****
4
CROPSEY je najjeziviji film koji sam video u poslednjih… ne znam ni sam kolko, ali bar pola godine. ne pamtim kada sam poslednji put osetio ovoliko puta žmarce niz kičmu tokom gledanja. a znate šta je najzabavnije u svemu? CROPSEY je dokumentarni film!
"the truth is terrifying" kaže promo slogan na posteru – kao da jeziva polusrušena kućerina na njemu nije već dovoljan znak da se obrati pažnja. i ovoga puta stvarno nisu lagali. CROPSEY iznosi jednu od najjezivijih *stvarnih* priča koje sam ikada čuo – a kao bonus, to sve čini na superioran, uzbudljiv, perfektno dokumentovan način.
šta imamo ovde?
stejten ajlend, đubrište njujorka, in more senses than one. pored standardnog đubreta to je, takođe, bilo i mesto za odlaganje ljudskog otpada. pored raznih nekih zatvora, bolnica za plućne bolesnike i tako nekih institucija, tu je bio i zloglasni dom za mentalno retardiranu decu. zašto zloglasni? videćete u brutalno jezivim snimcima, lajv, u ovom filmu: neki reporter je početkom 1970ih nenajavljen upao s kamerom i snimio unutrašnjost i, deco – ko je osetljiv, slabog stomaka ili živaca, bolje ono da ne gleda! iako se ovde prenosi samo desetak kratkih kadrova u ukupnom trajanju manje od minuta, verujte – ono se urezuje u pamćenje i ne zaboravlja lako. gomila te dece, polugole, usrane, unezverene, sedi, čuči ili se valja u sopstvenim govnima, urla, blene, bleji, jauče – sve prepušteno sebi… hell on earth!
(ja sam video nešto slično kada sam pre nekoliko godina išao u čuvenu mentalnu bolnicu u toponici, blizu niša, radi researcha i fact checkinga za nešto što planiram da pišem: ali tamo su bar u pitanju bili odrasli… kao što se i ovde u filmu kazuje, SMRAD je neopisiv, i gori od bilo koje druge senzacije vezane za to mesto…)
nakon zatvaranja te bolnice zgrada ostaje napuštena. ali – da li i prazna? postaje stecište beskućnika – a neki od njih su bivši pacijenti, retardi za koje je neko procenio da su dovoljno 'izlečeni' da mogu napolje. kažu da ispod ionako zlokobne zgradurine postoje čitavi podzemni hodnici – i niko ne zna šta ima, i KOGA ima tamo… mesto je prepušteno sebi, vremenu, elementima, lutalicama… i ponekim tinejdžerima koji svrate na malo zajebavanja i uzajamnog plašenja. jer…
priča se da tu živi CROPSEY – ubica, monstrum, koga svako drugačije opisuje (dal je s kukom il sekirom, dal sa testerom ili čime već – ne postoji univerzalno slaganje kod intervjuisanih…)
na priči bi i ostalo --- da početkom 1980ih nisu počela da nestaju deca u okolini. pretežno retardirana ili bolesna, 'usporena'... leš jedne devojčice pronađen je u blizini ove zgradurine, ali sa znacima naknadnog dokopavanja (tj da je telo prvo zakopano drugde, pa doneto ovde). ostala se i dalje vode kao nestala.
jedini okrivljeni, a najzad i uhapšeni – baja koji je dve godine radio kao orderly sa takvom decom u toj bolnici: izvesni andre rand koji izgleda kao spoj eda geina i čarlija mensona: ispijena, unezverena, očito ludačka njuška. da se usereš kad ga vidiš čak i dok ga pod miškama pajkani nose. holy fuck!
ali ni to nije sve. postoje indikacije da je bio član zlokobne the church od process (kojoj je pripadao i berkovic, semov sin), i da je njih snabdevao decom-žrtvama za navodne 'satanističke' rituale. itd itd.
CROPSEY kao malo koji film uspeva da vas sudari sa grozotama stvarnog života, a opet da ih poveže sa larger than life implikacijama i urbano-legendarnim indicijama dok ne osetite kao da gledate veoma uzbudljiv i gnusan horor film – s tim što ovde nema klimaxa, niti olakšanja na kraju. mnogo toga ostaje nedorečeno, neotkriveno, naslućeno, nerazjašnjeno… uključujući i to šta je, tačno, i da li je uopšte, rend radio s tom decom.
da li je bio sam? da li mu je neko pomagao u zločinima? da li je on poslužio kao puppet, kao žrtveno janje za ko zna koga i šta…? ne se znaje. i baš zato što je previše toga neraščišćeno, a mnogo toga gnusnog samo u nagoveštajima, ovo ima efekat pravcatog horor filma – da ne govorim o jednoj autentično useravajućoj sceni, kad autori filma odu usred noći da snimaju zgradu…
u svakom slučaju, ovo je tako genijalno ispripovedano – odlično ilustrovano fotkama, novinskim člancima, dokumentarnim snimcima iz praistorije i iz sadašnjih dana, razgovorima sa relevantnim osobama – odlascima na lica mesta, researchom itd. da je potencijal predloška, kako to vrlo retko biva, zaista maximalno iskorišćen.
oh, well, možda ne baš baš maximalno, jer kao fetišista za ruševine, voleo bih da je još više vremena provedeno u ovoj zlozlozlokobnoj zgradurini, a naročito u njenim podrumima i tunelima (jedva skiciranim), a osim toga, naprosto je toliko ključnih stvari oko ove priče zauvek (?) nepoznato – zahvaljujući rendu koji ništa ne priča niti priznaje a dokaza ima vrlo malo ili nimalo – da je to izluđujuće frustrirajuće gledati.
CROPSEY je kao BLAIR WITCH meets SESSION 9 meets PARADISE LOST – unikatno uznemirujuć, jeziv, zlostrašan, mračan, težak film, te stoga ima moj potpuni i nepodeljeni seal of approval.
