Kao što je već bilo ovde obznanjeno, u okviru serijala SKRIVENO U LIŠĆU: Metafizika i estetika u umetnosti horora, u STUDENTSKOM GRADU, u sredu 21.04. prikazan je film PROKLETINJA (1975) Branka Pleše, a nakon njega usledio je razgovor sa mnom na teme Birsa, Lavkrafta, metafizike, horora, onostranih entiteta, srpskog horor filma i drugih tema potaknutih ovim predlošcima.
Razgovor je vodio Milan Milosavljević, idejni kreator ovog programa, koji dobro poznaje materiju i čija su pitanja bila vrlo pametna i podsticajna, pa je zahvaljujući njima i moja priča bila bolja.
Milan je, inače, reditelj nekoliko kratkih filmića koji mogu biti zanimljivi posetiocima ovog bloga, pa skrećem pažnju na njih – možete ih pogledati OVDE. Posebno preporučujem naslove HORROR VACUI (3 minuta zapisa prizora pustih, ruševnih sela u okolini Dimitrovgrada, praćeno minimalističkim dark ambientom – must have za ljubitelje Srpskog gothica!) i NORDUR (zabavna gotsko-ambijentalna zajebancija o čoveku (?) u kabanici i kukuljici koji se lomata kroz gotski puste šume i livade i mističnim izmaglicama pokrivene pejsaže Stare planine da bi došao do prekrasnih ruševina jedne crkve! Vintage Srpski gothic!). Overite i ostale, jer imaju sličan off šmek za ljubitelje excentričnog filma.
Projekciji i razgovoru u Studenjaku prisustvovalo je 20ak posetilaca: nespektakularna, ali ipak respektabilna cifra u koju su ipak ušle neke ljudske, moralne i hororične gromade, prijatelji, saradnici, saučesnici, kao i popriličan broj nepoznatih mi ali uvek dobrodošlih namernika koji su pažljivo ispratili tu priču.
Za one koji nisu mogli da telesno prisustvuju ovom metafizičkom spektaklu i hororičnom performansu, evo nekoliko exkluzivnih profesionalnih fotografija sa tog dešavanja. Zahvaljujem Milanu i STUDENTSKOM GRADU na ustupanju ovih slika – kao i audio snimka te žvake o Birsu, koju možete skinuti OVDE.
THIRD I albumi “Everyday Madness” i “Biomachina” dostupni za besplatan download
“Everyday Madness”
“Na tromeđi ambijenta, indastrijala i nojza, Third I slikaju savremeni život iz distopijskog ugla, u čijim kadrovima tame nema mesta ni za zrnce svetlosti. Potmula mašinska isparavanja i bučne tapiserije presečene su onespokojavajućim govornim semplovima i mestimičnim glitch ritmovima, a čitava atmosfera pretežno je nalik na kanalizacionu - mračna i memljiva, sa preovlađujućom zlokobnom tišinom koju tek katkad prekida kapanje vode iz cevi i nešto konvencionalniji, distantno profilisani instrumentarijum.” (Nas Dvoje blog)
“U kompletu gledano, album je od glave do pete uvijen u artističko ruho kroz profinjene pasaže, dotjerane ambijentalne sekvence i lišen je nepotrebnih eksperimenata kojima bi se popunjavao 'prazni hod'. Definitivno je posve jasno da su Third I od eksperimentalnog band-projekta izrasli u vodeću perjanicu ovozemnog electro stila sa mnogim pripadajućim sufiksima (noise, industrial, ambient, harsh, dark-wave...)…” (Terapija.net)
“S popriličnom SF metaforičkom fabulom o cyber-futurizmu kroz samo 3 kompozicije u trajanju od 20 minuta, ovaj dvojac je ponovno osmislio intrigantnu glazbu u kojoj su prepustili mašti i eksperimentima na volju…Third I su podarili svoju viziju ne baš optimističnog svijeta u kome vodeću ulogu imaju cyber organizmi, te je čitav materijal vrlo pogodan za neki filmski soundtrack s veoma morbidnom fabulom o predstojećem smaku svijeta.” (Terapija.net)
ovo je besplatna drugarska reklama i obaveštenje za namernike i pratioce ovog bloga, pošto bi ih ovi i ovakvi zvuci mogli zanimati.
iskren da budem, ja ovo više poštujem nego li što zaista volim, a moj sud o ovom radu najbolje je izražen u jednom delu recenziju na NASDVOJE koji nije naveden u promo-materijalu, a u kome se kaže:
"Everyday Madness pretežno iscrpljuje smisao svog postojanja više kao audio test izdržljivosti nego što uspeva da nagradi slušaoca kojekakvim vanrednim uvidom u lepotu ružnoće, što je postulat na kome se zasniva čitava estetika (eksperimentalne) savremene umetnosti."
