понедељак, 27. април 2020.

POSSESSOR (2020)



**(*)
2+/3-

            U svetu vrlo bliske budućnosti postoji tehnologija ulaženja u tuđe umove i tela. Nešto tako revolucionarno moglo bi da se koristi za stvarno korisne i zanimljive svrhe, korisne za ljudsku vrstu uopšte, recimo da se uđe u mozak neke kreature poput urednika SVINJFORMERA, pa da se iznutra proučava šta se jebeno dešava u mozgu (if any) takvog jednog subhumanoida, kako TO zaista razmišlja (if at all), šta zapravo oseća (if at all), kako sagledava samoga sebe (if at all)...
Umesto toga, ovaj tehno-mambo-džambo se koristi za mnogo prozaičnije svrhe: hajdžekuješ tuđe telo i mozak tako što otmeš čoveka, kvazilobotmizuješ ga kroz vrh lubanje, ubaciš iglom čip ili tako nešto čime se ugnjezdi tuđi identitet u to „vozilo“, a onda upravljajući njime ubiješ od ranije ciljanu pravu žrtvu. Zatim povičeš „Beam me up, Scotty!“ i tehno-pape u nekoj garaži vrate um plaćenog ubice nazad u hibernišuće mu/joj telo sekund pre nego što ono drugo, hajdžekovano, puca sebi u usta.
Kad sve ovo potpisuje Brendon Kronenberg, son of David, reklo bi se da imamo recept za uspeh? Tatko je naizgled digo ruke od ovakve žanrovske (sf-horor) tematike, iako njegov roman CONSUMED pokazuje da nije to baš sasvim pregoreo, dapače; a bilo je i glasova da bi mogo režirati TV seriju po njemu, što bi bilo fenomenalno, ako se desi! Međutoa, dok se to ne desi, ako se uopšte desi, ostajemo sa next-best-thing, njegovim potomkom.
Možemo li najzad uskliknuti: „Iver ne pada daleko od klade?“
Nažalost, ne. Pre će biti: „Bez starca nema udarca.“ A i to samo ako smo srećni.
Kako ispada, drugi film Kronija juniora je mutant tematike tatkovih ranih i dosade njegovih poznih filmova. Gledajući ovog POZESORA stalno sam se pitao: „Kako možeš da napraviš nezanimljiv i dosadan i uninvolving film od tako zabavne premise?“ A onda se setih. „Ah da. ANTIVIRAL.“
Znači, uzmeš plot koji je spoj SKENERA i VIDEODROMA, ubaciš obilate doze identitetskih opsesija Filipa K. Kurca (TAMNO SKENIRANJE), a na kraju balade dobiješ samo malo krvavijeg tunjavog Larija Fesendena... U svojoj nadobudnoj ubeđenosti da pravi strašno pametan film, Kroni Jr. panično beži od svakog pokušaja zanimljivosti, a kamoli saspensa – pri čemu je nejasno da li zapravo od toga beži, ili bi hteo da je napravi ali ne ume. Ima tu i jednog i drugog, ali rekao bih da je previše od ove letargičnosti namerno tu, kao deo misguided koncepta, tako da se prilično ravna linija ovog filma nije desila iz neznanja, nego iz pogrešno primenjenog znanja.
U teoriji, na nivou koncepta, ovo je mogla biti zaista ultimativna modernizacija Filipa Kurca, naročito kad ono „Izvucite me odavde!“ ne upali, kad uljez-ubica postane zarobljena u telu i umu badisnečovanog čoveka, i kad tračci njegovog identiteta počnu da joj kvare pokušaje da se vrati u svoje telo. U praksi, imamo dva problema.
1) Nominalno glavni lik, ta belokosa žena-ubica (koja inače ima muža i klinca i tzv. „normalni“ život, izvan ovoga) je Zlikovac koji em što ubija druge ljude (primarne žrtve), em ubija i one otete marionete kojima se služi za to, čime ovi potonji ne samo što bivaju mrtvi, nego i doveka uništene reputacije, budući pretvoreni u ubice (uglavnom sebi bliskih ljudi). Znači, sa takvom osobom nema saučestvovanja, baš nas briga za njene muke i probleme, dal je gde i kako zaglavila, želimo joj da umre u najgorim mukama.
S druge strane, njeno „vozilo“, njen uzapćeni lobotomizovani nesrećnik, taj nesuđeni bogatunski prizetko, ne zaživi kao punokrvni lik, a naročito ne kao tragični, s kojim bi trebalo da se saživimo i da navijamo za njega; u par scena ima poludupastih pokušaja toga, ali ništa više. Avaj, glumac koji ga igra deluje kao mrtvo puvalo: em mu je fizionomija tako nekakva njanjava, em su mu gluma i lik postavljeni tako da alijeniraju umesto da involviraju. I tako: zeeev...
Hell, u ovom filmu čak i Henifer Džejson Li deluje kao na fletlajnu, ko Bolji život tema usporena 10 puta, samo ne toliko dobro. Na osnovu POZESORA, i nedavne ANIHILACIJE, pomislio bih da je jedna od najživahnijih glumica 1980-ih doživela nekakav šlog ili tako nešto, i sad vozi na autopilotu, gazi samo anderstejtment i tiho mrmljanje, da je samo nisam video kao živu i super-aktivnu žeravicu kod Tarantina u MRSKOJ OSMORKI. Znači, ona može i hoće, kad joj to reditelj traži. U suprotnom, ovde je neki gledalac lako može i ne primetiti, i zabezeknuti se na kraju, čitajući špicu: „Šta? Henifer je bila ovde? Kad gde šta?!“
2) Reditelj neće da nam bude lepo. On neće da nas zabavlja. On kao da smatra da je interesantnost, uzbuđenje, saspens, režijski set-pis nešto prevaziđeno, za klince, za Holivud; on bi da nam da spori, turobni Art. Prc! Dok sam ovo gledao, sve vreme sam imao fleševe na SKENERE, ne zato što je ovo nekakav besramni plagijat tog filma, jer nije – ali, s druge strane, Tatkov film jeste o korišćenju fantastičnih moći da se ulazi u tuđe umove, da se drugi ljudi papetmasteruju, da budu ubice, jeste film o pitanjima identiteta i o vrludanju glavnog, bezlično-njanjavog lika između Dobra i Zla...  

