****
4+
ANGST
spada u sam samcit vrh liste najboljih među neizvikanim, neopravdano retko hvaljenim
i još slabije znanim hororima. Mnogima od vas možda je ovo i najbolji film za koji do sada niste
čuli, ili jeste čuli, nekad negde, ali ga niste pogledali jer vam ga niko do sada nije
dovoljno ubedljivo preporučio.
Ovo
je prvi i jedini film austrijanca Geralda
Kargla – kultni naslov koji sam prvi put gledao početkom ovog milenijuma,
zajedno sa buljukom drugih retkih, tada praktično nenabavljivih horora (pre
divxa, pre torenta...) koje je u svom kombiju u Srbiju dovezao veliki
Italo-Srbin, Giulio The Bastard, u
kutiji prepunoj VHS kaseta, zajedno sa brdom mrljavih kopija GUINEA PIG
serijala, kvazi-snuffova (uključujući japanski PSYCHO), opskurnih italijanskih horora
bez titla i sličnog materijala koji sam mu zatražio na osnovu njegovog spiska.
Bilo
mi je to veliko otkrovenje – bilo, i ostalo. Nedavno sam se podsetio ovog filma
povodom 30 godina od njegovog nastanka; tačnije, slovenačka filmska revija EKRAN
osetila je da taj jubilej vredi obeležiti, a pošto Glodur zna koliki sam obožavalac
ovog filma, bilo je prirodno da me angažuje da napišem prigodni tekst u kome ću
objasniti vrednosti i značaj ovog bisera art-horrora. Zbog toga, da se ne bih
ponavljao, preporučujem da taj tekst pročitate u najnovijem broju EKRANA, koji
je u prodaji od četvrtka, 05. septembra.
Tekst
u EKRANU ilustrovan je ekskluzivnim fotografijama koje sam dobio direktno od
reditelja. Neke od njih vidite sada i ovde, na blogu. Nažalost, Kargl i
dalje, i dan-danas, nerado govori o tom filmu, ne daje intervjue, ne pojavljuje
se u javnosti povodom njega... Na to su me upozorili Bečlije kada sam pre par
godina bio na Slash
festivalu – naravno da sam, čim sam kročio u Beč,
smesta pitao za Kargla: gde je, šta radi, može li se čuti/videti... Rekoše mi
da ga je finansijska i svaka druga propast tog filma, u vreme premijere, dotukla
i zagorčala mu život, i to nije popravila ni činjenica da je danas ANGST
priznat kao značajan i vredan (ne samo) kult film u koji se kunu filmadžije kao
što su N. V. Refn i G. Noe (potonji ga je stavio na svoju
all time top-10 listu u anketi BFI-ja i tvrdi da mu je to bio ključni uticaj za SEUL CONTRE
TOUS). ANGST je u međuvremenu dospeo mnogo dalje od provincijalne Austrije koja nije umela da
ceni film, a ovaj, ako ćemo pravo, zaista kao da je pao s neba u tu
kinematografiju, otprilike kao SRPSKI FILM u našu.
Zato
je Kargl i meni nedavno, kada sam mu poslao mejl s molbom za intervju, ljubazno
odgovorio da je već tolike slične molbe odbio u proteklim godinama da sada ne
bi bilo u redu prema njima da baš meni prihvati. Ipak, na netu možete naći jedan jedini
intervju – iliti javni razgovor – koji je obavio sa Jorgom Butgerejtom, pa barem neku predstavu o njegovom stanju uma,
kao i o njegovom filmu, možete naći OVDE.
Rekoh,
neću da se ponavljam i prepričavam već napisani tekst o ANGSTU. Umesto toga, na
ovom mestu okačiću samo neke teze, da bi srpsko, slovenački-nečitajuće
čitateljstvo moglo da stekne bar neku ideju o tome šta je taj ANGST i zašto mu
dajem svoj Pečat Preporuke. Pa, evo...
To
je jedan od 5-6 najboljih (i najnekonvencionalnijih) filmova ikada snimljenih
na temu psiho-ubice. Ili, preciznije rečeno, koji psiho-ubicu koristi da bi
iskazao nešto univerzalnije i još mračnije, jer tiče se svih nas...
Unikatno
opresivan, mučan, šokantan i gnusan film: doslovno da osetite nuždu da se
istuširate posle gledanja. A to NIJE postignuto eksplicitnim sadističkim
iživljavanjem, krvoliptanjem i prosutim utrobama, nego vrhunski upotrebljenim,
inovativnim filmskim jezikom. U tom pogledu sličan je inače po svemu drugome
različitom remek-delu, TEKSAŠKOM MASAKRU MOTORNOM TESTEROM (1974), koji takođe
osećaj mučnine i nesnosne perverzije i gadosti postiže skoro bez imalo splatter
efekata.
Izvanredna,
antologijska glavna uloga Erwina Ledera
(Das
Boot, 1981). Ovakvog psiha još niste videli. I verovatno i nećete. Zahvaljujući
njegovoj glumi i specifičnom načinu snimanja ANGST postiže učinak maltene
direktnog prenosa iz glave duboko poremećenog čoveka.
ANGST
egzistira na tankoj liniji između žanra i arta, eksploatacije i eksploracije,
mučnine i zadivljenosti, između "čistog" i narativnog filma –
neuhvatljiv, neodredljiv, težak za definiciju, kao i svi stvarno unikatni,
veliki filmovi.
ANGST ima izuzetan ledeni fascinantni elektro skor Klausa Šulca (Tangerine Dream).
Najzad,
uz sve druge kvalitete koje bih mogao nabrajati, navešću još samo dva:
-
ANGST je savršeni preteča i ujedno hedlajner idealnog double bill-a sa nešto
kasnijim masterpisom HENRY: PORTRAIT OF
A SERIAL KILLER;
-
ANGST je filmofilski ekvivalent sumanutog crno-crno-crnohumornog, groteskno-patetičnog,
skoro-mizantropskog sveta velikog austrijskog pisca Tomasa Bernharda: iako paralele između ovog filma i Bernhardovih
dela nisu smesta očigledne, a nekima će na prvi pogled zvučati čudno, siguran
sam da će svako ko je dobro, dubinski shvatio ovog pisca a ko pažljivo, i u
pravom duhu odgleda ANGST, osetiti srodnost u nazorima i pristupu (što
detaljnije objašnjavam u svom tekstu za EKRAN). Još eksplicitnije rečeno: da je
Bernhard ikada pisao o liku koji je nekontrolisani, zabludeli,
samom-sebi-neznani grandomanski a zapravo nesposobni psiho-ubica, rezultat bi
bio prilično blizak ovome.
Zbog
toga, čitajte moj tekst ANGST EATS THE SOUL u novom EKRANU, i pogledajte već
jednom ANGST! Ako
ste pravi kultista, sigurno ste ga dosad već gledali; ako ste predodređeni da
to tek postanete, zahvaljivaćete mi na ovoj preporuci; a ako ste ovde zalutali, to
ćete pouzdano znati po tome što će ANGST da vas naljuti, zgadi i smuči vam sve živo,
uključujući i ovaj blog. Pa, prema tome, dabome...
PS: O ANGSTU ću pisati i za jedan od narednih brojeva magazina RUE MORGUE. A u Srbiji? Oh, well... Za Srbiju sam ja samo tamo neki bloger... Ko još ovde zna za mene...?
