**
2+
Pogledao sam na Grosmanu najnoviji
film Pitera Striklenda, koga inače
smatram jednim od zanimljivijih i vrednijih reditelja 21. veka. Na ovom blogu
imate svedočanstva moje ljubavi za njegova prethodna dva filma, pa se prisetite
i sami šta nekada rekoh za BERBERIAN
SOUND STUDIO (2012) i THE
DUKE OF BURGUNDY (2014). Bio mi je u samom vrhu liste
najočekivanijih filmova ove godine, horor ili nehoror, nebitno, i definitivno
najnestrpljivije čekano iskustvo ovogodišnjeg Grosmana.
Avaj! Film je – bar za mene – skoro
totalno razočmarenje. Čak sam se usred festivala vina čuvao treznim za njega,
kako bih ga „maksimalno ispoštovao, brate“, ali ne vredi. Možda je baš naprotiv
i dapače trebalo ovo gledati pod neakim aditivima, možda i jačim od alkohola,
jer ovako, nasuvo, ovo je jedan užasno uninvolving & unrewarding film.
Naravno, Striko se poduhvatio
nemogućeg zadatka – da napravi film o ukleto-zlokobnoj suknji, a da to čak nešto
valja, da ne bude Troma. Mislio sam, ako je NEKO u tome mogao da uspe, to je
upravo on. Avaj, u tom pokušaju čak i on je propao mizerabilno.
Kako opisati ovaj film? Najkraće,
kao nešto što je, sa više para i talenta i vizuelnog šarenila, mogao napraviti
onaj smarač Kventin Dupje (RUBBER).
Jer, zaista, IN FABRIC deluje kao spoj nehumano predugačkog vica koji nema pravu
poentu i – trolovanja. I zapravo, upućujem vas da se podsetite mog rivjua GUME
i uštedite mi dragoceno vreme, jer skoro sve što tamo rekoh o GUMI važi i za
ovu ovde DREŠKU.
Predugo... nedovoljno zanimljivo (kako konotativno
tako i vizuelno)... hladno... na fletlajnu... bez varnice, strasti,
fetišizma... critic proof... isprazna pozerština... itd.
Karikaturalno-smešni Gilderoj u STUDIJU mi je bio
prezabavan, a one dve ljubavnice u BURGUNDIJI oku drage i zanimljive; avaj,
ovde je i kasting trolujući, jer predivna Sidse Babet Knudsen (by far najbolja
stvar u ovom filmu!) u ovom nedelu ima samo epizodu na ivici kameo pojave (vrlo
značajne za plot, ali po minutaži – mizernu),
a umesto toga skoro dve trećine
filma imamo gledati zaista negledljivu njušku ove neke engleske crnkinje a
potom nekog praznog nikogovića koji izgleda kao nezanimljivija verzija
Kalvinovog ćaleta (iz Kalvina i Hobsa).
Ako ovo nije trolovanje onda ne znam šta je: dakle, odavno ne videh odvratnije
njuške i odurnije likove u nekom hororu, a da nisu oni tridesetogodišnji
tinejdžeri iz „5 friends in a van“ slešera.
„Ali, čekaj Gule, pa to je Striko, tu mora da je aj
kendija na lopate, to mora biti hipersenzualno iskustvo, da sva čula, a
naročito očna, uživaju – barem u toliko možemo biti sigurni?“ – kažete meni
sada vi.
C. Iliti: Tsk.
Vrlo malo od toga. U ova dva sata trajanja ima
možda max 10 minuta vintage Striklanda, creepy atmosfere, lepih slika,
fetišizma, tetkaste idolatrije aljina i ženskinja... Mislim, ne znam ništa o
njegovoj „orijentaciji“, ali pošto me je ovaj film toliko iznervirao, počelo je
da mi se javlja kako je naš Striko možda ipak – Strina. Odnosno Tetka. U
najgorem smislu reči. A ovog puta izvezao je jedan sasvim neupečatljiv goblen.
„Ali, čekaj Gule, pa iz avijona se vidi da je ovo
kritika konzumerizma, materijalizma, kapitalizma, ova crvena aljina je Veliki
Signifajer, očigledan Simbol otuđenog produkta naših ruku koji dolazi da nas
proganja poput duha i kazni za našu idolatriju neke krpe umesto Duha Svjatago i
bla bla blaa“ – kažete meni sada vi držeći jednu ruku u gaćama a drugu na
Lakanu, Bodrijaru i Džejmsonu, za početak.
Odbijte, sile nečiste! kažem ja. Odjebite. Zabole
me za PODtekst ako je tekst nezanimljiv. Kolko puta više da ponovim tu
zar-samo-meni-očiglednost?
Ako oćeš da tematizuješ prikrivanje šiptarskih
leševa u slučaju Ladnjača, nemoj to raditi kroz mrtvopuvačku fejk
dramu-bez-drame na fletlajnu kao što je TERET. Ako oćeš da tematizuješ
konzumerizam i kapitalizam, nemoj kroz nezanimljivi, uneventful drkađon –
poglej kako je to pokojni (ehhh...) Romero uradio u ZORI MRTVACA pre četres
godina. E, TAKO se to radi! Dinamično, zabavno, nadahnuto, s emocijom, s
mudima, duhovito, DUHovito, bajo – plus splater, akcija, spektakl, apokalipsa!
A šta si ti tome imao da dodaš, četri decenije
kasnije? Ovo bedno aljinče koje bi dekini zombiji pocepali za manje od 5 minuta
i produžili dalje po šoping molu. A ti si ga rastego na trajanje skoro isto ko
ZORA! Pa daj si malo mere i perspektive, jebote! Glej šta je Onaj đenije uradio
u dva sata, a glej šta si ti! Bar 100 minuta ovoga je nekakva jedva gledljiva,
al krajnje nezanimljiva rom-kom sapunica.
Tetka, kažem ja. I sve tetkastija.
Inače, kako u razgovoru s nekim insajderima iz
filmskog biznisa doznadoh na Grosmanu, Striko je bio vrlo nezadovoljan što za
ovaj film nije mogo dobiti svog ljubljenog direktora fotografije, Nika
Noulanda, koji mu je usliko dva najbolja filma, nego je morao da uzme rezervu,
koja iako nije loša, ipak ne doseže Nikove domete – tako da ovaj Strikov film
nema tu teksturu, tu boju, tu gamu, tu draž petinga očnog nerva koju je ranije
imao.
Ali, nevezano za izgled, koji je
OK-mada-ne-savršen, ovaj film je ubijen još na nivou scenarija a dotučen
kastingom, dakle D.O.A. – mrtav već pre prvog snimljenog kadra. Mrtav pre
rođenja.
No, dobro – kao što ima ljudi kojima je RUBBER bio
super, tako očito ima i onih koji otkidaju na ovo ALJINČE. Ko zna, možda ćete
vi biti jedni od tih. Za sada ova ALJINA ne može da se skine, a kad se bude
moglo, bacite pogled, ako ste baš radoznali a Gulu-neverujući. Što se mene
tiče, zaista ne verujem da ću se ikada više podvrgnuti ovom nedelu jer u njemu
zaista nema potreban minimum entertejment veljua za reprizu.
Ovo nikad nije trebalo da bude dugometražni film:
30-ak min. je idealni format za ovu drešku: njenim nasilnim rastezanjem na čak četiri puta toliko dobio
se samo jedan udav od XXXL filma.
PS: Srećom, bilo je i daleko boljih filmova na Grosmanu, pa uskoro i o njima.
