STAND BY ME (1986)

*****

5

             
Postoje dve glavne tragedije života kojima niko ne može da izbegne, bar ne sasvim. Prva je, što rek'o Emil Sioran, roditi se. Taj ožiljak nikad ne prebolimo. Pupak, to mesto gde smo odsečeni od Raja, nikad ne zarasta.

Druga tragedija je – odrasti. Neki, vrlo retki, i ovo uspeju, donekle, da izvrdaju, ali ne bezbolno, i ne sasvim… Ne bez ožiljaka… Čitavog života nastojimo (nesvesno, indirektno, simbolički, by proxy…) da povratimo barem jedan od ta dva izgubljena raja: blaženstvo i mir u majčinoj materici, ili barem – nevinost i neznanje detinjstva sadržano u formuli "Innocence = Ignorance"… Blaženstvo pre nagrizanja jabuke Saznanja, i posledičnog izgona iz Raja.

            I da se smesta razumemo: nisam od onih koji idealizuju detinjstvo. Ono je surogat onog izvornog (intrauterinog) Raja, i kao takvo, puno je i gorčine, i bola, i neprijatnosti raznih vrsta, od unutarporodičnih pa do raznih spoljašnjih (škola, ulica, "drugari", prva ljubav, prvi bol itd): mnogo je tu pipanja u mraku i posledičnog teturanja, i saplitanja i modrica… Ne, detinjstvo nije nikakav Diznilend; ali u poređenju sa onim što za njim sledi, svakako jeste Raj – barem za onu većinu koja nije odmalena rasla u bedi, nemaštini, ratu, sjebanoj familiji i drugim vanrednim neuslovima o kojima nećemo sada…

            STAND BY ME je razdragan i lepršav, vickast i prezabavan film na najsuroviju i najmračniju temu koja uopšte postoji: kraj detinjstva i iluzija, sudar sa gnusnim licem realnosti, sa izdajom, gubitkom, Smrću... Teško da je neko snimio u suštini mračniji, zlokobniji, tužniji film ispod glazure nečeg ovoliko vedrog, nasmejanog, letnjeg, osunčanog… Spolja gladac ("film za decu"; "coming of age"; "komedija"…) a unutra – crni jadac!

            Postignuće ovog filma je utoliko veće baš zato što ne prikazuje odrastanje u ekstremnim, vanrednim (ne)uslovima kao, recimo, u remek-delima smeštenim u ratno okruženje (LES JEUX INTERDITS ili IDI I GLEDAJ ili IVANOVO DETINJSTVO). Umesto da jedan, primarni užas (odrastanje) potire, zasenjuje ili implicitno zamenjuje (objašnjava) drugim, sekundarnim (rat), STAND BY ME je smešten u "normalnost", u svakodnevicu jednog običnog malog mista u mirnim poznim 1950-im, gde ogoljeno, jasno i precizno, bez spoljašnjih distrakcija, secira upravo taj tranzicioni trenutak "kraja detinjstva" – kao trenutak suočenja sa Smrću; ali ne samo sa njom.

  STAND BY ME je čistokrvno remek-delo koje na svojim nejakim (?) ali zapravo glumački junačkim leđima pre svega nosi savršeno pogođen glumački ansambl klinaca: River Feniks kao nestaško "sa pogrešne strane pruge", problematičnom familijom unapred osuđen na lomatanje po blatu života; Vil Viton kao pomalo smušeni ali anđeoski čist dobroduško; Kori Feldman kao oličenje bučnog ekstrovertnog luzera; Džeri O'Konel kao oličenje zatupaste sporoshvatajuće Debelosti; a s druge strane, tu je i nešto stariji Kifer Saterlend kao ultimativni Bad Boy Bully... Jednom kad je okupio ovu ekipu i stavio je u centar zbivanja, Rob Rajner je obavio više od pola posla; ipak, ne zaboravimo polaznu osnovu.

Odličan Kingov predložak (novela "The Body"), iz vremena kada je Kralj bio na vrhuncu svojih spisateljskih snaga, ipak je svojevrstan neizbrušen dragulj: genijalan u osnovi, u konceptu, i u bezbroj detalja, ali i pun "nečistoća". Tipično za Kinga, ima tu neodmerenosti i u patetici i u autobiografiji (i autofikcionalizaciji: "Rođenje Pisca") i u razbrbljanosti (previše odlomaka iz Piščevih pisanija), što ovu novelu čini mestimično vrludavom i rasplinutom, te infantilno-vulgarnom čak i tamo gde je to sasvim izlišno, npr. kad dečak-budući-Pisac sanja kako njegov poginuli brat ustaje iz groba i grabi ga: tipičan E.C. palp kakvim King zasejava i remeti mnoga od svojih najboljih dela, čak i onda kad se trudi da bude ozbiljan i relevantan.

