednom podrumu i još pride nema
nikakvu bitnu konotativnu dimenziju. A i ta jedna set-pis scena pre podruma je
kilava i jadna jer nema muda da bude verna toj premisi. Ono kad bi hteo da
budeš šokantan, al da ne preteraš.
Kad uzmeš gadnu ideju al ne smeš njome stvarno da se igraš, nego je koristiš
samo kao gimik za golicanje i navlačenje naivnih. Less is more – u rukama
genija; u ovom slučaju, less is LESS.
MOHAWK
CAN, 17
**
2
Neshvatljivo precenjeni pre-western (dešava se u
vreme II srpskog ustanka, ali s druge strane okeana) sa neartikulisanim
likovima i njihovim odnosima: jedna Indi-pica i dva mladića (od njih jedan bledoliki)
povezani su u nedefinisani ljubavni trougao koji se nađe na udaru sadističkog
kapetana i njegove klike koji ih ganjaju po šumama i gorama vrlo severne
Amerike. Usledi obilje mučenja, pucanja, seckanja, ali sve je to nemušto
režirano, bez impakta i sa još manje smisla u svemu tome.
* * *