SKENERI prosto pršte od dobrih ideja i od memorabilnih likova i scena koje se urezuju u pamćenje, iako strogo gledano spada u Kronijeve slabije, nekoherentnije filmove, jer plaća danak svom specifičnom nastanku: zbrzanom, nedomišljenom, inventing as we go along (i.e. as we shoot the goddamn film). A eto, čak i taj falični (ali mega-dinamični, uzbudljivi i intelektualno-podsticajni) Tatkov film sinu je nedostižan.
Otud se i za POZESORA (koji btw naslovom nenamerno aludira na istonazvani Italo Exorcist rip-off o kojem sam odavno pisao OVDE) može reći isto što odavno rekoh za ANTIVIRAL, naime, da od pomalo površno shvaćenog "arta" uzima preduge kadrove, letargični ritam, afektiranu glumu protagoniste i prenadrkanu ubeđenost u sopstvenu "ozbiljnost". Pritom je potonja uglavnom lišena unikatnog suptilnog (a ponekad i ne tako suptilnog) smisla za crni humor koji je Tatko obilato ispoljavao u svojim ranim radovima. 
I još bih dodao, kroz samocitat, da ovaj film, isto kao i ANTIVIRAL, prečesto deluje kao mrtvoozbiljno mrtvopuvanje koje nije baš lišeno DUHA, ali je štedljivo i maltene stidljivo u njegovom plasiranju i razvijanju, kao jedan od onih uštogljenih profesora ubeđenih da ozbiljnost podrazumeva odelo, kravatu, spor unjkav glas, odsustvo viceva i ma kakvih pošalica te suvoparno nabrajanje i deklamovanje tokom predavanja.
Da ne bude da ovde ništa ne valja, reći ću: koncept je dovoljno originalan i zanimljiv da, čak i ovako njanjavo tretiran, nije sasvim neinteresantan za gledanje; fotografija Karima Husaina je vrlo dobra, i proizvodi neke zanimljive, onirične efekte relativno jednostavnim sredstvima; efekti maske su izuzetni, a ima ih proprilično, naročito u vidu krvopljusa, jer odavno nisam video u ovoj meri, ovako razuzdano šikljajući splatter (istina, izmiče mi poenta tolikog insistiranja na tome, sem da se naglasi koliko je ružno i loše, mkay, ubijati druge ljude); i nađe se ovde-onde, i izvan tih scena klanja, poneki fin kadar, idejica, uglavnom nerazvijena (npr. kako je to biti žena u telu muškarca tokom sexa s drugom ženom? uopšte, kako je to biti u telu koje nije tvoje, kako je gledati u ogledalu lik koji nije tvoj...?), a tu je i jedna prilično zabavna i creepy scena vizije/sna/brain-farta u kojoj se naše momče nešto kao igra sa maskom od face žene-ubice koja mu je zaposela um.
Inače, ako pogledate druge kritike na netu, Ameri mu uglavnom jedu iz ruke i dižu ga u nebesa kao najbolji fanta-horor u novijoj istoriji. Ko zna, možda sam ja kao jedan od ona dva starca iz Mapet šoua i ne kapiram revoluciju savremenog horora, ne vidim Zlatno doba jer živim u prošlosti...
Bilo kako bilo, meni je bilo neprijatno dok sam zamišljao seniora kako ovo sa sinom zajedno gleda. Mada, vrhunac horora bio bi, u stvari, ako se ovo Tatku iskreno dopalo, i ako je reko: „Bravo, sine, ima na komu ostanuti carstvo.“

уторак, 21. април 2020.

SMRT JE ZARAZNA BOLEST

  

            Evo još jedne moje davnašnje priče koja je proročki predvidela zombi apokalipsu u kojoj danas živimo. Nedavno sam vam ovde, sasvim besplatno, ponudio moje VANREDNO STANJE, a sada evo vam, za čitanje u karantinu, još jedna priča iz istog ciklusa o srpskim zombijima...
            Ova priča je pisana pre 16 godina, pa zato u njoj mobilni telefoni i interneti ne figuriraju onoliko koliko bi, možda, da je pisana juče – ali po svemu drugome mislim da je danas više nego aktuelna...