Filmska verzija unapređuje i popravlja to malo falinki iz novele, a zadržava i pojačava sve što u njoj valja. Na primer, pomenuta scena sna u filmu je očišćena od petparačkog horora, koji je mudro zamenjen psihološkim. Umesto da zombi-bata grabi svog mlađeg baticu, ovde preživeli bratić ima da, na sahrani, čuje očeve reči: "Trebalo je da to budeš ti (u sanduku)!" Prosto rečeno, STAND BY ME je jedna od 3-4 najbolje filmske adaptacije Kingove proze, i kao i većina drugih vrhunskih primera toga, odlična je baš zato što se Kinga ne drži slepački, k'o pijani Mik Geris plota, nego pametno menja, dorađuje i popravlja mestimične Kingove džombe i bombe. (Blaga digresija: druge vrhunske remekdelne ekranizacije Kinga su, naravno, THE SHINING, CARRIE i – suprajz, takođe od Roba Rajnera: MISERY. Od ovih je MISERY zapravo najverniji izvorniku, sa najmanje krupnih izmena, što je i logično, jer je i sam roman nešto najbliže savršenstvu što je King napisao, uz PET SEMATARY.)

Dakle, odličan predložak, sjajna premisa, savršen kast, nenametljiva a opet mudro odmerena režija… sve to za rezultat ima verovatno najbolji film ikada snimljen o odrastanju, tj. o kraju detinjstva. Atmosfera, intonacija, lokacije, vizuelnost, muzika, ama sve sve sve je tačno kako treba i gde treba, ni premalo, ni previše.

 STAND BY ME je predivan, preduhovit, predirljiv – hell, srceparateljski film u najboljem smislu reči: suze mi kreću samo kad pomislim na njega. Evo, knedla mi je već u grlu kad se setim scene u kojoj River Feniks usred noći, kraj logorske vatre, svom drugaru plačući otvara dušu i priznaje kako se suočio sa nepravdom i lažima odraslih: učiteljica zadržala nekakve pare koje su deca skupljala, odnosno River ih prvo ukrao pa se pokajao, ali kad ih vratio – učiteljica ih zadržala, a on ostao krivac. Dežurni krivac. Već sa 12 godina… I već tada suočen s tim kolika stoka umeju odrasli da budu, naročito prema deci, punoj poverenja, koja su im poverena.

Što je još lepše, ova scena smesta je praćena jednom tihom, kratkom, površnim gledaocima neprimetnom, možda i nebitnom – ali baš u njoj ja vidim genijalnost ovog filma i njegovog tačnog pogađanja u srž. Danas bi producenti rekli: "Šta će ti ova scena, ničemu ne služi, ne advansuje plot: seci to pa metni na DVD u Extras, pa ko 'oće, nek gleda Deleted Scenes." Srećom, tvorci ovoga znali su šta i zašto rade (a pomaže i to što su scenaristi ujedno bili i producenti).

To je scena u kojoj Vil Viton, u ranu zoru, dok drugari spavaju a on čuva stražu, sedi na pruzi i čita strip. Iz šume izađe srna. Pogleda ga, mirno, i načas stoje tako, gledaju se. Ne zna čovek ko tu ima srnećiji, čistiji, nedužniji pogled. Onda srna polagano ode nazad u žbunje, neuplašena, a Vil ostane s tim čarobnim trenutkom…

       Ovaj film kao malo koji uspeva da prenese i lepotu i užas detinjstva: opuštenost, bezbrižnost, bezvremenost letnjih dana, izolovanost od sveta "odraslih", i pritajeni antagonizam sa njim, zezanje i često surove (drugarske) pošalice i podbadanja, vulgarnost koja jedva prikriva nesigurnost i strahove mnogih vrsta, drugarstvo, vernost, rituale, apsurdnost, naivnost, blaženu nesvest (ili tek polusvest) o sebi i drugima… i negde u blizini, senku nagoveštaja užasa koji su tu, odmah iza ugla… 

      Veseli momenti smenjuju se sa uzbudljivim, patetični sa tragikomičnim, skoro-hororični sa melodramskim sa lakoćom bez mnogo pandana: na primer, SASPENS I AKCIJA u sceni bežanja od džukca na onom otpadu (da li će dečak da umakne čeljustima pseta?!) glatko prelaze u HUMOR, kad deca, s druge strane ograde, krenu da se uzajamno više nego sočno vređaju sa čuvarem otpada, a onda, iz te opušteosti, scena sasvim prirodno dobije ČISTI SENTIMENT, kad se Kori rasplače jer mu ovaj uvredio oca. I sve tako, kroz čitav film, Rajner barata širokim dijapazonom emocija, a one su (hvala odličnom scenariju i pregenijalnoj deci) uvek i svuda tačno pogođene i ostvarene, i nijednog trena ne osetiš se manipulisanim kao gledalac: sve je glatko, prirodno i uverljivo, ŽIVO.
           U ovoj pravoj pravcatoj Odiseji, baš kao što to inače biva u detinjstvu (i sećanjima na njega), naizgled sitni događaji poprimaju gigantske, arhetipske razmere – pa tako i ovde, nisu potrebni kiklopi, sirene i džinovi: dovoljni su "opasni" džukac, voz, pijavice i zalizani krimogeni tinejdž-gilipteri i siledžije da pojačaju ovu relativno uneventful ekskurziju i daju joj auru prelomne avanture, "veće od života".

