U to ime, evo i mog predloga saundtraka za predstojeće lumperajke:
четвртак, 31. децембар 2009.
Nova godina i tako to
U to ime, evo i mog predloga saundtraka za predstojeće lumperajke:
The Crystal World (1966), J. G. Ballard
U sklopu priprema za nedavnu SF konferenciju najzad sam pročitao Balardov rani roman, The Crystal World (1966). Čitao sam ga u engleskom originalu jer to i inače činim kad god mogu sa knjigama proze pisanim na engleskom – a za zainteresovane druge čitaoce podatak: ne, ova knjiga nije nikada prevedena na srpski. Citati iz nje koje navodim dole – moji su prevodi.
Za slučaj da ne znate zaplet – mene mrzi da prepričavam, pa evo jednog kratkog sinopsisa s neta, na engleskom:
"J. G. Ballard’s fourth novel, which established his reputation as a writer of extraordinary talent and imaginative powers, tells the story of a physician specializing in the treatment of leprosy who is invited to a small outpost in the interior of Africa. Finding the roadways blocked, he takes to the river, and embarks on a frightening journey through a strange petrified forest whose area expands daily, affecting not only the physical environment but also its inhabitants."
Neću ovde da dužim previše o knjizi, jer o njoj i o srodnom joj Potopljenom svetu pišem u radu koji će izaći u Zborniku sa ove konferencije (izlazi na proleće 2010). Zato ukratko - radi se o vintage Balardu, sa svim onim kvalitetima koje želimo i volimo kod njega: nadrealni pejsaži; otuđeni, introspektivni junaci slabe afektacije; sneni ugođaj; ambivalnetno-otvoren odnos prema apokalipsi; čaroban jezik i nezaboravne slike.
Površno gledano, ovaj roman pripada trilogiji s temom kraja sveta (treći The Draught aka The Burning World), ali katastrofa nije ono što Balarda zanima, niti bi tačno bilo smestiti ove romane u taj pod-žanr.
O tome je i sam Balard jasno govorio:
"Obično se ove priče o katastrofama tretiraju kao da to jesu katastrofe, tretiraju se bukvalno, i svi beže prema brdima ili tako nešto. Ako će da zahladni, svi navlače kapute. Ja koristim ovu formu zato što svesno želim da je izokrenem naopačke – to je čitava poenta mojih romana. Njihovi junaci, iz sopstvenih psiholoških razloga, prigrljuju taj konkretni preobražaj. To su priče o krupnim psihičkim transformacijama – ja sada govorim u retrospektivi, i koristim ovajspoljašnji preobražaj okruženja kako bi on odrazio spoj sa unutrašnjom transformacijom, psihološkom transformacijom, tih junaka. Eto čime se bave te moje knjige: one su priče o transformacijama a ne o katastrofama kao što je, npr. Dan trifida (The Day of the Triffids) u kome, mislim da se slobodno može reći, uopšte nema psihološke dubine. Likovi u tom romanu reaguju na promene koje se dešavaju ali nisu ni na koji psihološki način povezani sa nabujalom vegetacijom, ili sa čime god što se dešava. Oni se odnose prema toj situaciji na isti način na koji bi to učinili stanovnici ovog gradića ako bi, recimo, brana popustila. U klasičnoj engleskoj priči o katastrofi ne postoji povezanost na psihološkom nivou sa onim što se dešava. Moji romani su drugačiji, oni ovu formu koriste samo u površnom smislu."
Ono što je zajedničko i jednom i drugom romanu koje sam nedavno čitao jeste odnos glavnih junaka prema katastrofi. Kao što donji odlomci pokazuju, nema veće razlike u tome da li katastrofu upravo otkrivaju, ili su sa njom već srođeni tokom dužeg vremena, poput junaka Potopljenog sveta (potonji roman sam, na žalost, morao da repriziram u srpskom prevodu – koji je vrlo drven, slab, bez osećaja za poeziju Balardovog jezika).