SMRT JE ZARAZNA BOLEST

(c) Dejan Ognjanović, 2004
Zabranjeno kopiranje, prenošenje ili drugačije neovlašćeno korišćenje

            Prvi dan – javili na TV. Niko ne veruje.
            Drugi dan – videli ih ljudi. Počeli da veruju, ali kasno.
            Treći dan – od jutra do mraka čule se sirene i pucnjava. Nismo izlazili iz kuće. Na TV samo puštaju filmove i muziku, ali ima malo vesti. Noću nam neko lupao na vrata. Kad burazer izašao s ćaletovom puškom, nije zatekao nikog.
            Četvrti dan – većina lokalnih kanala prestala da emituje program. Na RTS-u su samo rekli da je u pitanju zaraza i da niko ne izlazi iz kuća. Čuli se pucnji, ali ređe nego ranije. Keva pije Bensedine. Buraz hoće da izađe i vidi svojim očima. Ja sam plakao. Znam da sam veliki za to, ali nisam mogao da se suzdržim.
            Peti dan – komšiluk je pust. Banjska Rampa je pusta. Većina je pobegla prethodnih dana i noći. RTS ponavlja jedno te isto. Đole hoće da se sklonimo u selo odakle je keva. Kaže, u toj vukojebini ih neće biti mnogo. Majka ga preklinje da čeka, da ne napuštamo dom; plače i obeznanjuje se lekovima, slično kao pred ćaletovu smrt.
            Šesti dan – zvoni telefon. Đole dugo razgovara s nekim. Potom kaže: ako sad ne odemo, najebali smo. Sve ih je više i uskoro nećemo moći da izađemo. Ja sam ih video nekoliko kroz prozor, ali sam odmah spustio roletnu. Opet sam plakao. Mama kaže da je ovo kraj sveta. Kasnije popodne, bata zove nekog. Onda kaže majci da se pakuje: odlazimo u selo. Iznenađen sam kad vidim da ona ovog puta ćutke prihvata. Nakrcala je tri velike torbe sa odećom i ko zna čime. 
Ja otvaram zamrzivač: “Šta ćemo tamo da jedemo? Ovde nema skoro ništa.” Đole kaže da ne brinem, idemo u šoping pre puta. Ne razumem. Majka već danima unazad mesi hleb, jer dragstori i pekare ne rade. Ništa više ne radi. On nosi prtljag u kola. Onda isključuje TV, pakuje kablove, i stavlja u prtljažnik. Kaže, za svaki slučaj. Otvara kapiju, s puškom u ruci, i gleda niz ulicu. Nigde nikog. Seda za volan, ja do njega, a majka pozadi. Ona plače dok posmatra kuću, već treći put ga pita da li je zaključao vrata. Vidim da i on pomalo drhti, nije mu svejedno. Ko zna da li ćemo ikada više videti dom. Sad nam je sve što imamo natrpano u gepek golfa.
            Polazimo.
            Na raskrsnici prema Niškoj Banji: nebo je nisko, a sivilo deluje veoma blizu, kao neka izmaglica koja nas okružuje iz svih pravaca. Kod polupraznog kioska vidimo grupu ovih: ima ih bar dvadeset. Krenu ka nama. Đole da gas, ali u pogrešnom pravcu. Umesto da na kružnom toku produži pravo, prema Suvoj planini, on skrene desno, uzbrdo. 
Zar ne idemo u planine, pitam. On se kezi: “Rekao sam ti – prvo u šoping.” Dok se penje u Banju zove nekog mobilnim: “Dobro da barem ovo sranje još radi… Ah! Bobane! Gde si? Jeste li stigli tamo? Kakvo je stanje?… Nisu dirali? Znao sam. Dobro, stižem za dva minuta.”
            Prođemo pored još jedne grupe: samo stoje, nepokretni. Projurimo. Ko zna, možda nas nisu ni primetili? Majka uopšte ne gleda kroz prozor. Prebire prstima po torbi koju steže obema šakama.
            Spustimo se ispod hotela “Radon” i stignemo pred samouslugu. Prepoznajem Bobanovog audija parkiranog ispred.
            Đole kaže majci da zaključa vrata iznutra i da ne izlazi, a meni da pođem s njim. Kaže joj, brzo se vraćamo.
            Boban izlazi iz svog auta, a za njim još dvojica koju ne poznajem. Jedan ima pištolj, onaj drugi palicu za bejzbol.
            Ovome s pištoljem Boban kaže: “Bulidža, ti budi pored auta i pazi. Dobro pazi. Nemoj da se zajebavaš, od tebe zavisimo.” Za to vreme ovaj s palicom overava obijenu trafiku ispred samousluge. “Paz' da ne nađeš cigare! To su prvo pokupili,” kaže mu Boban. “Ajdemo, vido sam jednu grupicu na trista metra odavde kad smo dolazili. Nemamo puno vreme.”
            “Ne mogu da verujem,” kaže Đole kad priđemo staklenim vratima. “Netaknuta. Nisu čak ni rešetke navukli.”
            “Samo još ova ostala u kraju. Sve ostalo su počistili, čim je počela bežanija. Dragstori, mesare, trafike, sve. Ovu još nisu jer je blizu do groblje. Ajde, Džonsone, razvaljuj!”
            Onaj s palicom postupi po naređenju. Trgnem se, iako sam znao šta će biti. Staklo se raspršti na sve strane. Bacim pogled niz ulicu. Puste zgrade od kojih se prasak odbija kao eho.
            “Ajmo, mali. Grabi šta stigneš – sve je tvoje.”
            Ulazimo u samouslugu.
            Neosvetljena, u predvečerje, izgleda nekako jezivo. Neko upali svetlo, i onda je drugačije. Malo drugačije, ali ne mnogo bolje.
            Još kao mali sanjao sam ovako nešto: probudim se jednog jutra, a ono – nigde nikog. Ceo svet je moj. Sve radnje – sva odeća, hrana, igračke, kompjuteri… Sve samo za mene. Mogu da uzmem šta god poželim. Često sam to sanjao. Što ti je odrastanje za vreme sankcija…
            Odlazim do polica sa čokoladama. Guram “Milke” u praznu trobu. “Toblerone”. “Nestle”. Onda prestanem da biram, i samo trpam. Eurokrem. Bananice. Pitam se koliku masu mogu da ponesem do našeg golfa.