            STAND BY ME nema neke naročite rediteljske "jooooj, kako montira!" egzibicije, niti su mu one potrebne, jer ima Priču, ima Likove, i ima Emociju – i sve što s njima treba da uradi, radi opušteno, nenametljivo, lagano, naizgled bez truda, glatko, kako to umeju samo najveći. Površno gledano, nudi jednu neobaveznu pričicu, a zapravo, kao što rekoh gore, pripoveda, vrhunski, bez greške, bez ijednog pogrešnog koraka ili lažne note, nešto od prvorazredne relevantnosti i univerzalnosti, na temu jedne od najvećih tragedija života – odrastanja… I prosto ne mogu da naglasim koliko poštujem i divim se nepompeznosti, nepretencioznosti, neusiljenosti, vitalnoj prirodnosti i ovog "malog", a tako velikog, i ni izbliza dovoljno hvaljenog filma.

            Na kraju, elegičnoj intonaciji koju film ionako poseduje, dodatnu gorčinu u današnjem gledaocu proizvodi svest o vanfilmskoj sudbini ovih aktera: ne likova koje su igrali, nego skoro podjednako neveselih sudbina svo četvoro glavnih glumaca. Kori Feldman je ubrzo postao poster boy tipičnog holivudskog deteta-glumca okrnjenog alkoholom i drogama i danas je samo patetični has-been. Vil Viton je skončao sa jadnim rezimeom, disproporcionalnim talentu ispoljenom u ovom filmu, pa su mu hajlajti užasno bedna adaptacija Lavkraftove "Boje izvan ovog svemira", THE CURSE, i igranje u ZVEZDANIM STAZAMA na TV. Džeri O'Konel je smršao, ali mu to nije pomoglo da se pojavi u nečem boljem od SCREAM 2, pa je i on, kao i Viton, zaglavio na televiziji. 

A tragedija Rivera Feniksa suviše je dobro poznata da bih o njoj ovde razglabao: nije to samo lični, ljudski gubitak, nego i gubitak jednog od najtalentovanijih mladih glumaca novijeg doba koji je, da je poživeo, mogao da bude u rangu Džonija Depa, pa i jače od toga, novog Marlona Branda, ili ko zna … Ali, sudba kleta ne dade mu… I taj aspekt dodaje novu dimenziju gledanju ovog filma, ionako datog u uokvirenoj naraciji, sa velike vremenske distance (matori pisac priča nam o događajima od pre više decenija). Stoga distanca današnjeg gledaoca neizbežno proizvodi dodatni melanholični UBI SUNT ugođaj i navodi na meditaciju nad prolaznošću života… i nad gubljenjem nevinosti u onom izvornom (ne nužno sexualnom) smislu… 

 STAND BY ME ubedljivo i upečatljivo nagoveštava taj Raj, ukazuje na to kako i zašto to mora da bude Izgubljeni Raj – ali, okvirnom pripovešću, kroz lik pisca, sugeriše jedan od malobrojnih načina da to bude bar donekle Raj Ponovo Stečen: kroz stvaralačku retrospekciju, re-kreaciju i sublimaciju. Možda to nije sve, to nije mnogo, ali je najviše što se može, s ove strane Raja.

Shyamalan's THE HAPPENING (2008)

            Sumorni DOGAĐAJ koji se odigrao pre nekoliko dana dugo je odlagan, ali na kraju se, eto, ipak desio: sajt POPBOKS je prešao u istoriju. Nema više. Nada. U smislu: ništa. Jer, nema nade za kulturu ili bilo šta što znači normalan život u ovom sve sumornijem i beznadežnijem okruženju...

            Tačnije rečeno, POPBOKS je prestao sa radom – sa novim vestima, prikazima, kritikama i sl. – ali sajt je i dalje tu, sve što je bilo na njemu arhivirano je, i ti sadržaji stajaće tu još neko vreme. Dokle, videćemo... Razlozi za prestanak s radom ovog značajnog sajta navedeni su OVDE, pa vas upućujem da to pogledate, ako je nekome do sada promaklo.

            Ponosan sam što mogu da kažem da sam pisao za POPBOKS na njegovom vrhuncu, i za tih par godina na tom sajtu objavio, ako me ne lažu moja evidencija i pod-folder "Popboks" u folderu "My reviews" mog kompjutera, nekih 29 filmskih kritika. Pored toga, objavio sam tamo i nekoliko izveštaja sa filmskih festivala (Grossmann i Cinema City), intervjua, najava, prikaza knjiga i koječega.

