Banja Luka, 2012
S
velikim uživanjem pročitao sam ovu "zbirku od devet priča strave i užasa,
koje su inspiraciju našle u srpskoj mitologiji i narodnim predanjima"
(kako stoji na zadnjoj korici). Da, neverovatno zvuči, ali evo najzad jedne
ovdašnje knjige koja već na koricama ističe svoju pripadnost "stravi i užasu", umesto da koketiranje s tim žanrom,
kako to u Srbiji najčešće biva, mudro prikriva, ili koktizerski izokola nagoveštava (ko zna - znaće!),
odnosno maskira floskulama "triler", "slipstrim",
"fantastika" i njihovim različitim modifikacijama (okultni triler, mračna fantastika, istorijski gulaš, blablatruć hronika, uzbudljivo neštonešto...). Ne – GLUVO DOBA
jeste horor, i priznaje to bez stida
i srama. I ne samo to: mogu slobodno reći da je ovo najznačajnija knjiga srpske horor proze koja se pojavila još od
zbirke FOTOFOBIJA
Marka Piševa,
pre četiri godine, i ja joj stoga s velikim zadovoljstvom darujem Gulov
Pečat Preporuke!
Pre
svega, zato što je zbirka dosledno i u potpunosti inspirisana folklornom
fantastikom, predanjima i mitologijom s ovih prostora. Antagonisti u ovim
pričama su: vukovi i šumski bogovi-demoni (Ljes); vampir (živi mrtvac); avet;
drekavac; vodenjak (vodeni car); lorgo (oživeli dečji leš, u primorju);
veštice; demonska nevesta; i najzad, kuga (čuma). Tri muška, tri dečja, tri
ženska čuda, da se niko ne nađe zapostavljenim.
Autor, Ninoslav
Mitrović (1976), završio je etnologiju, i to se ovde nesumnjivo jasno ogleda – ne
samo u izboru centralnih motiva, nego i u celokupnoj motivaciji, zaplitanju i
rasplitanju opisanih zbitija, izvedenih sasvim u skladu sa narodnim verovanjima
o tome kako ova stvorenja delaju, šta i zašto rade, i kako se od njih
odbraniti. Ono što prijatno iznenađuje - budući da dolazi od debitanta na književnoj sceni - jeste da se Mitrović pokazuje podjednako dobro kao pripovedač kao što je etnolog.
GLUVO DOBA je
osvežavajuće, okrepljujuće "po starinski" pisana proza: među
današnjim piscima horora na srpskom jeziku, u čijim se delima prečesto ogleda dug zapadnjačkom
i domaćem šundu (petparačka proza, stripovi, igrice, B-movies, TV serije i sl.)
ova zbirka je zadivljujuće staromodna – u najpozitivnijem smislu reči.
Ona je toliko dubinski, suštinski prožeta starinom da bi bez greške mogla da se
neslutećem, a obrazovanom i iskusnom čitaocu ponudi kao nedavno otkrivena,
zaboravljena zbirka priča nekog nepoznatog pisca iz 19. veka, i da taj isti
čitalac ovu tvrdnju prihvati zdravo za gotovo i čitanjem ovih priča ne pronađe
ni najmanjeg razloga da posumnja da su ove priče zapravo napisane pre samo nekoliko
godina, na početku 21. veka.
Ovo
kažem kao pravcati kompliment – jer u ovom slučaju "patina" nije samo
šminka, tj. manje ili više umešto naneti lak preko nečega što je suštinski
moderno (u smislu karakterizacije, psihologije, motivacije, naracije, idejnosti
itd); ne, ovo je i po dubini i po širini u potpunosti autentično, usklađeno sa
periodom o kojem govori, bilo da je to neka neodređena ali definitivno
pred-industrijska prošlost, ili (u jednom slučaju) sam prag 20. veka. Nisu tu
starinski samo arsenal, scenografija i poneki ukras: starinska je i
psihologija, i moralnost, i sveukupno ponašanje likova: zaista, na planu autentičnosti
(ne samo etnološke) ovoj knjizi nema premca! Oni koji vole LEPTIRICU - najzad će u ovoj knjizi pronaći prozni ekvivalent njenih kvaliteta...