            “E, ovo ko na Kosovo, onih dana!” smeje Boban s druge strane police. “Jesam ti pričao kako smo čistili šiptarske dragstore kad je počelo bombardovanje? Eh, to su bili dani!”
            “Sećam se te priče,” kaže Đole. “Kao deca u poslastičari, je li?”
            Džonson se cereka.
            “Nego,” čujem opet brata, “zna li se, bre, nešto o ovom sranju? Koji se moj dešava?” Pitam se šta tovari u svoju torbu dok to pita.
            “Vido si i sam. Ako na svoji oči ne veruješ, šta da ti pričam?”
            “Ma, znam, ali… Kako, jebote? Kako ovo može?”
            Ja prelazim na čipseve, smoki, krekere. Torba mi je već puna, i uzimam veliku, čvrstu kesu.
            S druge strane polica čujem šuštanje, zveckanje. Nešto se slomi, zvuči kao tegla.
            “Pazi, kretenu! Ne moraš da praviš svinjac ovde.” Ovaj s palicom pređe s moje strane. “Ne, ne kažem tebi… Pa, šta mu ga znam. Kažu da ovi nisu agresivni. Nije ko u filmovi. Ne grizu, ne ubijaju. Samo se teturaju okolo, mumlaju i tako to. Kao da oće da se druže, al neznaju kako. Što je najgore, zarazni su. Mislim, ne treba da te ujedu il tako to, dovoljno je da ti priđu blizu, da te dotaknu, i sjebo si se ko džoger. Zaraze te sa smrt. I postaneš isti ko oni.”
            “Koje sranje…”
            Džonson mi prilazi: “Ej, mali, pa ti si pokupio sve čokolade! To nije drugarski. Daj malo ovamo,” i počne da mi pretura po torbi. Buraz naviri iza police: “Pusti klinca: sam si mu reko da je sve njegovo.”
            “A, pa čekaj malo, nisam to mislio bukvalno. Ne može bre sve “Milke” za njega, mora da delimo!”
            Boban se takođe pojavi: “E, Džonsone, nemoj da ti jebem mater! Jebale te čokolade, idi u hladnjak i vidi dal se meso nije pokvarilo.”
            “Al vidi, stvarno nije fer – gle, celu policu pomeo!”
            “Čuo si šta sam ti reko.”
            Ovaj me preko pogleda, namerno nagazi jednu od razbacanih kesa s čipsom iz moje torbe, i ode ka vitrini s mesom.
            “E, u kurac! Usmrdelo se!” Onda se naceri: “Mali, ipak će mora da delimo te čokolade.”
            Boban vikne: “Ma, jebem te u usta krvava, pusti čokolade, daj da vidimo dal su barem čajne i dimljeno meso dobri.” Onda sam dođe do vitrine i kaže: “Ajde, ja ću. Ti idi pokupi testenine, brašno, šećer, ulje. Vidim li ti jednu kesu bombona u ranac, ima u dupe da ti je nabijem.”
            Ovaj stoji ukopan: usne mu drhte kao detetu. Pomislim da će da zaplače. Onda se natera da prozbori: “A što ti da uzimaš sušenice, a ja brašno? Pa vi oćete sve najbolje da pokupite, a za Džonsona – kurac! E, ne može tako. Misliš da sam ja glup, da ne vidim šta radite?” A onda, kao da shvata ko je ovde od koga jači, okrene se meni: “More, neće mene klinac da zajebava – daj tu torbu ovamo!” 
Grabi mi je iz ruku. Ja vučem. Drška se kida, čokolade i čipsevi se razlete po glatkom podu. On čučne i uzme da sakuplja “Milke”. Namrštim se, oči mi zasuze. Možda zato nisam ni registrovao kad mi se brat stvorio uz njega. Tras! kundakom u potiljak.
Džonson se prostre po čokoladama, ali se smesta prosvesti: “E, sad si se zajebo! Nisam ti ja ovaj balavac! Jebaću ti leš krvavi!” I skoči na noge, s palicom u zamahu. Bez razmišljanja se bacam na njega. Zagrlim kožnjak u zaletu i zanesem ga u stranu – samo da palica ne pogodi brata. Uspevam. Zajedno tresnemo u raf sa bombonama: desetine kesa pada s nama.
Onda – mrak! Ne znam koliko sekundi kasnije osetim jak bol, i krv u ustima: dva metra odbačen od njega, shvatim da me je munuo laktom i skoro mi pocepao obraz.
            “E, to nisi smeo da uradiš!” viče brat.
            “Neeeemoj,” vrištim ja, ali prekasno. Bang! Rupa u mesu nikne na Džonsonovoj levoj butini. Krv oblije novopazarski teksas.
            “Ehej! Koj vam je moj?” podvikne Boban, s pištoljem u ruci. Namršten.
            Đole se okreće ka njemu, s ispruženom puškom: “Nemoj.”
            “Džonsona nisi smeo da mi diraš! Sad vidim da sam se zajebo što sam te uopšte zvao u ovu akciju. Ajde, čisti se odavde s tim derletom. Pušku odloži na pod.”
            “Mora da se šališ,” kaže Đole.
            Džonson gunđa sebi u bradu tamo iza Bobana. Pokuša da se digne na noge oslanjajući se na palicu: oklizne se o sopstvenu krv, i bejzbolka zazveči na podu.
            Boban se na to trgne, mahinalno se osvrne – i Đole iskoristi priliku. Bang! Raznese mu šaku s pištoljem. Ponosan sam na svog brata. Nisam znao da je toliko dobar strelac. I da je tako plemenit. Gađao ga je u ruku, kao Zagor. A mogao je da ga ubije. Boban se skljoka, stegne desanku i zakuka: “Jaooo, jebaću ti mrtvu majku za ovo! Joooj, gle šta si mi uradio!”
            Vidim da je i Đole zbunjen, uplašen, a opet, na način koji ne umem da opišem jer ga nikad ovakvog nisam video – veličanstven. Gledam ga kroz suze za koje ne znam da li su od bola u obrazu ili od radosti u grudima.
            “Jesi li dobro?” pita.