            Dobra je družina bila okupljena u to vreme, i srećan sam što sam bio njen deo. Posebno sam zahvalan svojim urednicima: glavnom, Goranu Tarlaću ("Profesore, nije ti ovo fakultet, uprosti to malo...!") i resornom, za film, Vladislavi Vojnović. Bio je to jedan od retkih slučajeva u mom životu kada sam osetio pozitivne strane imanja urednika. Makar mi ponekad njihove intervencije nisu bile po volji, priznajem da sam u radu sa njima ponešto i naučio i, u granicama svojih mogućnosti, zahvaljujući njihovim sugestijama, izveštio se u umetnosti jasnog, preciznog, konciznog izraza. U to vreme je uređivanje sajta, i pisanje za njega, bilo ozbiljan posao. To je nešto čega više nema... Nema para, ni cigara, danas je svako kritičar (na svom blogu, na Fejsbuku, u svojoj sobi...) a raznoglasje i vreva interneta učinili su neprofitabilnim nešto što je pokušavalo da bude komercijalni, profesionalni sajt (sa honorarima za saradnike i svim što ide uz to), i eto... Nekad bilo, sad se pripoveda, i u arhivi se, preparirano, posmatra...

           

Čisto radi ilustracije toga kako je, iznutra, izgledalo pisati za POPBOKS, evo jedne prepiske, tj. mog mejla kojim reagujem kada je urednik, na osnovu moje stroge kritike, filmu KNOWING dodatno smanjio ocenu (ja mu dao 4, a on na osnovu teksta zaključio da je to jedva za 2). Pa zato kažem ja gloduru:

ne bih ja preterivao sa tim smanjivanjima ocena: kritika prikazuje film iz jedne 'više' (edukovane) perspektive, ali to ne znači da je on negledljiv ljudima sa skromnijim očekivanjima i potrebama, odnosno za ubijanje vremena.
u tom smislu, ovaj im nudi nekakav spektakl, ima neke efekte, neki kao saspens, i mada oni nisu ostvareni filmski naročito originalno, jesu ostvareni kompetentno, a prosečnom gledaocu holivudske boze je i kompetentno sasvim dovoljno.

znači, kako ja shvatam stvari, mi kao kritičari treba da ukazujemo zbog čega neki film (ni)je dobar, ali ne treba ni da sasvim u crnicu i ilovaču zakopavamo nešto što će prosečan gledalac da svari bezbolno.

konkretno, iz moje vizure, nešto što je osrednje, praznjikavo, neoriginalno, strogo po klišeu, ne može da ima jaku preporuku; ali s druge strane, ako je naša ciljna grupa na Popboksu ipak ehm, kako rekosmo, ne baš toliko probirljiva, onda bi bar kroz cifru (numeričku ocenu) trebalo da budemo malkice blaži, i da im nekakvim kečevima i dvojkama ne ubijamo sasvim želju od gledanja nečega što jeste BOZA - ali narod ponekad hoće i bozu, mnogo češće od hranljivih makrobiotskih napitaka.

zbog toga sam mislio da ocena 4 bolje odražava taj neki balans, i mislim da je 2 prestrogo. iz texta gledalac koji ne želi ništa više od boze - može da vidi da li ga ta boza zanima...

da budem sasvim jasan:

da je ovo sada RITAM, sa svojom užom, obrazovanom, kulturnom publikom, ja bih potpisao i ocenu 2/10.

ali za ove ljude koji nas pretežno čitaju na sajtu, ipak treba staviti 4/10. mnogima od njih ovo će biti OK film, ništa posebno, ali i ništa katastrofalno.

            A sada, u znak komemoracije ovog mračnog događaja, evo mog prikaza Šamalanovog isprtka THE HAPPENING, koji je izvorno objavljen upravo na POPBOKSU.

           

PRETNJA (The Happening) - M. Night Shyamalan

NE GAZI TRAVU! STAĆEŠ U SHYAMALANA!