Nekima
se to možda neće dopasti, ali GLUVO DOBA svakim svojim redom zvuči kao
da se 20. vek uopšte nije ni desio, kako u pogledu opšteg istorijskog iskustva
(i dubioznog "napretka" tokom najmračnijeg od svih crnih vekova u
dosadašnjoj istoriji), tako i u pogledu književnosti. Jer, nema u ovim pričama
nimalo postmodernističkog poigravanja; nema persiflaže; nema ni trunke ironije.
Knjiga je tradicionalna i tradicionalistička, kako u svojim zapletima i likovima,
tako i u impliciranim vrednostima. Glavni junaci su, bez izuzetka, dobri i
pošteni domaćini, ili dobrodušni siromašni ali vredni mladići, ili poslušna,
fina seljačka deca – ili, u jednom slučaju, dobra i poštena domaćica, koja zavedena
bolom zbog umrlog deteta kreće na pogrešnu stazu...
Na svu sreću, nema ni prosvetiteljsko-racionalističkih denunciranja natprirodnog, koji skrnave dobar deo srpske devetnaestovekovne proze sa elementima narodnih verovanja: ove priče nedvosmisleno sadrže fantastiku, natprirodna bića u njima stvarna su na predmetno-prikazivačkom planu - nisu relativizovana nepouzdanim pripovedačima, alkoholom, groznicom, delirijumom, snom i tsl. Svet koji GLUVO DOBA opisuje svet je mračan, nesiguran, nepouzdan - svet u kome čim sunce zađe, nastupa vreme onostranih sila s kojima je velika muka izaći nakraj čak i onda kada se sve radi "po propisu".
Na svu sreću, nema ni prosvetiteljsko-racionalističkih denunciranja natprirodnog, koji skrnave dobar deo srpske devetnaestovekovne proze sa elementima narodnih verovanja: ove priče nedvosmisleno sadrže fantastiku, natprirodna bića u njima stvarna su na predmetno-prikazivačkom planu - nisu relativizovana nepouzdanim pripovedačima, alkoholom, groznicom, delirijumom, snom i tsl. Svet koji GLUVO DOBA opisuje svet je mračan, nesiguran, nepouzdan - svet u kome čim sunce zađe, nastupa vreme onostranih sila s kojima je velika muka izaći nakraj čak i onda kada se sve radi "po propisu".
Nema
tu ni vulgarnosti u jeziku ili u radnji – što ne znači da, ovde-onde, nema
implicitne seksualne simbolike, inače prisutne u brojnim mitološkim matricama.
Ova proza je lišena tipične dvadesetovekovne opsednutosti seksom – ili
senzacionalizmom ma koje vrste. Ovo, međutim, ne znači da su priče čedne i
suzdržane, a naročito ne na planu horora: kada kucne čas za scene strave, one
su, dame i gospodo, prisutne u itekako razvijenom obliku, i onda dobijamo ono
što naš narod zove set-piece.
I jedino u tome se može primetiti nešto moderniji senzibilitet, bar donekle
izgrađen i filmovima i modernijom prozom – jer, scene strave u retkim
slučajevima kod naših pisaca iz 19. veka malo kada bivaju naročito duge,
detaljne i razrađene: ako sve ne bude okončano u par rečenica, a ono bude
svršeno u pasusu ili dva. Kod Ninoslava scene strave umeju da potraju i celu
stranicu ili dve – a opet, da budu dobro odmerene tako da se ne poništi željeni
efekat...
Što
se tiče oh-tako-moderne opsesije citatima i aluzijama, ako sklonimo u stranu
one neizbežne, na narodna predanja, jedine (verovatno svesno proizvedene)
asocijacije na književna i filmska dela koje sam ja uspeo da zapazim jesu
sledeće:
1)
na film LEPTIRICA, u priči "Vodeničar";
tu se čak javlja identična scena kao u kultnom TV filmu, kada natprirodni stvor
od spolja viri kroz procep u daskama vodenice i zuri unutra. I zaplet se
donekle oslanja na Glišićev predložak filtriran kroz Kadijevićevu adaptaciju –
ali takođe pruža i značajan odmak, jer "monstrum" u toj priči uopšte nije vampir,
niti išta slično...
