Dimitrije Vojnov o ZAVODNIKU

  

            Kao što možda već znate, svojevremeno sam se družio s Dimitrijem Vojnovim (2004-2008), pa prestao nakon što je njega veoma razočarala moja oštra, zgađena reakcija na MI NISMO ANĐELI 3, za koji je on pisao scenario; svaki kontakt smo prekinuli kada sam uvredio njegovu dvojicu tadašnjih poslušnika. Uprkos tome, i nekim drugim stvarima u međuvremenu, zadržao sam dozu poštovanja prema njemu, a naročito po pitanju – suprajz! – njegovih književnih sudova.

            Da, tako je. Njegovo pisanje o filmu, iako zasnovano na retko viđenom filmofilstvu i posvećenosti i znanju, ume da bude okrnjeno njegovim privatnim fetišima, ideologijom i drugim oblicima subjektivnosti – a to je posebno očito u napisima o domaćem filmu, gde je on "strana u sukobu", odnosno neko ko je upleten, bilo direktno kao (potencijalni) filmmejker, bilo kao prijatelj/poznanik brojnih aktera, bilo kao wannabe ideolog pokreta (tzv. "Novi srpski film"), pa se onda kao posledica toga hvale bezvredni (MILOŠ BRANKOVIĆ) ili veoma slabi (ZONA MRTVIH) filmovi zato što su po nekom ključu (ideološkom, poetičkom...) bliski Vojnovu. Dakle, pojedina dela se hvale strateški, a ne estetski - možda je to loše kao delo, ali je dobro kao trend, tendencija, namera, pa se pravimo da je bolje nego što jeste...

            S druge strane, njegovi napisi o žanrovskoj književnosti nisu opterećeni tim prtljagom, nisu pisani iz ugla "Starca sa planine" (odnosno druga "Starog", kako u poslednje vreme voli da sebe naziva) koji je sišao među nejač da OBJASNI, a pošto Vojnov nema ambicije da se bavi literaturom, niti ima mnogo prijatelja u tom svetu, njegovi sudovi o tome znatno su objektivniji i relevantniji. Njegovi osvrti na recentnu žanrovsku produkciju u Srbiji značajno su relevantniji od skoro bilo koga drugog ko se novijom srpskom fantastikom bavio, a naročito od niza aktivista, promotera, drugara, PR-a i drugih maskiranih "kritičara" i "fanova" koji, iz ovih ili onih razloga, stvari prikazuju ružičastijim nego što jesu. 

Uzgred, on je svojevremeno napisao i objavio par priča koje su se meni veoma dopale, pa sam čak pokrenuo topik o tome na forumu Znaka Sagite pod naslovom Video sam buducnost srpskog horora! Njegovo ime je:

            

           Tamo sam napisao:

Kripl ima jedan kvalitet koji nedostaje u 95 % srpske fantastike, a on ga jos rabi 100%totno i majstorski.

Vrlo prosto = ISKRENOST.

Ili sto bi rekao g. Knežević: 'egzibicionizam'.

Kripl se skida go pred nama. Kripl je prilično surov u samo-seciranju. Kripl razmišlja o sebi. Njegovo pisanje je rezultat toga.

Većina srpske fantastike je laž. Kao, ajde da malo kritikujemo nekoga/nešto drugo. Kao, ajde da smandrljamo neku, kao, satiru. Kao, gledajte kako su ljudi glupi. Ne ja, daleko bilo *ja* - nego tamo neki ljudi. Gledajte tu hipokriziju. Gledajte kako slabosti [ne moje, nikako ne moje, nego nekog fiktivnog lika, mog komšije, mog druga, jebem li ga koga, samo ne mene] dovode do twista na kraju priče. Bla bla. Itd.

Vecina srpske fantastike je extrovertna.

I zato je, bar za mene, irelevantna.

Čak i kad je u prvom licu, to je neki wish fulfillment fantasy: kao, divite se mom beskrajnom znanju i iskustvu. Ja znam znanje. Ja sam cool. Ja sam sveznajući narator koji oštricom svog ubitačnog jezika vickastim figurama sahranjuje sve ostale likove i pejsaže oko mene. Ja sam Hemingway. Ja sam Chandler. Ja sam Landsdale. Ja sam baja koji puši cigaru, pije ljuta pića, osvaja zene i ubija monstrume. Nekad monstrumi ubiju mene na kraju priče, ali čak i tada, to su neki bezlični, nelični monstrumi, ovaploćenja nekih sasvim bezličnih, apstraktnih opštih mesta od 'grehova'...

Kriplovo pisanje je introvertno.

Ono polazi iznutra.

I zato mislim da obećava.

On se ne stidi svojih slabosti. On svoje slabosti pretvara u kvalitete. Što je [barem za mene], oduvek bio najprostiji recept za dobro pisanje.

Da parafraziram L.F. Selina, koji je u jednom intervjuu kazao nešto kao: "Priče! Koga zanimaju priče! Otvorite dnevne novine i videćete da su pune priča! Priča imate koliko hoćete. Ali stil, bato... Stil! A stil polazi iznutra, iz karaktera pisca. Ako ne stavite svoju sopstvenu kožu na sto, ništa niste uradili."

Kripl piše na svojoj sopstvenoj koži.

To pozdravljam.