Evo kako reaguje Dr Edvard Sanders iz Kristalnog sveta kada se po prvi put nađe pred šumom koja je praktično okamenjena, odnosno kristalizovana:
"Sa uzdahom iznenađenja oni se svi nagnuše napred, zureći u liniju džungle koja je gledala prema belim ramovima zgrada tog gradića. Dugački luk drveća nadnosio se nad vodom kao da iz njega kaplje i blista mirijada prizmi, a stabla i grane behu oklopljeni parčadima svetla žute i karmin boje koje kao da je krvarilo niz površinu vode, kao da je čitavu sliku reprodukovao neki prenaglašeni Tehnikolor proces. Čitavom dužinom suprotna obala je svetlucala u ovom zamućenom kaleidoskopu, pri čemu su preklapajuće trake boje pojačavale gustinu vegetacije, tako da je bilo nemoguće videti više od nekoliko stopa između linije stabala.
Nebo je bilo vedro i nepokretno, dok je sunce sijalo neometeno na ovu magnetsku obalu, ali s vremena na vreme dašak vetra prešao bi vodom i scena bi eruptirala u kaskade boja koje su treperile kroz vazduh. Onda bi ovo treperenje utihnulo, i povratile bi se slike pojedinačnog drveća, svako od njih obmotano oklopom svetla, dok mu lišće sjaji kao da je optočeno rastopljenim draguljima."
Centralni lajtmotiv svekolikog Balardovog opusa jeste pokušaj bekstva iz vremena i transcendencija prolaznosti kroz prodor u sferu vanremenskog. U srži Kristalnog sveta je dihotomija koja je gotovo budistička: kretanje = prolaznost (Smrt); mirovanje = vanvremenost (Trajanje, odnosno Besmrtnost). To je više nego očigledno u pismu koje Dr Sanders piše kolegi:
"Ali ono što me je najviše iznenadilo, Pole, bila je razmera toga koliko sam bio pripremljen za transformaciju šume – kristalno drveće visi poput ikona u tim svetlosnim pećinama, draguljni kapci od lišća iznad moje glave, spojeni u ukrasni okvir od prizmi kroz koje je sunce sijalo u hiljadama duga, ptice i krokodili smrznuti u grotesknim pozama kao heraldičke zveri isklesane od žada i kvarca – ono što je bilo iznenađujuće bilo je koliko sam bio spreman da ova čudesa prihvatim kao prirodni poredak stvari, kao deo unutrašnjeg paterna univerzuma. Istina, na početku sam bio zapanjen kao i svi ostali koji su po prvi put krenuli uz reku matare prema Mont Rojalu, ali nakon tog prvog utiska šume, iznenađenja koje je bilo više vizuelno nego bilo šta drugo, brzo sam počeo da to sve razumem, znajući da su rizici mala cena da bi se platilo to prosvetljenje mog života. Zaista, ostatak sveta delovao mi je kao bezbojan i inertan u kontrastu sa ovim, kao izbledeli odraz ove jarke slike, kao da sačinjava sivu senovitu zonu poput nekog polu-napuštenog čistilišta.
Sve ovo, dragi moj Pol, samo odsustvo iznenađenja, potvrđuje moje verovanje da ova obasjana šuma na neki način odražava raniji preiod naših života, možda arhajsko sećanje s kojim smo rođeni na neki raj naših pra-predaka u kome je jedinstvo vremena i prostora potpis na svakom listu i cvetu. Svima je sada jasno da u šumi život i smrt imaju drugačije značenje nego u našem običnom svetu bez sjaja. U njemu smo uvek kretanje povezivali sa životom i prolaskom vremena, ali iz mog iskustva u šumi blizu Mont Rojala znam da svekoliko kretanje na kraju neizbežno vodi do smrti a da je vreme njen sluga."
Mislim da su odlomci koje sam odabrao dovoljno rečiti, barem za preporuku onima koji ovaj roman još nisu čitali, a detaljnija analiza i filozofijada potaknuta ovom knjigom biće, kao što gore rekoh, dostupni za par meseci u izdanju Filozofskog fakulteta Beograda. Dovoljno je reći da sam u ovom Balardovom romanu najviše uživao od svih koje sam do sada pročitao (CRASH je možda bolji i značajniji, ali ne mogu zaista reći da je knjiga za užitak)!
среда, 30. децембар 2009.