Na papiru, ideja o epidemiji bezrazložnih i naglih samoubistava diljem istočne obale SAD ne zvuči loše. Avaj, loše nisu zvučali ni Znaci (Signs) – dok ih nismo pogledali

Dejan Ognjanović

ocena: 3/10

Originalni naslov: The Happening
Scenario: M. Night Shyamalan

Uloge: Mark Wahlberg, Betty Buckley, John Leguizamo, Zooey Deschanel

Žanr: SF horor
Trajanje: 89 min
Proizvodnja: SAD, 2008

Autistički univerzum M. Night Shyamalana, koji je u svoj svojoj apsurdnosti eksplodirao u fantaziji Dama iz vode (Lady in the Water), u filmu Pretnja pokušava da se približi svetu pojmljivom "običnom" gledaocu. Računica je jasna: posle Daminog fijaska kod kritike i mlakog prijema kod publike, Shyamalan se okreće jednostavnom konceptu. Umišljeni naslednik Hitchcocka i parnjak Spielberga smešta grupicu običnih ljudi u kontekst globalne fantastične pretnje želeći da načini osobeni spoj Ptica, Dana Trifida i Rata svetova. Pritom šićardžijski eksploatiše trenutnu američku paranoju u vezi sa vanrednim stanjima i terorističkim napadima u kojima ljudi ginu ili su odvojeni od porodica u nastalom haosu. Na papiru, ideja o epidemiji bezrazložnih i naglih samoubistava diljem istočne obale SAD ne zvuči loše. Loše nisu zvučali ni Znaci (Signs) – dok ih, avaj, nismo pogledali. Na sličan način i iz istih razloga i Pretnja pada u egzekuciji koncepta.

Ni bolja glumačka postava ni jače akcentovani žanrovski momenti (horor, SF) ne bi znatnije popravili ovaj film. Ne, jer stvar je komplikovanija. Pretnja je promašena u samoj svojoj srži, pa bi cinculiranja scenarija (na planu motivacije, dijaloga, karakterizacije) poslužila samo njegovom još dubljem zaglibljivanju. Ovaj film nije Titanik sa jednom rupom koju treba zakrpiti, već korito koje je neko u nadobudnoj nedokazanosti bacio u okean u nadi da ga prejezdi. Naravno da je potonuo.

Osnovni Shyamalanov problem jeste upravo autizam njegovog autorskog univerzuma, ili srpski rečeno – nesvest o sopstvenoj nesvesti. Tu ljudi mrtvi ozbiljni izgovaraju replike nad kojima bi se i Srđan Koljević zamislio i čine stvari koje bi možda čak i Stefanu Arsenijeviću delovale malo prenaglašeno simboličke i moralizatorske. To je svojevrsni Shyamalan-land, u kome su psihologija, motivacija i ponašanje normalnih ljudi bačeni kroz prozor, a puppet-master Shyamalan jedini vuče konce. Igrajući se boga, on od svojih karaktera pravi debile; jer, prema bogu i stvorenja. Zato ovde imamo neprocenjive situacije: Marky Mark razgovara sa plastičnom „biljkom“ u saksiji ubeđujući je da joj ne želi zlo; bradata karikatura (koja kao da je sišla sa planine Zmaja od Šipova!) usred globalne katastrofe filozofira o hrenovkama; nadžak-baba usred noći okreće leđa ljudima koje je ugostila iako je ubeđena da su došli da je opljačkaju i ubiju. Pored toga imamo još Zooey Deschanel koja uspeva da u baš svakom kadru izgleda izgubljeno (pretplata na Zlatnu malinu – osigurana!) i beskrajno „napete“ scene u kojima grupice ljudi šetaju po livadi i trkaju se s vetrom (bukvalno)!

Dakle, drama je, zapravo – smešno patetična melodrama; fantastika je – neubedljiva; horor je – tragikomičan; saspens je – nepostojeći. A ako sve to izdržite do kraja (preporuka: uz alkohol i dobro društvo Pretnja se može gledati kao solidna komedija!) – Shyamalan časti! Umesto trade-mark preokreta, pa makar i kretenskog (kao u Selu / The Village), ovog puta on svoje nedelo okončava najbanalnijim i najpredvidivijim od svih horor klišea. C'est la vie dans la Shyamalan-land.

PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE - Dino Batalja

„Makondo“, 2013

Tvrd povez, A4, 

214 strana, crno-belo sa mestimičnim kolorom

            Ako volite vrhunski horor i fantastiku, i ako biste ove godine morali (tj. mogli) da sebi kupite samo jedan strip album objavljen na srpskom, onda dileme nema – to bi trebalo da bude baš ovaj: PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE Dina Batalje (Dino Battaglia, 1923-1983).

Istina, ovo je vrlo "loša" godina za štednju na tom planu, jer do Sajma knjiga treba da izađu najmanje još 3-4 apsolutno must-have strip albuma sa mojim najsočnijim pečatom preporuke (na nekima sam i ja nešto malo radio, ali to nije glavni razlog za pohvalu i preporuku). Drugim rečima, ovo je ODLIČNA godina za ljubitelje stripa u Srbiji, jer će moći da u njedra prigrle neke spektakularno fenomenalne albume. Ali, o drugima – uskoro.

