**
2+
Miike nastavlja da traći svoj
talenat – i vreme & strpljenje svojih poklonika – još jednim nepotrebnim,
dosadnim i bezveznim dodatkom svojoj pregolemoj, svim i svačim natrpanoj
filmografiji.
Ovog puta to nije fucking nepotrebni
rimejk filma koji je bio sasvim dobar u prvom, i nedosegnutom, izvođenju, kao
što su to bili 13
ASSASSINS i HARAKIRI.
Ne, sad na delu imamo fucking nepotrebnu adaptaciju nekakve
kretenske video igrice u kojoj igričar zamišlja da je branilac koji vodi
istragu (sakuplja dokaze) i na sudu ih brani u raznoraznim kriminalnim slučajevima.
Konkretnije, trapavi i jedva-sposobni "junak" spojem
slučaja, sreće i intervencije doslovno DUHA (mada ne baš doslovno iz mašine)
rešava neke prilično nezanimljive "slučajeve", a glavni se tiče
ubistva njegove koleginice.
Ovo je, kako će ispostaviti, vezano za jedan stariji slučaj koji se
tiče i glavnog tužioca, njegovog oca i jedne medijumke od pitaj boga kad (otud
nešto malo sablasti u ovom filmiću).
U skladu sa neprestanim preokretima, čak i potonji se, tokom
procesa, od tužioca nađe u poziciji optuženog (ovaj momenat je omogućen, pored
ostalog, i neoprostivom rupetinom u zapletu: naime, naš trapavi branilac čak i
ne pomisli da ovoga pita KO je to bio s njim u čamcu tokom misterioznog
ubistva, nego istražuje izokola)…
Sve to traje ko gladna godina, a marginalno zabavni vizuelni detalji
– kao npr. smešno preterane frizure svih, a naročito muških aktera, ili
futurističke džidža-midže u toj teatarskoj sudnici – brzo zamore, i svakako ne
opravdavaju skoro dva i po sata konfekcije za konzumente ove sorte igrica.
Ako ništa drugo, ACE ATTORNEY je gledljiv čak i onima koji nisu u
toku s tom igricom, odnosno može se pratiti uz minimum napora, s tim što iole
prefinjen gledalac (dakle, onaj koji se ne
"zabavlja" ukrštenim rečima, osmosmerkama i rebusima) teško da će
uspeti da se zainteresuje za mehanički postavljene kartonske "likove"
i iskonstruisane situacije iz najotrcanijih krimi-zgoda Agote Hristos i njenih bezličnih
imitatora iz "enigmatskih" magazina.
Mada, šta pa ja kenjam kad je ovde "Muzička slagalica"
među najgledanijim programima, kao i nekad "Brojke i slova"… Fanovi
te vrste "zabave" ima da izedu ovaj film i da cvile za još.
Sve je ovde potpuno karikirano, uključujući i nesnosno kreveljenje
pojedinih "aktera".
U kontrastu sa tim kerebečenjem nalazi se skoro podjednako smešno
usiljena ukočenost foto-model lika koji pozira kao tužilac: u čitavoj istoriji underplaya ja još ne videh da je neki
glumac bio prinuđen (?) da bude OVOLIKO nepokretan i bezizražajan u doslovno
svakom kadru.
To je toliko napadno, kao da je neko doslovno isekao
dvodimenzionalni profil od kartona i trbuhozborački ga "oživeo" u
svakoj od scena u kojima on stoji i ne mrda.
Pritom je prikaz funkcionisanja istrage i sudstva toliko kretenski
infantilan i bez veze s mozgom da bi to moralo da iritira svakoga starijeg od
15 godina (ne računajući pratioce enigmatike, pošto je njihova veza sa stvarnim
svetom na nivou FRP-ovaca, Trekera i sličnih).
Iako Miike to čini nesvesno, ovim filmom zapravo podržava krajnje
konvencionalnu, reakcionarnu ideologiju kroz nigde utemeljenu veru u pravično
sudstvo i u mehanizme koji stoje iza njega (uključujući istinoljubivu,
nekorumpiranu policiju, i implicitnu dobronamernu državu kojoj svi oni služe).
Sve je to dostojno izrazito infantilnih umova, ali ne i nekoga ko pretenduje na
posedovanje funkcionalnog mozga u lobanji.
Od nekadašnjeg "subverzivca" ostali samo dugmići – koje Miike u poslednje vreme mehanički, skoro
beživotno pritiska, štancujući bezlične, jedva-gledljive, konfekcijske
"filmove" poput ovoga.
Ajd' za ove mladunce što se tu krevelje, još i nekako; ali baš mi
tužno gledati Ryo Ishibashija (AUDITION, SUICIDE CLUB, THE GRUDGE…) kako se
glupira u ovoj nebitnosti pod smešnom perikom, umesto da igra nešto vredno svog
talenta – i Miikeovog.
Razumem da ne može neko stalno da pije čokoladno mleko; ali, čak i
ako vam je stalo do bljutkasto-nehranljivog klakera od ove sorte, aman, dva i po litra je previše: jedna čaša
od dva deci više je nego dovoljna.