THE BAD LIEUTENANT: PORT OF CALL NEW ORLEANS (2009)
Trajanje: 122 min.
Proizvodnja: SAD, 2009.
POLICE, ADJECTIVE (2009)
3-
imam dve reči za POLICE, ADJECTIVE.
BILLY. BUDD.
suština poente esencije ovog rumunskog filmića jeste razmatranje razlike između zakona i pravde, tj između slova zakona zapisanog u datom trenutku i na datom mestu u datim istorijsko-geografskim okolnostima, i one neke kao više pravde sub specie aeternitatis.
to je baš lepo em krasno. samo: tu je materiju beskrajno umetničkije i zabavnije a kamo li produbljenije i pametnije obradio herman melvil u svojoj testamentarnoj (posthumno objavljenoj) noveli BILLY BUDD – koju, ako niste čitali, smesta iz ovih stopa na čitanje!
ono što je melvil genijalno dramatizovao uz pomoć larger than life likova (zmijski klagart! anđeoski bili! ni tamo ni 'vamo kapt. vir!), ovaj rumun ovde prikazuje kroz površne i banalne everyman čiča-gliše.
ono što je melvil smestio u arhetipski, potentni, melodramatični ambijent broda nasred okana (plus, tokom istorijski pipavog perioda), rumun smešta u još jednu ružnu rumunsku palanku ispranu od boja, beživotnu i gnjusnu.
ono što je melvil iskazao kroz slojevitu, ambivalentnu, pomalo hermetičnu dramatizaciju koja svakako ostavlja mnoga pitanja otvorenim, rumun je inscenirao školskom primenom 'slice of life' estetike – jednodimenzionalno, nemaštovito, dokumentaristički, preočigledno i bez ikakvih ambigviteta.
melvil angažuje i vaše emocije i vaš mozak i ne može da vas ne involvira u svoje zamešateljstvo; rumun vam nudi neke nezanimljive likove i tek mlako zanimljivu situaciju (na nivou koncepta, ne i egzekucije).
melvil vlada složenim stilom i bogatim jezikom; rumun slika bedno i beživotno.
melvil svoju temu i ideju dramatizuje, kroz uzbudljiv dramski sukob. rumun svoju plitku idejicu iznosi kroz bla-bla tirade u scenama tipa 'radio na filmu' (uključena nepokretna kamera snima 5 ili 10 minuta neke likove kako pričaju).
melvilova priča je naglašeno filozofska i metafizička. rumun se zadovoljava definicijama iz rečnika.
ukratko, čitajte melvila. to je umetnost. kojoj se vredi vraćati.
rumun je površniji, plitkiji, ružniji i gluplji, nije negledljiv za jednokratnu upotrebu, ali nema trajnije vrednosti. plus, najviše nervira to što dolazi preko 100 godina nakon što je BILI BAD objavljen, a opet se ponaša kao da je baš sad otkrio toplu vodu, rupu na saxiji i leba na kriške sve u istom naletu inspiracije.
prc.
scena u kojoj gl. junak 2 minuta sam srče supu ne znači ništa.
lingvistička rasprava pajkana i žene mu, učiteljice, o stihovima pop pesme, tek je površna dosetka.
'kulminacija' (ako nešto ovako mlitavo i beživotno može da ima kulminaciju!) u vidu beskrajnog listanja rečnika i dosadnog čitanja definicija reči 'savest', 'zakon', 'policija' itd. – naprosto je iritirajuće preduga i predosadna, sa vrlo plitkom poentom. ili, što bi se reklo u mom kraju – 'na vr brdo za kašiku pilav.' tom opaskom može se opisati i ceo ovaj film. njegove namere su plemenite, tema jeste pregnantna i na-misli-podstičuća, ali jebe je samo a) egzekucija, b) površnost i c) to što je više od 100 godina ranije jedan mnogo veći umetnik već rekao sve što se moglo na tu temu na mnogo lepši, pametniji i nezaboravniji način.
znači, herman melvil, BILI BAD.
potražite to u nekom rečniku.
уторак, 29. децембар 2009.
4 MONTHS, 3 WEEKS AND 2 DAYS (2007)
4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE
понедељак, 28. децембар 2009.