u svakom slučaju, idealan soundscape za nerviranje komšija, klanje prasadi (bliži se 1. maj!) ili za samosakaćenje.
na grosmanu 2009. jedan od većih gostiju bio je i nemački kralj sicko-trasha, JORG –NEKROMANTIK – BUTTGEREIT.
za razliku od intervjua sa RUGGEROM DEODATOM, razgovor koji sam vodio sa butgerejtom nisam stigao da transkribujem u text, niti je verovatno da ću u dogledno vreme postići da to uradim. zato, onima koje to zanima, nudim da skinu i svojim ušesima poslušaju snimak razgovora koji sam s njim vodio u ljutomeru.
razgovor predstavlja presek njegove karijere, od NEKROMANTIKA do SCHRAMMA pa zaključno sa KAPETANOM BERLINOM, premijerno prikazanim na Grossmanu: evo šta je imao da kaže o svojim uticajima, uslovima pod kojima je radio, anegdotama sa snimanja i svakojakim drugim stvarima. mislim da je priča vrlo inspirativna i vredna pažnje. evo ovde:
a ako vas butgerejt zanima, na saučesničkom blogu velikog nekrofila i kvaritelja 12-godišnjih dečaka, Son of Mana, možete naći linkove za skidanje 2 njegova najpoznatija filma, odlično-gnusni Nekromantik (1987) i predugi i pomalo smarački, ali ipak gnusni Nekromantik 2 (1991) kao i za dokumentarac o ovom reditelju (na žalost, na nemačkom, i bez titla – ali sa obiljem slika koje govore za sebe): Corpse Fucking Art: The Making of Nekromantik (1987).
čudi me da Son of Man nije okačio i linkove za nemački TV show u kome se dve poznate ličnosti sastaju u nekoj svetskoj metropoli i onda posećuju razna zanimljiva mesta i pričaju kojesta: tačnije, stavio je linkove za One Night with Joe Coleman and Asia Argento (New York) (vanredno zabavno! ne propustiti!) koju je butgerejt režirao, ali ne i epizodu u kojoj je butgerejt ispred kamera, zajedno sa brusom labrusom, veteranom bizarne levičarsko-pamfletaške gej pornografije. nju ćete moći da nađete na http://www.surrealmoviez.info – ima ghoul's seal of approval. u njoj, iznenađujuće, brus ispada znatno duhovitiji, zabavniji, duševniji, pa i hrabriji i slobodniji, od pomalo uštogljenog i konzervativnog (!) nekro-butgerejta! svakako overiti.
Izašao je iz štampe najnoviji broj ZBORNIKA FDU (Fakulteta Dramskih Umetnosti). U pitanju je publikacija visokog naučnog ranga koja objavljuje stručne radove iz oblasti književnosti, pozorišta, filma i medija. Svaki broj podeljen je na celine:
Studije pozorišta
Studije filma
Studije književnosti
Studije kulture
Studije medija
i Građa (prikazi knjiga).
Ako kliknete na gornji lik, otkrićete onlajn, spremne za download, neke zanimljive tekstove. Izdvajam četiri koja meni lično deluju naročito interesantno:
- THE NEW ROMANIAN CINEMA (Romanian cinema after 1990 and its “New Wave ”)
- Prevladavanje Edipovog kompleksa u trilogiji Povratak u budućnost, Roberta Zemekisa
- Bibliografija objavljenih knjiga o filmu i televizijskom mediju u Srbiji od 1990. do 2002. god.
- Imaginarna mesta na filmu
Novi broj (16) nosi 2009. kao godinu izdanja, ali izašao je pre samo nedelju dana, a ovde ga ističem zato što sadrži nekoliko tekstova koji bi trebalo da zanimaju čitaoce ovog bloga. Nije baš horor temat u pitanju, ali čak i 'gotski' ogolelo drveće na korici ovog broja kao da sugeriše mračnu atmosferu strave s kojom čak četiri rada imaju manje ili veće veze!
