Dok
ne stavim i par završnih tačaka na PROKLETIJE (coming soon! biće gotovo za koji dan...), i dok se najzad
ne oslobodim i vremenski i mentalno za obećana i neobećana blogovska pisanija, evo jedne exkluzivne
bizarnosti koju mogu i sa pola mozga da podelim sa vama. Bora
BESNILO Pekić, dok je živeo u Londonu, 1980-ih, nije mogao da ne naleti na
zloglasne horore na video kasetama, tzv. ’video nasties’.
Ko prati horor, zna za
taj termin, ko ne zna nek progugla – ukratko, engleski fašistički cenzori
ostrvili su se tada na horore nasilnije prirode, i u jedan džak natrpali i
italijanske kanibale i zombije i američke slešere i serijske ubice i erotske
gadniće i svašta nešto, i to zabranili da se drži u video-klubovima – samo da
bi ti naslovi postali još traženiji na crnom tržištu, kako to UVEK biva kad se
pokuša sa prohibicijom bilo koje vrste…
E,
sad, ta priča o nestijima je opštepoznata, ali neobičan ugao joj pruža naš čika
Bora. Da vidimo, dakle, kako naš čovek u tuđini kapira te zapadnjačke
dekadentne tvorevine. Da vidimo kako je on to, onih dana, zapisao i
dokumentovao. Kao što ćete videti, ne može mu se baš sasvim verovati – u svojoj
spisateljskoj potrebi za hiperbolom (a ja ga u tome, kao kolegu, odlično razumem!)
pionir horora u našoj savremenoj književnosti si je tu malo dao mašti na volju
i ponešto je izmislio, ponešto ukrasio, a ponešto loše upamtio. Ipak, mora mu
se čestitati što se nije poveo za trendom i modom, nego je pogledom iskosa malo
pronicljivije osmotrio (i univerzalizovao) tu halabuku i hajku koja je u to
vreme zaglupljivala Engleze…
Bacite
oko na taj tekst, vredan je i zabavan.
Inače, potiče iz knjige Stope
u pesku, Službeni glasnik 2012, a ja sam ga preneo sa njegovog
sajta, gde stoji pod naslovom:
Dnevnik besnila XXVI deo
Video-nasties
Pod videom poznajemo novo čudo naše prometejske civilizacije, pomoću koga rđave i zaglupljujuće filmove možete
gledati kod kuće, umesto da, zbog njih, odlazite u bioskop. Izraz „nasty“ – u
naslovu upotrebljen u množini – znači „gnusan, gadan, odvratan“. Sintagma se,
dakle, s engleskog može prevesti kao „video-gnusobe“ ili „gnusobe za gledanje“
(jer, u drugom delu ovog Besnila, saznaćemo i za gnusobe, koje se, zasad, samo
mogu slušati).
Na ekranu, u vašem građanskom domu, punom alfijski nežnih odblesaka građanski
urednih misli, građanskih vrlina i građanske uzdržljivosti, odvija se scena
kojom vaš televizor napaja tek unajmljena video-kaseta. Scena je, optimistički,
kratak kurs seksualnih izopačenosti, protiv kojih, barem delimično, pisac nema
ništa kad se obavljaju, ali ih se većine stidi kad u tom poslu gleda druge, bez
obzira što zna da su za to plaćeni.
Za kraj sekvence ostavlja se – tako je naime režija zamislila – silovanje, po
izvođenju gotovo obredno, jedne nevine devojke kroz sve otvore na telu,
odjednom. Reditelju, međutim, ni to nije dovoljno. Sceni, očevidno, kako je
govorio moj filmski učitelj, nezaboravni Ratko Đurović – nedostaje „kapa“.
Zato u trenutku opšteg orgazma – možda i vašeg – kroz vrata na desnom zidu
ulazi dečak u beloj togi anđela, sa anđeoskim krilima pozajmljenim iz depoa
crkvenih misterija, i izvežbanim pokretima seče devojku u komade. Najpre
krupne, zatim sitne.
(Gasite li televizor, prelazeći na vesti? Ne verujem. Na vestima se, uostalom,
takođe govori uglavnom o ubistvima, a sve češće ona se i vide. Možda okrećete
neki broj telefona. Ali činite to tek kad se film završi, a broj koji okrećete
nije video-kompanije, od koje ste film iznajmili, da biste ga gledali, koji,
mnogo verovatnije, pripada prijatelju, kome žurite da date dobar savet.)
Hoće li vam smetati ako scena, uključivši i kasapljenje, nije fingirana? Reditelj je, naime, bio nepopravivi realista. Prezirao je pozorišne laži.