            Ono što ovo konkretno izdanje čini još izuzetnijim u odnosu na druge pretendente za titulu Naj-Horor Strip Album Godine jeste činjenica da autor ne dolazi sa anglosaksonskog jezičkog područja, i da stoga ne možete (vi koji baratate engleskim – a danas to valjda znači veliku većinu mlade i stripočitajuće populacije) tek tako otići na Bookdepository ili neko slično mesto i sebi naručiti isto to, na engleskom. Zapravo, italijanski (i svetski!) majstor Batalja je, kako izgleda, sudeći po mom pokušaju pretrage, jezivo odsutan na engleskom govornom području, barem što se tiče trenutne ponude na Amazonu i Bookdepository. Ovo srpsko izdanje (by Makondo, edicija Kerber) vam je ne samo jedina, nego zaista najbolja uopšte moguća opcija. Evo zašto!

            Pre svega, Batalja je ime poznato sladokuscima, ali nije ni slavno ni brendirano kao neka druga (američanska i engleska), pa će stoga mnogima ovde verovatno biti pravcato otkrovenje videti da nešto ovako genijalno postoji već decenijama. Nekolicina stripova iz ovog izbora (3-4 njih) objavljivana je u strip magazinima kod nas, tokom 1980-ih, ali velika većina sada se pojavljuje po prvi put, i to na visokokvalitetnom papiru koji jedini može da prenese sve finese i divote Bataljinog suptilnog crtačkog stila.

            Dakle, umesto da samo preuzme sa engleskog već postojeći album, Makondo je načinio dodatni napor i preveo sa italijanskog (vrlo kvalitetno, dodao bih) nešto uistinu raritetno, a visoko kvalitetno. Ja, kao laik za strane jezike koji nisu engleski (i nešto malo francuski) zaista posebno cenim kad neko ovde objavi nešto što niti je izvorno na engleskom, niti se može naći u engleskom prevodu.

            Zatim, ovi stripovi predstavljeni su na vrhunski način: celokupan tretman, od papira i štampe do grafičke obrade, dizajna, formata, tvrdoće korica, mirisa, osećaja dok ga držite u rukama... sve je tačno onako kako to ovaj sadržaj zaslužuje. Znači, napravljeno da traje i da se s uživanjem gustira decenijama.

            Na kraju, ali nikako najmanje važno, moram da posebno pohvalim Makondo zbog tendencije da svoja izdanja obavezno prate originalnim, specijalno naručenim, ekskluzivnim pogovorima od strane vrhunskih stručnjaka. Većina to ne radi: objave goli strip album ili grafičku novelu, a vi posle, ako vam se to svidelo, guglajte i istražujte ko šta kad kako zašto i čemu sve to. Makondo čini napor da svoje čitaoce ne samo zabavi nego i edukuje, da pruži nešto extra.

Takav je slučaj i ovde: na skoro 15 strana velikog formata vrhunski strip-stručnjak, Zoran Đukanović, ispisuje esej "Dino Batalja, majstor peščanih satova koji sipe" koji je uživanje čitati, ne samo zbog informacija i fakata, nego i zbog istančanih uvida, obilja citata i referenci i poređenja koji omogućavaju sagledavanje Bataljinog značaja iz što više uglova (uključujući tu i njegovo prisustvo u domaćim izdanjima, i uticaj na domaće autore). Ovaj esej je pravi šlag na ionako bogatu tortu i on savršeno zaokružuje ovih 214 strana sadržaja koji, ako znate šta valja, sebi morate priuštiti.

            Pomenuh li sadržaj? Eh, da: krajnje je vreme da se navede šta sve ima u ovom izdanju. Stripovi su podeljeni u tri celine, a osim naslova (koji su svi odreda adaptacije književnih dela, klasika fantastike i horora) naveden je i autor originalnog predloška, godina prvog objavljivanja stripa i stranice u ovom albumu, kako biste imali bolju ideju o dužini svakog od ovih bisera.

PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE - Dino Batalja

SADRŽAJ

KNJIGA 1: Nemački romantičari

str. 5: Olimpija (Ernest Teodor Amadeus Hofman), 1970.
str. 13: Napuštena kuća (Ernest Teodor Amadeus Hofman), 1970.
str. 24: Petar Šlemil (Adalbert fon Šamiso), 1983.
str. 45: Vojcek (Georg Bihner), 1974.

KNJIGA 2: Golem i druge povesti

str. 65: Pakost Đavolova (srednjovekovna hronika), 1969.
str. 69: Totentanz (Mrtvački ples), 1970.
str. 77: Golem, 1971.
str. 91: Pogodba, 1974.
str. 98: Neobični slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda (Robert Luis Stivenson), 1974.
str. 113: Posveta Lavkraftu, 1970.