TALES FROM THE GOLDEN AGE (2009)
4-
Directed by
Ioana Uricaru, Hanno Hoefer, Razvan Marculescu, Constantin Popescu, Cristian Mungiu
Screenplay, C. Mungiu.
pošto me je mnogohvaljeni i jošvišenagrađivani POLICE, ADJECTIVE poprilično razočarao, bio sam pomalo skeptičan prema još jednom rumunskom filmu sa visokim festivalskim pedigreom, ali – na svu sreću – ovde je u pitanju odličan rad i verovatno će ući u mojih top-10 non-horora za 2009.
prvi obećavajući znak vidljiv je već u prvim sekundama: damn, pa ovo je KOLOR film! i kad kažem kolor, onda i mislim: boje, boje, boooojeeee! jupi! najzad jedan rumunski film koji ne izgleda kao da ga je kiša isprala i magla nagrizla i na kraju se kuče na traku popišalo (ako je uopšte snimano na traci a ne nekim jeftinim mobilnim telefonom). živahne, lepe, jarke boje – crvene marame i zastave kao vintage argento, zelenilo rumunskih brda i šuma actually izgleda lepo, čak i poprilično šugavi 'urbani' ambijenti ne izgledaju tako boratovski ruinirano i gnusno kao u drugim novorumunskim filmovima. a ovaj stil je i prikladan naslovu i temi filma – odnosno, ironično nazvanom 'zlatnom' dobu pred kraj čaušeskuovog režima.
moglo bi se reći da je ovo nešto kao rumunski ekvivalent bizarnog mentalnog poremećaja kod nas poznatog kao 'jugonostalgija' s tim što je u ovom filmu ta nostalgija gorko-ironična, i samo u najvećim mazohistima može da proizvede čežnju za minulim dobom u kome je jedna banana bila simbol luxuza i blagodeti, a celo prase = dar božji. istina, rumuni su mnogo više i patili dok su jugosloveni uglavnom fino živeli, pa zato i mogu da se u svojim debilno-nepromišljenim, ideološki-upitnim filmovima poput recentnog BEOGRADSKOG FANTOMA bez ironije i čak sa vidnom čežnjom prisećaju doba druga tite.
enivej, TALES FROM THE GOLDEN AGE je omnibus sastavljen od 6 priča, tačnije urbanih legendi (rumunski ekvivalent lexikona yu mitologije) iz Onih Dana, kroz koje se, često na komičan način, prikazuje sav mrak tog doba - ne kroz sumornost i plačipičkosanje već, pre, kroz za rumune tipičan spoj apsurda, crnila, smeha i groteske. naročito je taj humor naglašen u prve 3-4 priče, dok su 2 poslednje (i najduže) nešto ozbiljnijeg tona, mada nisu lišene tragova humora. možda je i mudro da se omnibus tako organizuje, da se počne sa vrlo zabavnim groteskama, a da se okonča sa gorkoslatkim, skoro tužnim pričama – jer ipak najveća greška bila bi da gledalac sa ovoga izađe sa utiskom zajebancije i bezazlene razbibrige.
tema ovog filam nije predmet za zajebanciju, a to što ima mnogo humora ovde samo je dokaz stamenosti naroda koji je istrpeo toliku tiraniju i uspeo da je preživi, pa i svojeručno svrgne. za razliku od jugoslovena, koji su živeli na lažnim menicama svoje živote uzete na kredit, a kad su došli pravi računi i kad je trebalo naplatiti ko je šta imao – pala je krv mnogo većih razmera nego kod rumuna.
ukratko, evo šta biva u ovom omnibusu:
THE LEGEND OF THE OFFICIAL VISIT
kolona visokih partijskih funkcionera treba da prođe kroz jedno zabito selo = neuroza, strah i trepet, spremaju se pioniri sa recitacijama, tezge sa agrarnim proizvodima, krave – simboli plodnosti itd. a onda ispadne da visoka poseta ipak neće doći u njihovo selo. to je sjajan povod da se partijska lumperajka lokalnih budžovana završi na obližnjem ringišpilu.
ovo je izvanredan segment koji je najbliže vintage šijanu što je bilo ko u skorije vreme prišao, u srbiji ili rumuniji, svejedno. dakle, gorka komedija naravi u kojoj su groteskni delovi najbliži realnosti a scena na ringišpilu je ne samo simbolički pregnantna nego je i vanredno efektno režirana!