Jedina umetnost bila je za njega stvarnost. Tako je stvarnošću njegove
umetnosti postalo sečenje jednog ljudskog bića. (Vlada mišljenje da „živa
umetnost“ ovog novog filmsko-grobarskog talasa objašnjava bar poneki od onih
4.000 leševa što godišnje pune američke jarke.)
Pisac se seća jednog slavnog italijanskog filmskog hibrida između Boscha i
Daumiera, koji je, snimajući značajan dokument u Africi, odugovlačio streljanje
grupe pobunjenika. Sve dok nije našao načina da ih spase? Naravno – ne. Sve dok
nije dobio pogodnu svetlost za snimanje. Onda smo bili užasnuti i umetnika smo
izložili besu javnog mnjenja.
Samo je malo poznavalaca naše prirode i istine da se, u Nauci i Umetnosti, ono
što se može učiniti, kad-tad i mora učiniti, shvatalo tada da na takva
ograničenja čovečnosti moramo na vreme pristati, jer ćemo se ubrzo suočiti sa
još većim. I zaista, u svetlosti umetničkog tranžiranja jedne device od strane desetogodišnjeg anđelčeta,
insistiranje na boljem osvetljenju masovne egzekucije izgleda sasvim prirodno i
opravdano.
No, savet pameti još jednom moramo prihvatiti i ponovo se od besa uzdržati.
Moramo ga, očevidno, sačuvati za neki, još neotkriven, umetnički postupak
budućnosti, prema kome će opisana kasapnica izgledati kao ugodna zabava i
estetički nužno prekoračenje moralnih i legalnih obzira. Preda mnom su, dok ovo
pišem, tri video kasete. Naslov prvog filma je Pljunuću na vaše grobove. (Bora je ipak pomešao naslov noar romana
Borisa Vijana, koji je u futuru, i
naslov filma o kojem govori, koji je u prezentu:
I SPIT ON YOUR GRAVE – prim. Ghoul)
Na reklamnoj slici jedna gola pljuvačica, s ašovom u desnoj ruci, prolazi
grobljem, obasjanim lunarnim sjajem. Prividna tema je kolektivno silovanje
jedne njujorške spisateljice, koja se povukla u šumsku usamljenost, da bi,
inspirisana prirodnom prirodom, što dublje pisala o našoj – ljudskoj. (Pravo
joj budi kad noću lunja sama. Napali bi je čak i vukovi, a nekmoli ljudi.)
 |
| groblje, obasjano lunarnim sjajem |
No, prava je tema njena bestijalno nežna osveta nad sedmoricom narečenih
muškaraca, od kojih, pre ubistva, poslednjeg kastrira u kupatilu. (Zapravo, ta
kastrirana žrtva nije poslednja – posle tog nesrećnika, do kraja stradaju još
dvojica – prim. Ghoul)
Naslov drugog je Bušač (THE DRILLER KILLER – prim. Ghoul). Na reklamnom omotu je krupni plan čovečijeg lica, koje iskrivljuje urlik, dok mu bušilica probija čelo. Da bi njegov problem bio jasan, u uglu piše: „A bušilica nastavlja da buši kroz meso i kosti!“ Tema je jednostavna.
Raznim ljudima se, iz nepoznatih razloga – ako rediteljevu maštu ne smatramo
dovoljnom za svaki – električnim bušilicama probijaju razni delovi mesa i
kostiju.
Treći
se zove Teksaški masakr (tačnije
rečeno, jer Bora je iz naslova zaboravio najlepši, najdistinktivniji deo, Teksaški masakr MOTORNOM TESTEROM – prim.
Ghoul). Slikom, jedan krupan čovek pod maskom klovna – radi olakšanja scene, jamačno – i ogromnom testerom na baterije – jer šnur se nigde ne vidi
– juri neku devojku, o čijoj se nevinosti, ovog puta, ništa ne govori. (Lederfejs
nema masku klovna, nego masku od kože tuđih lica; njegova testera je na gorivo,
u filmu se vidim dim iz nje… – prim.
Ghoul).
U samom filmu ima još pola tuceta testerisanja
uživo. Na slici, takođe, piše da je opisan
događaj koji se u Teksasu zaista zbio. Upozorenje nije nužno. Posle
saznanja da se kasapljenje device od strane desetogodišnjeg anđela takođe
zbilo, ova se istinitost podrazumeva. (Niti ima ’pola tuceta’ žrtava ukupno,
niti su sve pretesterisane, a još manje se to vidi ’uživo’... – prim. Ghoul).
