**(*)
2+
pogledao sam, najzad, ovaj mnogohvaljeni film u bioskopu, kako jedino i priliči (mada znam da netom kruži divx verzija, drugačije montirana, nedovršena, bitno različita; njeno gledanje sam reditelj ne podržava – u šta sam se i lično uverio na par foruma gde se nalazi njegova iskrena poruka zašto ne valja gledati tu sirovu, nepotpunu i grubu verziju). dakle, pogledao sam director's cut, na niškoj premijeri, u klubu vj, u petak 11. marta.
filmu sam prišao sa pozitivnom predrasudom, zasnovanom na povoljnim kritikama ljudi kojima verujem (u FILAŽU br. 5 npr. imate prikaz iz tastature ivana velisavljevića), na konceptu filma i trejleru, te na nešto malo tv nastupa reditelja koji mi je delovao iskreno i simpatično, a takav je bio i u kratkom razgovoru koji smo imali pre premijere. a kad je već takav, verujem da mi neće zameriti na ovom rivjuu: uz sve primedbe koje imam na film, u suštini mislim da on predstavlja pozitivnu i vrednu tendenciju, vredi ga pogledati i drago mi je što postoji (mada mi je, takođe, žao što nije bolji).
moj glavni i maletene jedini problem sa ovim filmom jeste što se on izdaje za igrani. okej, formalno on to i jeste, uprkos povremenim upadima ranije snimljenih dokumentarnih snimaka džekesijade (jack-ass) dvojice glavnih junaka koji u igranim deonicama praktično 'glume' same sebe, ali u neznatno fikcionalizovanom kvazi-narativu. međutim, ako bih ovo merio aršinima igranog (narativnog) filma, onda on tu poprilično pada, jer ne uspeva da, za moj groš, ispriča bilo kakvu zaokruženu i smislenu priču. umesto toga, on nam nudi dvojicu simpatičnih zgubidana i stavlja ih u neki half-baked kao-zaplet bez zapleta u kome oni ne urade ništa bitno ni sebi ni drugima a onda niotkuda dođe odjavna špica.
družili se oni tu s nekima, al kao i da nisu. nešto se, kobajagi, zaljubljivali, al kao i da nisu. pomalo se međusobno sporečkali, al kao i da nisu. čak su nešto malo izražavali svoj bunt protiv rampantnog konzumerizma (?!), al kao i da nisu. ko fol se protivili autoritetima, al – pogađate! - kao i da nisu! svašta nešto, kao, bude u pauzama između njihovih sadomazohističkih sesija valjanja u koprivama, skakanja s visine, brušenja muda na točku bicikle i napucavanja s kofom na glavi, ali ništa, baš ništa od toga nema neku pravu, ozibljnu konsekvencu za bilo koga, a ponajmanje za njih same (pa time ni za gledaoca).
dokumentarni film o ovoj dvojici i njihovim akcijama i bekgraundu i svemu bio bi beskrajno bolja i prikladnija opcija: prinudivši ih na igranu strukturu reditelj ležaić nenamerno proizvodi clash između stvarnosti (toga ko su ti likovi zaista) i fikcije (zapleta, drame, konflikta…) i taj sudar, po meni, ubija i jedno i drugo – odnosno, da ne preteram, ne ubija zaista, ali ublažava i smlačuje ono što bi bilo žešće i čistije i nepatvorenije da je izneto kao 100% dokumentarno.
na primer: toda je prikazan kao miroljubivi, dobričina koji ne samo što neće da se bije sa likom koji ga šamara, nego i kasnije, kad njegova mnogo brojnija ekipa opkoli ovoga i pruži todi priliku da mu se ovaj ćelavi (barem) izvini, ako ne i nešto jače, ovaj samo nezainteresovano prođe pored njih i njega. i to je super. to je taj lik. ali onda ga vidimo u drugoj sceni, u kojoj provocira jednog skejtera na beskrajnu tiradu samoopravdavanja – očigledno sadistički ga 'čačkajući' i prozivajući njegovu navodnu neiskrenost sve dok ovaj jadnik, nakon skoro 10 predugih minuta objašnjavanja i nerviranja ne dođe na ivicu plača. čekaj sad, jel ovo isti onaj toda što nije teo da bije onoga što ga šamarao pred svima, a sad iz čista mira izlaže psiho-torturi ovog svog drugara? naravno, u stvarnosti je to jedna nekonsekventna surova zajebancija među ortacima (or is it?), ali u igranom filmu svaka je scena znakovita i indikativna, i tu nema opravdanja za ubacivanje anegdota i zezanja – naprosto, u narativnom filmu NEMA zezanja, SVE je potencijalni nosilac značenja, pa tako i ova neumereno dugačka i mučna scena na ivici snuffa (jer reklo bi se da nije glumljena, već da je ovaj pred kamerom u jednom dugačkom cugu stvarno doveden na ivicu nervnog sloma tim podbadanjem).
