Narode, dok ja sričem svoj osvrt na bosanskog
pretendenta na Oskara, QUO VADIS AIDA (propagandni film o zločinu u
Srebrenici: o, da, biće to jedan sočan text kakav odavno na ovom mestu niste videli... a naći ćete ga ovde za par dana), da vidimo šta nam je naš
„Matoji“ imao kazati o jednom od poslednjih filmova nedavno (prerano)
upokojenog Kim Ki Duka. Ja ga još nisam stigao pogledati, pa za sada verujem njegovom sudu. Ali uskoro ću ga valjda proveriti...
© by
Matoji
Kim Ki-duk, ludi pesnik
brutalnosti, ljubavi i patetike, kako ga je jednom prilikom
okarakterisao Gul na ovom blogu, u poslednjoj fazi svoga stvaralaštva sve je
manje poeta i patetičar u onom produhovljenom smislu
budističke saosećajnosti, a sve više je postajao beznadežni mizantrop sa
najmračnijim mogućim pogledom na društvo i pojedinca u njemu. Prikaz ljudi kao
pukih alatki najnižih animalnih strasti propraćen je mučnim scenama svakovrsnog
nasilja, bilo fizičkog, bilo psihičkog, bez bilo kakvog iskupljenja u vidu pomaljanja dobrote, plemenitosti, empatije. Umesto
da s godinama omekša i postane podložan kompromisima shodno pravilima političke
korektnosti i zahtevima široke publike i mejnstrim kritike, on radikalizuje
svoju poetiku, ne samo kroz idejnost i tematiku, već i kroz vizuelnu estetiku
odricanja od bilo kakve stilizacije. Banalnost nasilja prati i ogoljena,
sirova, dokumentaristička fotografija. Ovakav Kimov pristup ima svoj
progresivni tok od Moebiusa preko One on One do filma Human, Space, Time and
Human.
U ovom pretposlednjem, možda najnemilosrdnijem
Kimovom filmu, zaokruženi su njegovi svetonazori u
sveopštu sliku čovečanstva sagledanog iz različitih uglova - religioznog, socijalnog,
psihološkog. Samim tim, iako realizacija filma ne prati epski zamah
idejno-tematskog koncepta, Human, Space, Time and Human nakon iznenadne smrti
Kim Ki-duka mogao bi se uslovno okvalifikovati kao labudova pesma njegove
uspešne karijere, uspešne sa aspekta samosvojnosti umetničkog izraza i impakta
koji ostavlja u istoriji filma.
Human, Space, Time and Human se sastoji iz četiri
dela ugrađena u cikličnu strukturu na način kako je to urađeno u jednom od
Kimovih najboljih filmova, Spring, Summer, Fall, Winter... and Spring. U prvom
delu (Human) upoznajemo se sa posadom i putnicima jednog rashodovanog ratnog
broda, sada preusmerenog na turističke ture, koji su krenuli na jednonedeljno
krstarenje. Među putnicima se nalaze i jedan visoki političar sa sinom, grupa
mafijaša, prostitutke i jedan sveže venčani par iz Japana. Tenzije nastaju kada
se Japanac požali posadi broda na povlašćen položaj političara u odnosu na
ostale putnike. Političar popušta, ali vrlo brzo se udružuje sa mafijašima,
koji mu pomažu da vrati svoje privilegije u hrani i smeštaju. Zategnuti odnosi
između buntovnog japanskog para i mafijaša kulminiraju nakon pijančenja i
orgijanja sa prostitutkama, kada razulareni mafijaši razdvajaju bračni par,
muškarca ubijaju, a ženu siluju.
U drugom delu (Space) putnici nakon buđenja
ustanovljavaju da se brod odvojio od mora i da se nalazi visoko u oblacima.
Nikom nije jasno šta se dešava, ali vremenom shvataju da će životi svih na
brodu zavisiti od zaliha hrane i vode. Pošto su političar i mafijaši silom
zaveli strahovladu, zaplenili su sve zalihe i počeli da vrše raspodelu hrane
prema sopstvenom nahođenju. Sledovanja postaju sve manja i manja, pa putnici
počinju otvoreno da se bune. Zatim, u trećem delu (Time), dok se borba oko
hrane sve više rasplamsava, pratimo nemog sedokosog čoveka čudnovatog ponašanja,
ignorisanog od ostalih putnika, koji u utrobi broda odgaja biljke i životinje.