THE LEGEND OF THE PARTY PHOTOGRAPHER
muke i tribulacije fotografa i urednika jednih novina da plasiraju u novinama fotku sa zvaničnog susreta čaušeskua i stranog zvaničnika, ali tako da čaušesku ne izgleda mnogo niži od gosta…
sjajna, vrlo ubedljiva ilustracija tema i teza o filtriranoj, krivotvorenoj stvarnosti, o čemu je pisao jovica aćin u knjizi POETIKA KRIVOTVORENJA (koju preporučujem).
THE LEGEND OF THE ZEALOUS ACTIVIST
nadležni drug se zarekao da iskoreni nepismenost u nepristupačnom brdskom selu, i u te svrhe dovukao učitelja-aktivistu, koji ima muke da pored dece natera i starije da dođu u klupe…
zabavno, ubedljivo, prepoznatljivo... uostalom, većina ovih priča bi se, sa vrlo malo lokalnih prilagođavanja, mogla rimejkovati u srpskom ambijentu titovog doba.
THE LEGEND OF THE GREEDY POLICEMAN
ženin brat doneo za NG poklon – živu svinju pajkanu koji živi u stambenoj zgradi. kako ubiti svinju a da ne probude ceo komšiluk i ne navuku sebi na vrat inspekciju i policiju? rešenje = zatvoriti je u kuhinju i odvrnuti plinsku bocu!
muka kad nemaš, muka kad imaš – uvek neka muka! it's funny because it's true! paraleln osa ovim svinjskim plotom ide i jednako zabavan-bolan sabplot o imućnom i manje imućnom klincu i njihovim pokušajima da se dodvore devojčici u koju su obojica zaljubljeni…
THE LEGEND OF THE AIR SELLERS
simpatična devojka pokušava da zaradi pare za exkurziju a pripomaže joj momak koji je već razvio šemu koja zvuči dovoljno blesavo da je možda i autentična!
ovde je veći naglasak na drami, likovima, odnosima, manje je groteske i zezanja a više emocije i to u širokom spektru. sjajan osećaj za detalje krasi ceo omnibus, a ovde je poseban blast from the past žurka omladine na kojoj je hajlajt – video rikorder koji je jedan od njih kupio, i sad svi pobožno gledaju američki film na njemu (BONI I KLAJD)!
THE LEGEND OF THE CHICKEN DRIVER
priča o vozaču koji prevozi živinu do udaljenih delova rumunije, njegovom neispunjujućem braku i maštanjima o novom početku možda kroz spanđavanje sa jednom zgodnom krčmaricom kod koje često svraća… međutim, čak i ta prozaična seljanka za njega ispadne femme fatale!
najtoplija priča u ovom izboru u kojoj je savršeno suptilnom glumačkom izvedbom i nenametljivom, ali rečitom rediteljskom inscenacijom prikazano mnogo više nego što bilo kakvo prepričavanje može da prenese. to što glavni glumac ovde izrazi svojim pogledima i rezigniranim govorom tela – to je nešto najfantastičnije i najdirljivije (na sasvim nepatetičan način) što sam u skorije vreme video!
i tako se, u visokom stilu, završava ovaj podugačak film (oko 2,5 sata) – ali najbolji pokazatelj kvaliteta je to što to vreme nećete ni osetiti, a može vam se desiti i da žudite za JOŠ. ja bih svakako rado video nastavak ovoga, sa još urbanih legendi iz dana komunjarske diktature: na žalost, siguran sam da toga ima za čitav serijal.
posebno ističem i to da u ovom izboru ne postoji slaba priča, što maltene nikad ne biva u omnibusima: uvek bude bar jedna ili dve slabije priče, ali ovde ne postoji ama baš nijedna koja je primetno slabija od ostalih, i ujednačenost i tona i stila i tematike i pristupa je zaista zadivljujuća.