            Tako je to bilo pre 10 godina. Od tog Vojnova nije baš mnogo ostalo, ako je suditi po projektima koje je pisao, bilo kao tezgu, bilo "za dušu". Ako ništa drugo, ostalo je dovoljno barem za prilično pronicljivog čitaoca. Evo, dakle, šta je Vojnov, pod svojim internet nickom Crippled Avenger napisao na jednom opskurnom internet forumu na kojem, doslovno, aktivno učestvuje jedva pet učesnika, tako da je to manje pravi forum a više privatna prepiska nekolicine drugara koja se plasira u javnosti, pred svima. To je, ujedno, i jedini razlog što ovde ističem ovaj tekst: naime, o ZAVODNIKU su se oglasili i neki drugi pisci i značajna imena iz žanrovskog sveta, kao što su Lidija Beatović (PTY), Uroš Smiljanić (Meho Krljić), Ivana Milaković (angel011), Radmilo Anđelković (scallop) i drugi – ali oni su to učinili na posećenom, popularnom i opštepoznatom forumu za ljubitelje horora i fantastike, Znak Sagite, pa verujem da je svako koga ti žanrovi zanimaju to mogao tamo da vidi. Ako vam je to nekako promaklo, evo topika o ZAVODNIKU pa gledajte sad.

            S druge strane, Vojnov je svoj osvrt na ZAVODNIKA okačio samo na taj opskurni, slabo čitani forum, pa je to sigurno prošlo "ispod radara" većine potencijalno zainteresovanih čitalaca. Iz tog razloga sam rešio da taj njegov osvrt ovde prenesem. Evo ga dole.

Crippled Avenger

Post subject: Re: Dejan Ognjanovic - "Zavodnik" 2014.

Posted: Wed Jul 16, 2014 12:01 pm

Pročitao sam ZAVODNIK Dejana Ognjanovića. Posle NAŽIVO, očekivao sam velikom pažnjom njegov novi roman. NAŽIVO je roman koji je izašao u vreme kada je naša žanrovska produkcija prevashodno bila u domenu fandoma i u tim okvirima izdvojio se svojom dinamikom, žustrim izrazom, osećajem za stravu i ostaje jedno od najznačajnijih i najzaokruženijih dela horor-književnosti napisane kod nas, ako u obzir uzmemo pisce koji su se u to upustili sa velikim žanrovskim predznanjem i bili usmereni prema čisto žanrovskom ishodištu.

ZAVODNIK izlazi u trenutku kada je srpska žanrovska književnost potpuno potrošena, kada je knjigu objavilo i kuso i repato, i kada vidimo da iz kvantiteta nije proistekao kvalitet, uprkos pokroviteljstvu velikih izdavača. Štaviše, ko god je napravio kontinuitet, poput Skrobonje, samo je stagnirao, iako je sa svakim novim izdanjem imao sve bolje uslove.

U tim okolnostima, ZAVODNIK ponovo odskače od svojih savremenika, pre svega po izrazu a zatim i po ambicijama. U ZAVODNIKU nema senzacionalizma, nema pokušaja da se ukači na talas manje-više uspešnih srpskih kopija stranih bestselera iako direktno referiše na klasike gotskog romana i britansku lektiru, dakle nije reč o nekom barbarogenijskom spisu bez utemeljenja u tradiciji. Ali, u slučaju ZAVODNIKA ta tradicija nije King već Henry James, selo u kom se dešava priča nije Castle Rock već je bliže Nastasijeviću. U nekim aspektima bih rekao čak i da je bliže Nastasijeviću nego što bi trebalo da bude.

Da je ZAVODNIK uspeo u svojim namerama, Ognjanović bi ostavio za sobom već dva bitna, prelomna dela u žanrovskoj književnosti. Nažalost, ZAVODNIK ne funkcioniše kako treba zbog brojnih pleonazama kojima kvari svoju inače ispravnu i solidno ostvarenu minimalističku zamisao. Na previše mesta, ova "manje je više" direkcija biva opterećena rekapitulacijama, zaključcima, vicevima koji podvlače apsurd i humor koji je već jasan iz situacije.

ZAVODNIK na kraju liči na primerak romana koji je neki profesor u sklopu pripreme za predavanje malo rekapitulirao beleškama na kraju pojedinih deonica, a onda je taj fajl greškom otišao u štampu. Rečju, ZAVODNIK je mogao biti važan roman da je bolji. I mogao je biti bolji sa nešto, ne previše radikalnih, korekcija.

Ipak, to što ZAVODNIK ne dobacuje do svog punog potencijala ne znači da nije u svojim korenima zapravo korak u pravom smeru. Sad kad je žanrovski rukopis s jedne strane prostituisan i lagunizovan a s druge sveden na nedorađenu fanovsku skribomaniju, ZAVODNIK ostavlja utisak ozbiljnog pokušaja, promišljenog rada koji bi uz adekvatne uredničke intervencije postigao mnogo više. Međutim, u tom odsustvu stručnog urednika i atmosferi samizdata, ZAVODNIK barem uspeva da izbegne gnjecavost srpske žanrovske proze narendane na oštricama aktuelnog srpskog mejnstrim izdavaštva.

* * *

            Ja se, svakako, ne slažem sa svim ovim, a naročito ne sa glavnom zamerkom o navodnim "pleonazmima" – roman je u prvom licu i profa mora da preispituje svoju situaciju i važne odluke koje ga tište, to su previše važne stvari da bi se izbacile iz romana ili drastično redukovale, mada, istina, da je ovo film a ne knjiga, nešto od toga bi se dalo sažeti i/ili iskazati vizuelno a ne rečima. Dakle, pojedine "rekapitulacije" su nužne, a "viceva" – ipak nema. Takođe, javlja mi se da Vojnov nije pronikao u sve suptilnosti sitnog veza ovog teksta zato što on po svom pristupu i poetici nije ni naročito blizak onome što Vojnov inače voli da čita – ali, svejedno, mislim da je ovo jedan prilično pošten prikaz, sa nekim dobrim opservacijama, da je vredan pažnje, pa vam ga zato ovde i obznanjujem, a vi, dragi čitaoci, recite šta mislite.