KNJIGA 3: Priče Edgara Alana Poa

str. 127: Neobična pustolovina Hansa Pfala, 1981.
str. 140: Gospa Ligeja, 1969.
str. 148: Pad kuće Ašerovih, 1969.
str. 157: Hop-Frog (Skočižabac), 1971
str. 166: Maska crvene smrti, 1972.
str. 173: Kralj Kuga, 1968.
str. 181: Opklada (ili Nikad se ne kladite u glavu s Đavolom), 1972.
str. 190: Metoda doktora Katrana i profesora Perjea, 1973.

str. 201-214: Zoran Đukanović: "Dino Batalja, majstor peščanih satova koji sipe"

            Ne treba biti veliki ekspert za književnost fantastike i strave pa da vam je i letimičnim pogledom na ovaj sadržaj jasno da ćete retko gde još na jednom mestu, između jednih te istih korica, naći ovoliko klasičnih autora i dela: Po, Lavkraft, Hofman, Stivenson... Adaptacije, omaži, vrlo slobodne reimaginacije, kondenzacije... Jednostavno rečeno: jedan od najvećih majstora strip-crteža ikada obrađuje neke od najvećih majstora i dela književnosti strave. I sve to na jednom mestu! Ako stvarno postoji "Too much of a good thing", onda je to ovaj album, tj. ono što je u njemu: 200 strana strip-savršenstva, prvorazrednog artworka, čiste umetnosti grafičkog izraza.

            Bataljin minuciozni sitan vez... Detaljne šrafure... Sfumato i drugi slični efekti... Tanke a precizne linije... Sve to zajedno majstorski gradi atmosferu začudnog, bliskosti onostranog, nematerijalnog, senovitog, dvosmislenog... Vredi naglasiti da on verno i dostojanstveno prenosi duh klasičnih književnih dela, bez njihove vulgarizacije, što, avaj, prečesto biva čak i kod najvećih majstora (iz anglosaksonske sfere), npr. kod Korbena...

            PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE je naslov koji je do sada kod nas već bio povezivan sa nekim kapitalnim delima horora: baš ta fraza često se lepila za zbirke Poovih priča kod nas, a zatim je pod istim tim naslovom TV Beograd 1973. godine plasirala 4 TV filma mračne fantastike i strave, među njima i kultnu LEPTIRICU. To je, takođe, podnaslov časopisa OMAJA.

Očigledno, to je fraza koja služi kao zgodan sinonim onima koji žele da izbegnu prokazane, sumnjive, "inferiorne" termine kakvi su "horor", "strava i užas" itsl. No, pod ovim ili bilo kojim drugim nazivom, ostaje nesumnjiva činjenica da se ovde radi o vrhunskom strip izrazu nekih od ključnih klasika strave, u prvorazrednoj obradi i više nego dostojanstvenoj opremi, pa prema tome... dileme nema: ako volite stravu nešto staromodniju, klasičnu, gotsku, književnu, intelektualnu i duhovnu a ne (samo) visceralnu, ako volite atmosferu i sugestiju više od prosutih creva i perverzija, ako želite da provedete nebrojene časove diveći se i uživajući u izvanrednim crtežima ruševnih zgrada, kućerina i zamkova, gustih mračnih šuma, grobnica, prelepih i fatalnih žena, i ponekog kostura ili sablasti te čudovišta što se pretežno skrivaju u senkama... onda su ove PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE definitivno prava stvar za vas!

            Tiraž ovog kapitalnog dela je samo 500 primeraka (!!!), pa zato ne oklevajte i ne kenjkajte se previše, nego nabavljajte ovo dok ima – najbolje direktno od izdavača.

            Ako vam nisu bile dovoljne ni moje reči, ni sve ove slike okolo, na sajtu Makonda možete videti čitavu jednu epizodu, i to baš OMAŽ LAVKRAFTU.  

Da budem iskren, konkretni omaž nije baš vrhunski primer Bataljinih adaptacija: iako odlično crtan, kao i sve ostalo u albumu, ovaj strip svodi "Senku nad Insmutom" na povod za jednu ne naročito duhovitu pošalicu (koja, čak i kao takva, nema blage veze s Lavkraftom). Što još više čudi, ni arhitektura priobalnog mesta ni ikonografija nisu baš najprikladniji tom ambijentu, niti duhu Lavkrafta uopšte. No, dobro, barem su ljudi-ribe prikladno jezivi... Ako se s Lavkraftom tek polovično snašao, kod Poa se Batalja iskupio i dao jedan od najpribližnijih vizuelnih ekvivalenata Poove proze, i to ne samo stravične, nego i groteskne i crnohumorističke.

Isto to važi i za nemačke romantičare i gotičare: iako Lavkraft nije bio naivan kada je tvrdio da latinske rase nemaju ni približno takav osećaj za mrak, jezu i stravu kao što ga imaju nordijske rase, može se reći da je Italijan Batalja uspeo, ako ne da stvori ex nihilo (kao originalne storije) a ono barem da adaptira, i adaptacijama pronikne u duh germanskog misticizma i stravičnosti ispoljenih u nekim klasičnim pričama, romanima i dramama.