            Više ne osećam bol. “Preživeću.”
            “Dobro,” kaže, dok ubacuje nove metke u dvocevku. “Pokupi to s poda, pa da idemo. Dosta smo dangubili s ovim kretenima. Pada noć. Keva nas čeka.”
            Setim se da je majka sama u kolima. I da je onaj treći ostao napolju, s pištoljem. Vidim u bratovim očima da misli isto. “Digni taj pištolj i pazi ovu dvojicu. Ako nešto probaju, pucaj u glavu.” Uzimam tu spravu s poda. Gadi mi se lepljiva krv na dršci, ali ipak pokušavam da je stegnem čvrsto. Đole ode do razbijenih vrata i gleda napolje.
            Boban mi kaže: “Sine, daj tu igračku da se ne povrediš…”
            Usmerim cev ka njemu, a levom sa gomile prosutih stvari dohvatim rolnu WC papira i bacim mu je: “Drži, i zamotaj to da ti ne iscure sva govna. Ako nešto probaš, izbušiću ti još jedan čmar.” Smeškam se. Ne znam otkud mi ova fora – sigurno sam pokupio iz nekog filma.
            On psuje, ali ja držim pištolj. Cepa rolnu, još uvek na podu, i obavija papir oko šake.
            Ja, osokoljen, kažem: “Šteta što nemaju ružičasti – manje se prlja.”
            Đole se vrati. “Jel' majka OK?” pitam. 
“U kolima je. Ali Bulidžu nigde ne vidim. Možda je pobegao kad je čuo pucnjavu. Ma ko ga jebe, daj da požurimo.” On uzima dve torbe koje je dotad već napunio, pomiriše nekoliko dimljenih kobasica iz hladnjaka, ubaci i njih, i kaže: “Idemo.” Iz moje torbe uzme jednu “Milku” i zafrljači je Džonsonu u lice: “Na, najedi se.” A Bobanu: “Žao mi je. Nije moralo ovo da se desi. Bez ljutnje. Šit hepenz.”
            “Ima da te nađem, gde god da odeš,” mrlja ovaj. “Sjebo si se ko džoger.”
            Đole uspravi dvocevku: “Samo dođi. Ovo će uvek da bude nabijeno, i spremno.”
            Izađemo. Napolju je mrak. Nigde nikog. Tišina.
            Pogledam prema kolima: naježim se. Majčino lice prislonjeno uz staklo, iskrivljeno u vrisak, ali ništa ne čujem. Izgleda da bi htela da izađe, a ne može da otvori vrata.
            Čujem šuškanje. Obojica pogledamo prema razvaljenoj trafici. Iz nje se promoli jedan od mrtvih. Đole opali, i raznese mu glavu u desetak parčića. Siđemo niz pet-šest stepenica i dođemo do kola. Telo bez glave drhti na pločniku. “Nemoj s te strane,” kaže mi. “Ne prilazi mu. Uđi na ova vrata. Čuo si da su zarazni.”
            Dok hvatam bravu, vidim da iz trafike izlazi još jedna prilika. Onaj koga su zvali Bulidža. Sad je i on žut u licu, bez izraza. Korača ka nama. Iz ruke mu ispadne poslednji Sex Club i raskreči se na asfaltu. On na to ne reaguje. Čini se da ga ka nama privlači nešto mutno, iznutra, što ni sam potpuno ne razume.
            “Uđi u kola!”
            Đole nišani. Bam! I – krv pljusne, mnogo više nego malopre. Ovaj je svež. Bulidži razneseno levo rame. Zatetura se, ali ne padne. Nastavi ka nama.
            U tom trenu iz samousluge izviri Boban; Džonson se vuče za njim.
            “Bulidža! E, jebem ti, pa zar i tebe pogodiše!? Na njih! Na njih!”
            Ovaj tupo gleda ka nama. Mi smo oni koji su mu naneli bol. Daleko smo. Plaši nas se. Onda se okrene ka glasovima, ka ulazu samoposluge. Krene ka njima.
            “Ama, šta buljiš ko kreten, trči i pali kola!” viče Boban, dok Bulidža prilazi i grli ga. On ga gurne, nehotice pravo na Džonsona koji tek što se jedva uspravio. Obojica se ispruže na stepenicama ispred samousluge. Džonson počinje da vrišti: “Aaaaa! Pa i Bulidža je postao kao oni!”
            Bobanova unezverena faca poslednje je što vidim pre nego što uskočim u golfa, kao deo uvežbanog tima, i buraz ga smesta startuje. Osvrnem se još jednom, i vidim ih kako mašu rukama iza nas – patetične figure koje se istope u mraku. 
Dok se udaljavamo, pitam majku: “Jesi li dobro?” Ona je na ivici histerije, pa i dalje od toga. Jedva promuca: “Jao, šta je ovo… Šta se dešava?… Samo je ušao unutra… u trafiku… da nešto uzme… Nije primetio ovog drugog… I… i… Nisam mogla da otvorim vrata… Onda sam čula pucanje… Iz samousluge… Jeste li vi dobro? Šta ti je to na obrazu? Daj da te vidim…”
            “Dobro sam, mama,” kažem. “Nije mi ništa.” Stvarno to mislim. Osećam da sam u kola ušao jači, čvršći nego kad sam iz njih izašao.
            Prilazimo kiosku na raskrsnici: velika grupa mrtvaca još uvek se vrzma okolo. Izgledaju kao penzioneri koji čekaju da stigne hleb, pa da oforme red. Na kružnom toku se uključimo na auto put što vodi prema Bugarskoj. Kraj nas prošiša džip: iz njega se čuje glasna tehno muzika, a neki ćelavi lik izvirio kroz prozor i maše pivskom flašom: “Jiiiiii-haaaaaaaaa!”
            Majka jeca: “Gotovo je. Ovo je kraj sveta... Kraj sveta.”
            Ja i dalje osećam krv u svojim ustima. Vrhom jezika istražujem posekotinu s unutrašnje strane obraza. Put nas vodi ka mračnim brdima ispod gustih oblaka na istoku. Dok jurimo prema Sićevačkoj klisuri, predvečerje prelazi u noć. Uskoro će sedmi dan otkako je ovo počelo.
            “Kraj sveta…” ponavlja majka.
            Tešim je: “Ko zna zašto je to dobro.”
***

