Brus
Vilis je omatorio pa počeo da bira: te ovaj dan mu dobar za umiranje, te onaj
mu pa nije, kao da ga neko uopšte pita! Anyway, ne izgaram preterano za ovim usiljenim
sikvelom, jer kritike su slabe a reditelj je višestruko dokazani imbecil (BEHIND
ENEMY LINES, THE OMEN rimejk...), ali kad se jednom sluče okolnosti pogledaću
ga samo kako bih mu se smejao - pardon: kako bih stručno analizirao po svemu
sudeći još jedno američko "filmsko" ismevanja Rusije – dakle, iz
sasvim vanfilmskih razloga.
Do
tada, evo šta je o ovome imao da napiše povremeni, nestalni,
skoro-zaboravljeni saradnik ovog bloga, Marijan Cvetanović.
Da
budem iskren, već prvi pasus njegovog rivjua koji sledi bio bi dovoljan da ga
doživotno banujem odavde, ali ajde, pustiću ga samo kako bih još jednom dokazao
širinu svojih nazora i poslovičnu toleranciju prema neistomišljenicima...
Rating: ** (2)
Pre ravno 25
godina sa prijateljima iz osnovne škole, pri izboru koji ćemo film gledati u
bioskopu, polovina je odabrala da gleda tadašnji akcioni hit UMRI MUŠKI, a druga polovina, kojoj sam
i ja pripadao, otišla je da gleda KIŠNOG
ČOVEKA. I danas bih učinio isto.
Naravno, u
mesecima i godinama koji su dolazili, odgledao sam sa zadovoljstvom prvi i
drugi deo. Treći je već bio slabiji, četvrti bljuzga, a peti... pa peti nije
morao ni biti snimljen. Bolje da su ga abortirali na vreme.
Zaplet je
poznat, videli smo ga milion puta, naročito tokom Reganove administracije:
negativci su Rusi, uvređeni osvetnici Ameri, a žrtve gledaoci širom sveta, koji
trpe torturu 90 minuta, zbunjeni i zakovani za bioskopske stolice.
Stepen
naivnosti sa kojim John Moore režira akcione scene (koje počinju bukvalno od
prvog minuta) uvreda su za zdrav razum. Bruce Willis se valja u kamiončiću
jedno 10 puta, izlazi neogreban, malo ugruvan i nastavlja da juri negativce
ulicama Moskve, za koje smo samo par minuta pre toga čuli, od taksiste, da su
zapravo zakrčene. No, tamo gde se naši junaci jure nema saobraćaja. To je prva
stvar koju smo naučili – o Rusiji i Moskvi. Jipi-kaj-jej maderfakars!
U sedištu CIA
sve vrvi od skupocene tehnike, modernih liftova, pa do blistavog enterijera
koji krasi slika modernog tamnoputog predsednika. U Rusiji su zgrade velike i
prazne, krasi ih plafonski vitraž crvene petokrake. Na zidovima slika
Gorbačova, a u liftovima Astrud Gilberto i Devojka iz Ipaneme. Retro stajl.
Lekcija br. 2. Jipi-kaj-jej madafakars.
A šta li CIA
uopšte traži u Moskvi? I gde je zloglasni KGB? Mislim, jebote, aman Rusi, CIA
nadleće glavni grad u malom aviončiću! Mejdej, mejdej... Medvedev, Putin, bilo
ko? Lekcija br. 3: Rusi su prljavi, zli i nesposobni da zašitite svoj grad,
sudnice, svedoke, ljude, pa to moraju Ameri, pa još špijuni... Jipi-kaj-jej
maderfokers.
I kada se
napokon tata Meklejn (američki detektiv na odmoru) i sin Meklejn (infiltrirani
CIA agent) dočepaju glavnog negativca (usred Ukrajine, pa još u Černobilu),
koji je, BTW, do pre par sekundi bio pozitivac, pitao sam se gde li će da ga
vode: 1. Ujedinjene Nacije, 2. Brisel, 3. natrag u Moskvu, ili 4. kod Dačića na
Miljacku???
Aman, bre, pa
gde su harizmatični negativci? Gde su likovi kao Alan Rickman, Franco Nero,
William Atherton, Jeremy Irons...?
Ako stavimo na
stranu moralni i etički aspekt holivudske obesti, tržišne gramzivosti i
milionskog rasipanja novca, i usredsredimo se isključivo na umetnički aspekt
ovog filma, doći ćemo do jednostavnog zaključka, a to je: OVAJ FILM JE SRANJE!
I to ne malo, nego ono volovsko!
UMRI MUŠKI 5 zaudara od momenta kad
uđete u bioskop, i prati vas dugo pošto napustite salu. A onda kada napokon
dođete kući morate odmah pod tuš. A noću vas prate košmari. Toliko je loš da
liči na slikovnicu za mentalno retardirane, ili kao da je pravljen isključivo
za napaljene morone koji dobiju erekciju na pomen fraze – Hladni rat!
John Moore bi
trebalo da zna da je Rusija za 30 godina prošla više nego SAD za 100. Gospodine
Moore, ovo nisu osamdesete, Gorbačov i perestrojka; nisu ni devedesete,
Žirinovski, Jeljcin, tranzicija i tajkunizacija; hej, nisu čak ni
dvehiljadite...; Rusija je otprilike prošla u periodu od 1980-2010, ono što i
SAD otprilike pre tačno sto godina. Zar je mnogo tražiti uverljiv i
verodostojan scenario, koji nije satkan od stereotipova, klišea i predrasuda.
Ali, koga to briga?
Sigurno ne
Brusa Vilisa.
Taman kad
pomisliš da su tamo neke matore holivudske face zaslužile epitet legendi, i da
stoje rame uz rame sa veličinama zlatne ere, oni pokažu da su zapravo truli
industrijski produkti koji služe isključivo i samo za zaglupljivanje širokih
masa.. po mogućstvu inostranih. Naravno, većina njih će se retorički braniti i
skrivati iza otrcane fraze: to je samo film! Ili još gore, iza floskule
"umetnička sloboda"!
A gde će i
koga sledećeg ganjati John McLane: da li jakuze po Japanu, da li trijade po
Kine, ili što da ne – Srpske teroriste po Kosovu, kladim se da nećemo dugo
čekati da saznamo.
A
u međuvremenu - jipi-kaj-jej motherfuckers!
Hint: A možda će u šestom delu ganjati
Kustu po Mećavniku i dizati u vazduh njegov Drvengrad? PLENTY OF WOOD TO DIE
HARD!