2)
na film SVETO MESTO, pa time i
na Gogoljevu priču "Vij" – a to znači i na čitav niz narodnih
priča koje su njemu
poslužile kao inspiracija – u priči "Bdijenje". I ovde imamo
slučaj momka (ali ne popčeta) koji ima da tri noći probdije kraj leša uglednog
građanina – ali u pitanju nije veštica, muška je mrcina u pitanju, a ono što se
zbiva tokom noći i čitav rasplet nemaju veze ni sa Kadijevićem ni sa Gogoljem.
3)
na priču "Majmunova šapa" V. V. Džejkobsa, u priči "Lorgo".
S tom pričom je Ninoslav možda bio a možda i nije bio upoznat, jer suština
premise o ispunjenju neprirodne želje (vratite mi mrtvo dete! samo neka opet
bude živ, ne pitam za cenu, nema veze što neće imati dušu!), i tragičnim
posledicama nemirenja sa nepromenjivom sudbinom (što je King od Džejkobsa
odlično reciklirao i nadogradio u svom najboljem romanu PET SEMATARY)
takođe nalikuje brojnim narodnim pričama i legendama i ne mora nužno biti
povezivano s ovom, istina, veoma poznatom američkom književnom obradom.
Jezik
Ninoslava
Mitrovića je sveden, jednostavan, blaženo pošteđen padanja u zamku izveštačene
arhaičnosti, a opet sočan i bogat kad zatreba; ipak, bez ekscesa bilo koje
vrste, a naročito bez nakaradnih, usiljeno-originalnih stilskih figura. Istina,
on ponekad ode u drugu krajnost od notornih "tuševljakovićizama", pa
se mogu naći poneke donekle oveštale fraze (naročito poređenja) – ali čak ni
one ne škripe i ne smetaju previše, jer zvučale bi savršeno prikladno u nekom
tekstu iz 19. veka, ili nekoj bajci, legendi, narodnoj priči... U datom
kontekstu, baš ovaj i baš ovakakav jezik je sasvim funkcionalan, i drugačiji mu
ne treba; škodio bi.
Nekima (ako još ko ovde
uopšte obraća pažnju na idejnost u žanrovskoj prozi, a naročito horor žanra!)
može zasmetati već pomenuti tradicionalizam koji je nekritički prenesen u svom
pomalo idealizovanom obliku iz narodnih priča (a ne iz "seoskog
realizma" a kamoli naturalizma, i kasnije): svi ti pošteni domaćini,
vredne domaćice, poslušna deca, dobronamerni kmetovi i popovi... odsustvo ma
kakve naznake društvenog zla (eksploatacija, korupcija i sl)... "zlo"
svedeno na zabludele pojedince, vođene pohlepom ili drugim privatnim grehovima...
odsustvo onih vrlo ljudskih mrakova i
senki koje je u istom ambijentu tako genijalno detektovao i suptilno-moćno
oživeo Momčilo Nastasijević, čitav vek ranije... sve
to može, u očima nekih, ove priče učiniti malkice naivnim – bajkovitim – ali u
datim okvirima, u ovom zacrtanom konceptu, mislim da je to prihvatljivo,
logično, i maltene nužno.
Tretman ženskih likova
naročito može biti problematičan, jer žene su ovde ili vredne domaćice, u senci muževa i u
pozadini zapleta (da iznesu vruć kačamak kad zatreba, i da strepe kad im čedo
odocni sa ispaše), ili – veštice, u odličnoj, vrlo hororičnoj, moćno
jezovitoj, ali idejno malkice problematičnoj, gotovo mizoginoj priči "Izba
na kokošjim nogama". Da, imamo i jednu zabludelu majku, skoro pomućenog uma zbog
gubitka deteta, koja ne sluša savete (naravno, muškog) mudraca, nego tvrdoglavo
srlja u propast sebi i mnogima drugima... Ako očekujete emancipovane ženske
likove u ovom okruženju – ili barem fatalne žene, poput one iz "Darova
rođake Marije" – potražite ih negde drugde...