петак, 17. април 2020.

Gulova uskršnja poslanica

 


Dragi vernici raspetoga, pustinjskog boga kojeg ste uvezli sa Bliskog Istoka i primili u svoje zelene gajeve i plodna polja na obalama balkanskih reka umesto slovenskih, jednako fiktivnih, ali barem domaćih, i ne toliko protiv života poput Jahveovog čeda; znam da vam nije lako.
             Kao prvo, samim tim što ste vernici to znači da nemate snage da verujete u sebe, svoje sopstvo, svoj zdrav razum i intelekt, kao i u plodove intelekata superiornijih od vaših; potrebne su vam bajke, basne, pričice, infantilne fantazije iz ranog detinjstva čovečanstva koje će vam dati pravac u inače praznim i besmislenim životima i ready-made smisao (pa makar i made in Judea, 2000 years ago).
            Potreban vam je veliki Deda Mraz na nebu, potrebne su vam čike u smešnim haljinama i sa smešnim kapama koji će da vam mrmljaju i poju na nerazumljivom „crkvenoslovenskom“ o fantaziji večnog života, posle smrti, 
pod uslovom da budete pokorni, ponizni pred svakom mantijom, kapom, krunom i pečatom na ovome svetu (popu popovo, šefu šefovo, caru carevo, bogu bogovo); poslušni pred svakom „tradicijom“, „običajem“ i „pravilom“ koje su vam starci utuvili od detinjstva; jer, starci znaju zašto.
            Pošto ne umete da živite svoj život, pristajete da živite tuđi; i u pokornom gaženju stopama jednako zabludelih predaka možete barem da računate na bezbednu toplinu stada; u masi ste sigurni, i ne morate mnogo da trljate glavu šta i kako i zašto i kuda i čemu sve to; ima čoban koji će za to sve da brine; a vi samo pokorno stazom kojom vas drugi vode, dok vas šišaju, sve dok ne dođete pod nož.
            Pošto su određeni prežici vaših ranijih verovanja zaostali u poludupasto-primljenom Hristijanstvu, vi se odajete i paganskim običajima – slavite tzv. „slave“ (orgije ždranja, opijanja i huljenja), navodno u čast nekakvih „svetaca“ (ex-duhova zaštitnika, kulta predaka), farbate jajca i „tucate se“ njima, itd, o čemu vas vaš Hrist nije podučavao, o čemu u Bibliji nema ni reči 
(„I zaista, zaista vam kažem, ofarbajte jaja svoja, pa se onda takmičite čije će najtvrđe biti, jer onaj koji polomi jajca sva, taj će sedeti na prestolu mojemu vo vjeki vjekova“ – gde, tačno, u Bibliji ovo piše?), ali vi se ne zamarate tom šizofrenijom, ako je uopšte zapazite, oni među vama koji se uopšte potrude da pročitaju „svoju“ tzv. „svetu knjigu“: to prepuštate umnijima od sebe. Ima ko će o tome da brine, ne morate baš vi. 


Korona-Kurona, ne boji se Srbin nje: evo joj kurac!