feministi u meni smetalo je što, kao i obično u srpskom filmu, žena služi za ukras, i da se ubaci između dvojice muškaraca kako bi sejala razdor u njihovu idilu ('oj, jarane, jarane, jarani smo mi, ne daj ne daj jednoj ŽENI da nas zavadi…') međutim, čak i to zaljubljivanje (if any?!) prikazano je tako smušeno i mlako i nekonsekventno i neodređeno da nije najjasnije ni da li se uopšte dešava kao takvo, a isto smušeno tako izgleda i zavada (if any?!) između dvojice jarana. ovo ovde 'zavođenje' teško da izgleda i kao flert, a ova ovde 'zavada' jedva da se može nazvati nebitnim koškanjem. isto tako i autodestruktivni 'bunt' protiv autoriteta (skidanje gaća na kursu za nezaposlene) nije ništa više od klinačkog nestašluka.
u svom textu kolega velisavljević ističe scenu rasturanja supermarketa kao "direktno iz Jovanovićevog Mlad i zdrav kao ruža i Radivojevićevih Buba u glavi" – nažalost, ne mogu se složiti da ona ima čak i približni nivo znakovitosti, impakta (intelektualnog, visceralnog, emotivnog, čisto filmskog) kao što ga imaju njeni mogući uzori: snimljena je kratko i jeftino, sa obaranjem 5-6 nelomljivih i neoštetivih, jeftinih produkata, što je čini jedva vrednom da se nazove detinjim marifetlukom, i nikako ne može imati konotacije kao kod miše ili joce (bez obzira što je kao aluzija dobra, realizacija i osmišljenje toga slabi su). čak i njihovo gađanje pomorandžama deluje kao puki hir (iliti 'bes') u kontextu socijalnih nemira i sirotinje na ulicama za koju su i te pomorandže luxuz, i meni sve to izgleda kao besciljno detinje zamlaćivanje a ne kao gest vredan filma.
ono što je dobro u TILVA ROŠU:
'lik' tode, sa njegovom izgubljenom, besciljnom, skoro nihilističkom autodestruktivnošću koja me pomalo podseća na BRONSONA ('šta oćeš?' 'a šta nudite?'): ima u njemu dirljive melanholije i skoro tragičnog beznađa iza maske tih mazohističkih auto-rendisanja, zasecanja, probadanja i lomljenja;
dobro je uhvaćen ugođaj čemera i izgubljenosti srpske nebeogradizovane provincije, uključujući tu i odlično uslikane ambijente fabrika, rovokopova, džinovske nehumane mašinerije koja gazi i melje sve pred sobom, i celog tog srpskog gothica na istoku zemlje;
zamlaćivanje glavnih junaka i njihovih ortaka dovoljno je vickasto i dinamično da se može posmatrati kao simpatičan dokument o tamo nekim mladuncima koji pokušavaju da prežive u neljudskom okruženju uz mnogo alkohola, trave i samopovređivanja, iako meni lično ta 'slice of life' estetika ne leži – bar ne u nečemu što mi se izdaje za igrani film.
ponavljam, dokumentarac o svemu ovome, makar i nekonvencionalan, možda i pomalkice igrani (a la MADE IN SERBIA) bio bi mnogo bolje rešenje nego li što je TILVA ROŠ u obliku u kome ga sada imamo u bioskopima. ipak, rekoh, to je dobronameran, pozitivan i okej film koji se može pogledati ako ste naklonjeni toj estetici – čak je uslikan bolje nego što sam očekivao, iako ima za moj ukus previše kadrova sa likovima isečenim il s leđa snimanim: prosto me nervira kad monolog ima neko kome kamera snima samo noge, recimo. a u većini takvih slučajeva nisam stekao utisak da je taj postupak nameran, smislen i znakovit, odnosno da je – posle svega ostalog što se u filmu vidi i čuje – potrebno 'depersonalizovati' junake njihovim namernim izbacivanjem iz kadra. u najgorem: nevešto, u najboljem: redundantno.
ipak, TILVA ROŠ je gledljiv i okej film sa dovoljno zanimljivosti da mu možete pružiti šansu.