Jedan od najvećih
kvaliteta ove zbirke je i njena neverovatna ujednačenost. Ja u životu još nisam
video zbirku nekog domaćeg autora, a naročito ne obimniju, a da njen celokupan
sadržaj bude ovako ravnomernog kvaliteta, bez krupnih uspona ili
padova, nego još skoro sve obitava prilično visoko iznad proseka. Po
ujednačenosti GLUVOM DOBU najsrodnija je upravo već
pomenuta FOTOFOBIJA – ali postignuće je u
ovom slučaju duplo veće, jer je i
knjiga bukvalno duplo obimnija: 260 strana visokokvalitetnog teksta koji, eto,
uz sve druge kvalitete, zasenjuje i svojim konzistentno visokim nivoom, od
korice do korice.
Jedini manji
pad – i to pad ne u lošu, nego samo u osrednju priču – nalazi se, srećom, u
najkraćoj "Noćna zvona",
koja na svojih 10 stranica nudi prilično jednostavnu i predvidivu storiju o...
pa, videćete već čemu. Sve ostale priče, ili pripovetke, na granici novele
(prosečna dužina: oko 30 strana) značajno su iznad proseka, i zaista imaju šmek
kakav se retko viđa i u stranoj, klasičnoj horor literaturi (mestimično sam
imao fleševe prepoznavanja Stefana
Grabinskog – sigurno nenamerne), a kamoli u domaćoj, gde ovoj zbirci zaista
nema pandana.
Evo kako
izgleda sadržaj ove zbirke, sa mojim ocenama:
"Zavjet" = 7+
"Bdijenje" = 7+
"Noćna zvona" = 5+
"Crna bilježnica" = 8-
"Vodeničar" = 8
"Lorgo" = 7
"Izba
na kokošjim nogama" = 8+
"Nevjesta"
= 7-
"Kumin
dar" = 8-
Dakle, dok pisci horora iz
Srbije pretežno lebde u ništavilu, odsečeni i od svoje književne i od narodne
tradicije, i dok tek poneki – s promenjivim uspehom – pokušavaju da zapadnjačke
koncepte i motive kaleme na ovdašnje okruženje, likove i probleme (uglavnom
proizvodeći neubedljivo zakrpljene karakondžule i groteskne asimetrične
mutante), Ninoslav Mitrović, iz Republike Srpske, uspeva da ubedljivo
demonstrira vitalnost poluzaboravljene tradicije Balkana i njenu upotrebljivost
za građenje dobrih priča strave. Ne kažem da je njegov primer, prikazan u
konceptualnoj zbirci GLUVO DOBA, idealan – ne bi mu
škodilo nešto (samo)svesti o tradiciji žanra u Srbiji i izvan nje, kao i o
njegovoj implicitnoj ideologiji, odnosno idejnosti koja se ne može tako lako
ukinuti čak ni iz fantastičnih koncepata – ali mislim da je značajan kao
putokaz i kao krajnje redak svetionik u ovoj tmuši u kojoj domaći horor već
neko vreme gaca... I njegove vrline, vredne hvale, i poneka mana, uslovno
govoreći, rečiti su i vredni pažnje i proučavanja.
Ova knjiga objavljena je u
Republici Srpskoj, i nema distribuciju u Srbiji. To znači da ćete je
uzalud tražiti u ovdašnjim knjžarama. Ako poželite da je nabavite (što vam
najtoplije preporučujem!) moraćete nekako da se snađete: ili da vam je kupi i
pošalje neko ko tamo živi (knjiga se još može naći na kioscima) ili da
kontaktirate samog autora... Mejl je naveden dole:
Inače, jednu noviju
priču ovog autora, pod naslovom "Hromi" (NE nalazi se u
zbirci!), možete pročitati na njegovom blogu, OVDE. Uživajte!