Ne držite me baš za reč, ali koliko sam mogao da vidim, Bataljini hororični stripovi u inostranstvu nikada nisu svi objavljeni na jednom mestu, u jednom albumu, nego GOLEM ovde, E. A. Po onde, itsl. Ako je tako, onda poseban aplauz za to što Makondo nije išao opcijom cepkanja na, recimo, tri albuma od po 60-ak stranica, nego je SVE ovo lepo smestio u jedno mega-monolitno izdanje.

Ovaj album je poslastica za prave sladokusce i stoga nema dileme: Gulov Pečat Preporuke je najmanje što mogu da mu dam.

UNDER THE BED (2013)

*(*)        

2-

            Filmmejkerima ovog mega-jeftinog filmića, koji se ceo dešava u 2-3 sobička jedne obične kuće, srce je na pravom mestu, ali njihov pokušaj vaskrsenja duha hororčića iz 1980-ih, sa klincima kojima odrasli ne veruju, sa čudovištima iz ormara i ispod kreveta itsl. suviše je napadno cheesy, i ne bi svojim usiljenostima ubedio čak ni decu mlađu od 12 godina a kamoli konjine poput starijeg od braće, koji bi definitivno trebalo da je prerastao strah od čudovišta ispod kreveta! 

Kakve se sve izveštačene stvari ovde dešavaju (otac zaključava svoje sinove u sobu tokom noći! ne da im da izlaze iz sobe dok oni tvrde da ih nešto tu napada! šalje ih, protiv njihove volje, da prenoće kod komšijske dece, koja ih očigledno ne podnose! itd) samo kako bi napadno glup zaplet mogao da se uopšte odigra! 

Uz to, nema tu dovoljno duše, duha i hemije između klinaca, pa ova tvorevina pada i na ljudskom faktoru, a to je bar nešto na šta se moglo računati u klasicima B-horora iz 1980-ih. Što je jednako bolno – pada i na kreaturama i na efektima maske koji su ovde od "trepni i propusti" sorte, što se ne bi desilo ni najjeftinijim filmićima klinačkog monster podžanra pre 20-ak godina, kao što su npr. THE GATE, ili KAMERONOV KLOZET (Cameron's Closet), u kojima se eksploatišu (znatno efektnije!) slični infantilni strahovi od čudovišta ispod kreveta, iz ormara, iza prozora i sl.

Nije jasno zašto se reditelj odlučio na tako stidljivo brzanje s kreaturama, jer ni dizajn ni izvedba nisu toliko loši da bi morali, kao ovde, da se zamućuju prebrzom montažom, odnosno skrivaju u mračnim senkama ili ispred strateški blještavih svetala. Valjda je bio u zabludi "less is more", jadan ubeđen da pravi film koji će nekoga zapravo uplašiti, pa će sakrivanjem ovog čudovišta da "apeluje na imaginaciju gledalaca" ili tako neko sranje!

Pomenuti THE GATE, recimo, u vreme kad je izašao (druga polovina '80-ih) bio mi je srednje-tupav, jer je tadašnja ponuda bila daleko jača od ovoga što se danas izdaje za horore, ali u poređenju s ovim ovde jeftinim čudom ISPOD KREVETA, ta KAPIJA mi se ukazuje kao paragon istinskog filmmejkinga, prave strave i bogatih očnih bombona! Hell, baš bih ga i mogao reprizirati posle tolikih decenija...

Kad već očito nisu imali budžet da bilo šta vizuelno zabavno urade sa tim kreaturama, onda i ne čudi što nam ovde uvaljuju jednu od najjadnijih, najsirotinjskijih inscenacija Podzemlja u istoriji B-filma: podrum sa par čaršava u koje je neko uperio šarena svetla! OK, nije svako Reimi pa da od šupe i podruma, od štapa i kanapa napravi filmčugetinu za sva vremena, ali ovo je baš-baš siromašno i jadno u skoro svakom smislu.

THE AGGRESSION SCALE, prethodni film ovog reditelja, bio je barem zabavna i dinamična skoro-splatter verzija HOME ALONE, i ima moju umerenu preporuku. UNDER THE BED, međutim, pokazuje stagnaciju i koračanje unazad, i kao takav ne zaslužuje vreme bilo koga sem najočajnijih i najzadrtijih nostalgičara za 1980-tim i uopšte neprobirljive i infantilne publike koja veruje u babaroge.

Upozorenje: UNDER THE BED sadrži dva najružnija derišta koja su ikada svojim degenskim njuškama unakazila prizornost nekog horora (srećom, kao sporedne likove - igraju komšijsku žgepčad):

 

 

Pa zato, imajte to na umu i, što reče Volter Vajt: "Tread ligthly!" Jer, pazite se: ovi apljosani mongoloidi, kao pobegli iz TROLL 2, jedina su strašna stvar vezana za ovaj "hororčić" i jedina stvar koja vam, posle njega, može opsedati košmare!