Videli smo ga u prvom delu kako na palubi prikuplja prašinu i otpatke da bi
mogao da zasadi biljke, kasnije uspeva da iz jaja izleže piliće i na kraju
formira jednu izolovanu zelenu oazu. On se brine i o silovanoj Japanki, koja je
trudna i koja bi trebala da donese ljudsko potomstvo u ovu oazu. Pritom,
misteriozni starac sa ravnodušnim osmehom posmatra sva događanja na brodu.
Gore na palubi nasilje u borbi za hranu eskalira i
borba prelazi u vatreni obračun. Političar uz pomoć mafije pobije sve putnike,
a zatim se ovi i sami međusobno poubijaju, nakon što nemi sedokosi čovek
misteriozno nestane sa broda. Poslednji, četvrti čin (Human), prikazuje brod
pretvoren u zelenu oazu sa samo dva putnika, a to su Japanka i njen sin.
Prolazi vreme, sin sazreva i na kraju probuđeni seksualni nagon utiče da počne
da spopada rođenu majku.
Očigledno je već od trenutka odvajanja broda od
morske površine da je ova storija zamišljena kao mračna alegorija evolucije
ljudske vrste kroz razvoj društveno-istorijskih odnosa, što je sagledano kroz
religiozno-filozofske naočare. Religiozni aspekt ima veliki značaj u Kimovom opusu.
On se sastoji od mešavine budizma i hrišćanstva sa različitim kvantitativnim i
kvalitativnim uplivima. Najčešće je slučaj da hrišćanstvo dominira tematski,
dok je (zen) budizam u korenu Kimovog stvaralačkog bića, u njegovoj poetici. Na
taj način može da se tumači i simbolika lika misterioznog starca. On može da
predstavlja hrišćanskog boga, ali i samu prirodu, tj. ne um, apsolut oličen u
budističkoj doktrini pregnantne praznine, sferu koja je iznad dobra i zla i
svih dualizama koje su ljudi stvorili ili koja objedinjuje sve dualizme u
taoističko Jedno.
On sa tim ravnodušnim okamenjenim smeškom može da
predstavlja i Kim Ki-dukov alter ego i svojom pojavom evocira postupak
režiranja filma. U tom slučaju Kim sebe kao umetnika stavlja iznad dobra i zla,
iznad bilo kakvih moralnih normi, pravila ponašanja i ispravnog mišljenja. Ovaj
višeslojni lik, kao takav, je možda i njegov odgovor na prozivke zbog
mizantropije i posebno mizoginije. Ali Kimov način umetničkog izražavanja je dosledno
radikalan. Ogoljava ljudske izopačenosti kroz prikaz ekstremnog nasilja. Težnja da šokira, ukoliko svesno postoji, ima koren
u praksi dostizanja prosvetljenja u zen budizmu putem koana. Na primer: „Kad
god su monaha Guteia pitali o zenu, on je jednostavno podizao prst. Jednom je
neki posetilac upitao Guteiovog dečaka pomoćnika: ’Šta tvoj učitelj podučava?’
I dečak je podigao svoj prst. Čuvši to, Gutei je odsekao dečakov prst nožem.
Dečak, vrišteći od bola, poče da beži. Gutei ga je pozvao, i kad se dečak
okrenuo, Gutei je podigao svoj prst. Dečak je odjednom dostigao prosvetljenje.“
Ovaj citat iz knjige „Zen“ Dejana Razića može da objasni modus operandi Kim
Ki-duka. Mnogi njegovi glavni junaci ne govore, već delaju, a delaju
iracionalno, jer ono naše najdublje unutrašnje ne može da se izrazi rečima,
nego trenutnim intuitivnim delovanjem koje prkosi logici i na taj način šokira,
a šok, kao što smo videli može da dovede do pročišćenja ili katarze. To bi
trebalo i da je jedna od osnovnih svrha umetnosti, a upravo nerazdvajanje intuitivne
prirode umetnosti od uloge svesti i etičnosti u svakodnevnom životu uzrok je većine
ostrašćenih kritika koje je Kim za života trpeo.