Najbolje da se ne postavljaju nikakva pitanja, da se ne talasa, kako vas je otac naučio. Ćuti i slušaj. Ima zašto je to tako. Valja se. Taki je običaj. Tako je rečeno. Tako treba. Tako se radi u naše selo otkad je sveta i veka. Tako rekla baba Petkana.
Zato, obožavajte crkvene poglavare optočene zlatom i draguljima koji žive u velelepnim dvorcima i voze najskuplja kola, i nemoj da se pitate kud se dedoše siromaštvo i skromnost koje je vaš Isus, navodno, propovedao; obožavajte sve te Kačavende, znane i neznane, koji vam doslovno jebu decu vaspitanu da ćute i trpe, 
obožavajte njihovu svilu i kadifu, njihov mermer, njihovo podno grejanje, njihovu slobodu od poreza i ikakvih obaveza i svetovnih normi, obožavajte njihovu državu-u-državi, makar Srbija, nominalno, po višestruko-pregaženom Ustavu, bila svetovna, republika.
Nemoj Zmija da vas je ujela (Zmija mudrosti i saznanja, znana i kao Lucifer, Lučonoša) pa da pitate šta je „Majčica Crkva“ uradila da pomogne svom stadu u ovim danima pošasti: da li su ponudili nešto od svog nekontrolisanog, neprebrojanog i neoporezovanog blaga za kupovinu respiratora i lekova i medicinske opreme? 
Da li su ponudili svoja grdna imanja da se na njima karantinišu zaraženi sa slabijom ili neispoljenom kliničkom slikom, umesto što drežde po sajmovima i halama? Da li su narodu, koji ih parama obasipa za svaku dubioznu „uslugu“ (od krštenja do sahrane, na svakom koraku je neki crkveni reket), 
uzvratili bilo kakvom donacijom ili pomoći osim beskorisnih bla-bla molitvi i još beskorisnijih besplatnih crkvenjačkih praznoslovnih bla-bla časopisa? Nemoj slučajno to da pitate.
Nalazite se sad u dubiozi šta da činite: da li da slušate ono kako ste navikli, ono „valja se“, ono „tako treba“, ono što većina vas i ne zna šta znači, čemu služi i zašto je baš tako, ali od malih nogu su vas zaglu- ovaj, vaspitali da je takav običaj, tako je odvajkada bilo, ili pak, s druge strane, da slušate šta kažu razum, nauka, tzv. „struka“ (doktori), država i zakoni zemlje u kojoj živite. Da li da slušate Državu, ili Državu-u-Državi? Razum ili Veru?
Kažem, nije vam lako. Jer sad je stani-pani (pa makar i ne došli Normani). Sad, kad je zavladala Korona (ili Kovid-19, ili kako god ovu kugu nazvali), vaše fantazije se sudaraju sa stvarnošću na način koji ne dopušta njihovu koegzistenciju. Neko tu mora da popusti. 
Ili je vaša Vera istinita, i iza nje stvarno stoji nešto Onostrano, Metafizičko, Natprirodno, i to Onostrano, taj vaš „bog“ vas stvarno štiti od banalnog, sitnog, nevidljivog, prizemnog, materijalnog, najsmešnijeg virusa 

– ILI je to vaše sve vreme bilo prazna priča, bajka za nedoraslu decu i kukavice, tlapnje za sledbenike inercije, za podanike, za stado; rutina, dresura, forma bez suštine, rituali bez pravog, opipljivog dejstva.
Jel verujete u tzv. „Svetu Tajnu“? Ali ne kobajagi, nego stvarno, da se tu dešava transsupstancijacija, preobražaj ovozemaljskog leba i vina u, doslovno, Isusovu krv i meso?
Da li zaista, ali baš zaista verujete u ovo što je Isus, navodno, rekao:

„Zaista, zaista, kažem vam, ako ne jedete tela Sina Čovečijega i ne pijete krvi Njegove nemate života u sebi. Ko jede moje telo i pije moju krv – ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer moje je telo pravo jelo, i moja je krv pravo piće. Ko jede moje telo i pije moju krv – ostaje u meni i ja u njemu... To je hleb koji je sišao s neba. Ne kao što su ocevi jeli i mrli; ko jede ovaj hleb živeće doveka“ (Jn 6, 53-58).


            Verujete li da, ako ne jedete taj crkveni lebac, odnosno tela Sina Čovečijega i ne pijete krvi Njegove nemate života u sebi?
Verujete li da ako kanibalizujete Isusovo meso i krv (bez creva, i bez majoneza) - imate život večni, i On će vas vaskrsnuti u poslednji dan?
Verujete li da, ako to jedete, ostajete u Njemu i On u vama?
Verujete li da je to što vam u crkvi daju „hleb koji je sišao s neba“?
Verujete li, ali zaista, zaista, da ko jede ovaj hleb živeće doveka?
Ako stvarno verujete, ako je vaš odgovor na sva gornja pitanja GROMOGLASNO DA (!!!), onda nemate čega da se bojite. Isusovo meso i krv štite vas od svega.
Ako je, pak, vaš odgovor na gornja pitanja nešto kao: „Eh, pa to je samo simbolički, samo metafora, samo se tako kaže, nije to baš doslovno tako, to je samo običaj, tradicija, nešto što se radi na određeni način u određeno vreme jer su nas tako stariji naučili...“ – onda bolje #ostanitekodkuće
I priznajte sebi da su sva ta crkvenjačka nagvaždanja u koja ste se do sada pretvarali da verujete samo trla-baba-lan da joj prođe dan u nekoj pradavnoj judejskoj pustinji koje nema nikakve veze sa današnjim trenutkom i savremenim čovekom 21. veka.
Bokili objasnio!