(Moram učiniti jedno priznanje. Poslednja tri filma uspeo sam da dobavim pre
nego što je policija upala kod mog video-snabdevača i njegove najbolje teme
zaplenila, pa ih sada samo ona može gledati. Za prvim sam tek u potrazi. S
nekoliko strana mi je obećano da ću ga – uz crnoberzijansku cenu – uskoro
dobiti. Taj film mi je neophodan. Ne, razume se, zbog perverznog uzbuđenja, s
kojim biste ga možda vi gledali, već da bih imao nad nečim da se zgražam.)
U svakom slučaju, dok ste taj film gledali, imali ste jednu utehu. Srećnim vas
je činilo saznanje da je vaše dete u krevetu i da uveliko sanja snove, u kojima
se ljudima ne buše čela i device ne komadaju sekirom. U pravu ste. Vaše dete
nema potrebe o tome da sanja. Ono će, budite sa 60% sigurni, kopiju tog istog
filma gledati sutra posle podne u kući svoga druga, čiji su roditelji u
gostima, gde, sa 90% sigurnosti, gledaju neki još „bolji“.
(Prvi procenat, približno odgovara statističkoj činjenici da u Velikoj
Britaniji, od desetoro dece, između sedam i petnaest godina, barem šestoro
regularno gleda video-nasties.) Ne tvrdim, u međuvremenu, da svaki od ovih
filmova nije simuliran, i da su svi „umetnički dokumenat“, ali kakvu to razliku
čini za dete od sedam godina? Razumem,
zato, tekuću kampanju, koja će uskoro kroz Parlament ozakoniti zabranu
proizvodnje i distribucije ovakvih filmova.
(Moram, dakle, požuriti sa svojim nabavkama.) Ali, ne razumem motive. Ona se
tera zbog straha da Pljunuću na vaše
grobove ne razvije kod naše dece naklonost prema nasilju. A stvar je upravo
obrnuta. Naša naklonost prema nasilju kod te dece razvija ljubav prema takvim
filmovima. Jer, pravi i najuspeliji video-nasty je onaj što ga na gledanje, i
ugledanje, deci dajemo našim brutalnim životima i našom nasilnom i veštačkom
civilizacijom.
Kopanje očiju kralju Liru, ljudožderska gozba Titusa Andronikusa, davljenje
Dezdemone, trovanja i probadanja u Hamletu, politička umorstva u Makbetu, i
orgija nasilja u Ričardu III – samo Shakespearea da uzmemo – nije samo velika
umetnost pozorišne scene, već i one ljudske. To je tek scenski sumarijum humane
istorije i humane prirode.
Homo-nasties, a ne video-nasties. Kako, inače, objasniti popularnu igru
„Nuclear escalation“, sličnu „Mono-polu“, u kojoj se, uz pomoć naklone kockice
– iste one s kojom smo mi igrali „Čoveče ne ljuti se“ – mogu nuklearno
kremirati populacije čitavih zemalja? Lako. Istim amoralnim mehanizmom, koji
je, u javnosti, okrivljenu kompaniju- -proizvođača naveo da, u odbranu sebe i
„nuklearne eskalacije“, tvrdi kako je ona namenjena „osobama sa smislom za
humor“.
Mister Bruce George MP, koji je stvar pokrenuo, očevidno je toga lišen, a to je
nedostatak koji se u Engleskoj oprašta samo strancima. Kad izvlačenje
zadovoljstva iz smrti miliona može podrazumevati i „smisao za humor“, dete koje suptilno kasapi devicu
postaje nešto sasvim prirodno, pa i nužno, o humoru da i ne govorimo.
(Zato iz ovih stopa idem da požurim svoje video-dobavljače.) I zato mi izgleda
krajnje nedotupavan odgovor, što ga je sudija Old Baileyja dao filmskom
ekspertu pozvanom da veštači na procesu oko zabrane nezaboravnog nasty-bisera,
filma More oštećenog mozga (NIGHTMARES IN
A DAMAGED BRAIN – prim. Ghoul).
Veštak je bio u prvom redu esteta. Izjavio je da je film „sjajno izveden“.
Sudija je, pojma nemam zašto, s kakvom glupošću u vezi, odgovorio: „I nemački
napad na Poljsku je sjajno izveden, pa hoćemo li ga nazvati dobrim?“ Film je,
nažalost, zabranjen. (Ali ja sam ga na vreme kupio.)
(Ne,
Borin film o tranžiranja jedne device od
strane desetogodišnjeg anđelčeta – ne postoji. Uzalud ćete ga tražiti po
svetlim i tamnim strana interneta. Ili ga je Bora izmislio za potrebe svog
teksta, ili je lakoverno poverovao tlapnjama svojim engleskih poznanika usred
moralne panike oko video nasties filmova i snuffa – prim. Ghoul).