I u filmu Human, Space, Time and Human, Kim ostaje
dosledan sebi i svojim idejama. I ovde su ljudi prikazani sa jedne strane kao
beskrupulozni predatori, a sa druge kao nevine žrtve. Već na početku filma
osoba koju je zabolela nepravda i koja je zauzela stav u tom pravcu, gine od
strane onih koji su uzurpirali vlast. Oni neposlušni iz mase su ućutkani, ako
ne milom, a ono silom. Zna se u čijim rukama je moć i ko na kraju izlazi kao
pobednik. Hepiend ne postoji u Kimovim filmovima kao ni u stvarnosti. Dežurnim
kritičarima smeta mračna slika čovečanstva na filmskom platnu, ali im ne smeta
nepravda koja se svakodnevno dešava oko njih u stvarnom svetu. Lako bi bilo u
filmu nezainteresovanog nasmešenog boga pretvariti u aktivan svemoćni entitet nebeske
pravde koji bi razdvojio žito od kukolja i iskorenio korov, ali to se u životu
ne dešava. Zbog toga svo ono nasilje prikazano u filmovima Kim Ki-duka nije
eksploatacija i podilaženje niskim strastima, već ima svoj smisao i ishodi iz
stvarnosti.
Dakle, nemam zamerke na idejni koncept i kružnu
strukturu filma, koja evocira na samsaru, neprekidni krug reinkarnacije i
prenošenje loše karme ljudskog bitisanja u novi život ili u novo čovečanstvo.
Narativna nit sledi sudbine likova iz dela u deo bez nekih većih nejasnoća.
Likovi su dobro kastovani i uverljivo zastupaju svoj društveni položaj, ali bez
detaljnije karakterizacije, što je i razumljivo, jer treba da predstavljaju
arhetipove. Stepen prikazanog nasilja koji možda prevazilazi uobičajene Kimove
standarde čini da se stvori groteskna fantazmagorična slika, odnosno da se
naglasi alegorija bestijalnog čovečanstva. Sa
druge strane, ovaj prenaglašeni pristup mnogima smeta, jer ih podseća na
mahanje parolama bez imalo suptilnosti. Bez suptilnosti i stilizacije film je,
međutim, snimljen, tako da je fotografija nenadahnuta, gotovo ružna uz skromne
specijalne efekte. Koliko je na to uticao ograničeni budžet, a koliko namera
autora ostaje nejasno. Zabeleženo je jedino da je Kim imao u vidu pojedine
zahtevnije i raskošnije scene, ali je morao da ih izbaci zbog nedostatka novca.
Ipak, ono što najviše nedostaje u ovom filmu je taj
specifičan Kimov odnos prema svojim likovima. Posebno
glavnim likovima koji su uvek prikazani kao mučenici. I to pre svega ženski
glavni likovi viđeni kao tanana i krhka stvorenja, „slamke na buri svemirskog
bitisanja“. Upravo zbog te svoje krhkosti i tananosti, koja se posebno očituje
u kontrastu sa nasiljem kojem je podvrgnuta, žena u njegovim filmovima izaziva
saosećanje. Ali ona može biti i ovaploćenje prvobitne zenističke praznine koja
sadrži sve, pa je to onda razlog njene velike moći i
njene velike privlačnosti. Tada žena već ima sve ono što muškarac bezuspešno pokušava
da dostigne intelektom i postaje na neki način femme fatale.
Ako bismo već morali da stvaralaštvo Kim Ki-duka
strpamo u neki kalup, onda bi najbezbolnije bilo da ga postavimo u ravan sa zenističkom
umetnošću i njenim osobenostima: „Ona je religiozna a ne moralna, poetska a ne
lepa, intuiciona a ne intelektualna, značenska a ne emocionalna, senzualna a ne
filozofska, mladalačka a ne zamorena životom“... I jedna vaka za kraj
(nisam siguran zašto baš ova):
Neki misle da je udarac radi udarca:
Ali udarac nije radi udarca, niti je ubijanje radi
ubijanja.
Onaj ko udara i onaj ko je pogođen –
oboje su samo san
koji nema stvarnosti.