Ali imajte na umu: i jedni i drugi, i oni što su dreknuli DA i oni što su promucali „pa, ne baš stvarno...“, da ste po Ustavu slobodni da verujete u šta god hoćete: u Šivu, u Višnua, u Dambalu, u Barona Samedija, u Muhameda, Ktulua, Jog-Sotota, u Kali, u Magnu Mater, u Kozu sa Hiljadu Mladih, u Satanu, u šta god izvoljevate verovati.
ALI, znajte da se sloboda svakog čoveka prostire samo do slobode drugoga čoveka; odnosno, da ako praktikujući svoju slobodu da verujete u ma kakve fantazije, ugrožavate slobodu drugih ljudi, koji ne dele vaše halucinacije, priželjkivanja i verovanja. A onda na to nemate pravo, jer svi su ljudi jednaki i svi bi trebalo da imaju istu slobodu.
Konkretno, pošto je pandemija  korona virusa povod za ovu propoved, to znači: 1) vi, nažalost, imate pravo* da jedan za drugim, desetine i stotine vas, ližete jednu te istu kašičicu kojom vam pop daje „Isusovo meso i krv“, i da verujete da ste pod specijalnom Isusovom zaštitom, da virus iz pljuvačke onog što je kusao pre vas neće da zarazi vas, i da vaš virus neće da uđe u usta onoga ko kusa tom istom kašičkom posle vas. 
Oni čija je vera u Isusa malo manja tvrde, „naučno“, da ih ne štiti Isus nego srebro od kojega je kašička. BREAKING NEWS za vas: srebro ima određeno antibakterijsko dejstvo, ali NEMA antivirusno, a virus je ono što nam ovih nedelja sreću kvari, a ne bakterija.
(*Tačnije rečeno, nemate pravo, jer vrhovni poglavar vaše Crkve navodno se dogovorio sa „Šefom“ da se ove godine masovno lizanje kašike odlaže – ali, na delu, kako vidimo u brojnim crkvama u Srbiji i regionu, lizanje se i dalje nesmetano odigrava i niko se zato ne uzbuđuje.)
Ali, 2) zbog onih koji u vaše fantazmagorije ne veruju, i koji se radije priklanjaju onome što kažu nauka i zdrav razum, vi nemate pravo da njih dovedete u opasnost tako što ćete, ako se zarazite na toj dvesta-usta-lizanoj kašiki, potom da, ne sluteći, zarazite i njih, nesluteće.
Da nacrtam: nije problem, po sebi, to što neko hoće da se „pričesti“, nego što taj čin, načinom na koji se izvodi, tradicionalno, gde desetine i desetine ljudi kusaju istom kašikom, predstavlja ozbiljan rizik od zaraze kojom bi bili obuhvaćeni ne samo „vernici“ nego i sve druge osobe koje im se potom, izvan crkve, nađu na putu, u prodavnicama, u poštama, na ulici, u zgradi, itd. 
Taj koji se danas „pričestio“ neće odmah potom da ode u karantin (kao što bi bilo jedino pravo, zbog drugih), ili da se zabarikadira u svoj dom idućih mesec dana: sutra će taj ili ta da ode u poštu ili u vašu bakalnicu...
Ovu poslanicu ilustrovaću prikazom moja dva nedavna susreta i sukoba sa tzv. „vernicima“ Srpske Pravoslavne Crkve, jer mislim da su vrlo rečiti za psiho-profil tih ljudi (ogromne većine; verujem da ima i izuzetaka, ali oni se uče napamet).

Ovo prvo dešava se na zidu jedne nedavne FB frendice, gde njene pobožne drugarice, vidim, zahvaljuju „Bogu“ zato što je Australiji, nakon više nedelja katastrofalnih požara koji su spalili više od pola kontinenta, poslao kiše i oluje. Evo, vidite sami.




Ovo drugo upravo je bilo inicirano mojim fejsbučkim zgražavanjem nad činjenicom da tzv. „hrišćani“ uporno odbijaju da vide potencijalnu opasnost u nehigijenskom načinu na koji se vrši tzv. „pričešće“, i svaku kritiku na tu temu vide kao „inkviziciju“ (pazi ko se javlja!), kao „progon neistomišljenika“ (vidi ko to govori!).
Dakle, ta osoba je, videvši taj moj post, mene prvo anfrendovala, a onda pokušala nešto da prokomentariše ispod tog mog posta. Budući da onaj ko mi nije frend ne može da komentariše – ništa lično, niti za nju specijalno, tako je podešeno za sve, šta ima stranci da mi šaraju po zidu – ona je na svom zidu krenula da laže kako sam ja nju blokirao, ne dam joj da iznese svoje mišljenje itd, a onda se odlučila da se i meni lično obrati putem privatne poruke. Evo te poučne i nadasve hrišćanske prepiske da nad njom meditirate u uskršnjem karantinu. (Pošto je ova modelsica sa tri fakulteta, ujedno verkinja i piškinja, na fejsu pod lažnim imenom a ne krštenim, nisam se baktao sakrivanjem njenog lažnog imena.)