Evo šta ima unutra od stvari najintrigantnijih za GHOUL-CULTISTE:
HIČKOK: MODERNI SUBJEKT U POLITIČKOM PROSTORU
Saša Milić
Akademija lepih umetnosti, Beograd
Apstrakt: Filmovi Alfreda Hičkoka se često uzimaju kao primeri odlične zabave. Puni saspensa, oni gledaoce vode kroz niz događaja prevashodno težeći da im pruže intenzivan emocionalni doživljaj. Ovaj rad analizira neke od rediteljevih filmova, a pogotovo obraća pažnju na Sever-severozapad (1959), nudeći jednu drugačiju analizu koja otkriva politički diskurs u pozadini špijunskih zapleta koji su Hičkoku svojstveni.Napravljen u zenitu Hladnog Rata, film je uronjen u dikurs o sukobu SAD i SSSR-a, koji je sam prikazan kao posledica razvoja modernog industrijskog društva i otuđenja koje je njemu svojstveno.
ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE KAO NARATIVIZACIJA POTRAGE ZA PORNO(DIS)TOPIJOM
Vesna Perić
Univerzitet umetnosti u Beogradu,
Fakultet dramskih umetnosti, Beograd
Apstrakt: U radu se bavim tematizacijom pornografije u igranom filmu Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića kao metafore dekadencije i beznađa kako postmiloševićevskog društva tako i Balkana i civilizacije uopšte. Pozicioniram ga kao road movie melodramu, i pronalazim uticaje ključnih autora crnog talasa (Pavlović, Žilnik, Makavejev) na Đorđevićevu estetiku, kao i omaže Dž. Votersu, E. Vorholu i P. Morisiju. Konačno, određujem topos pornodistopije kao društva koje se simbolički koristi pornografskim praksama (sadizma, nekrofilije...) u gušenju ljudske slobode.
MOTIV VAMPIRA NA FILMU I FILMSKE ADAPTACIJE ROMANA DRAKULA BREMA STOKERA
Apstrakt: Predmet rada je motiv vampira u komparativnoj analizi književnih dela i kinematografskih ostvarenja, a njegov cilj – ukazivanje na simultanost razvitka motiva u dva medijuma. Kontinuitet književne (filmske) istorije motiva vampira najprozirniji je u poređenju u kome polaznu tačku predstavlja roman Brema Stokera, Drakula, i neke od njegovih najzapaženijih filmskih adaptacija – Brauningov i Kopolin Drakula, te Murnauov i Hercogov Nosferatu. Pri tome, akcenat je na savremenijim motivima koji se u književnosti pojavljuju nešto kasnije, a na filmu već od samog početka – tuđinstvo (ili drugost) vampira, vampir u svetlu neokolonijalizma, njegov erotski potencijal i tome slično, sa posebnim osvrtom na prednosti koje omogućuje žanrovski film, ali i na ograničenja koje nameće.
ROD, POL I "MONSTRUOZNA" SEKSUALNOST U SLEŠER FILMU NA PRIMERU KRVAVE ROMANSE
Dejan Ognjanović
Filološki fakultet, Beograd
Apstrakt: Ovaj esej bavi se napetošću i šokom proizvedenim nestabilnošću (rodnog) identiteta ubica u horor filmovima. Esej istražuje ambivalentnost slešera (pod-žanra horora) prema pitanjima seksualnosti, i s njim povezanim konceptom "monstruoznosti". U središtu pažnje je analiza francuskog slešera Krvava romansa (Haute Tension / High Tension / Switchblade Romance, 2003) Aleksandra Aže. Njegova izražena žanrovska samosvest proizvodi podsticajan "dijalog" sa prethodnicima i njihovim konvencijama, a "rodni preokret" je centralan za njegov zaplet i značenje. Film je inovativan jer u jednu figuru spaja dva tipska lika slešera: "Poslednju Devojku" (eng. "The Final Girl"), onako kako ovaj lik definiše Carol J. Clover, i "Monstruma", odnosno ubicu. Ovim postupkom se tradicija slešera obogaćuje, reinterpretira, ali i ogoljava. Namera eseja je da rasvetli ambivalentnosti slešer horora kroz primere iz filma Krvava romansa i da, oslanjajući se na definicije slešera kod Carol J. Clover i određenje "monstruoznog roda" kod Judith Halberstam, rastumači odnos ovog pod-žanra prema pitanjima muškosti i ženskosti, normalnosti i monstruoznosti.
Ovo je moj dugo najavljivani i još duže pisani esej o HAUTE TENSION: prilično sam ponosan na njega, a posebno na njegovu dužu verziju, pisanu na engleskom. Ipak, i ova srpska, na svojih 13-ak stranica, iznosi suštinu moje odbrane tog remek-dela od kratkovidih i površnih gledalaca kojima njegova ingenioznost nije bila jasna. Takođe, radi se o mom prvom posezanju za ideološkim ključem u čitanju filma, što inače izbegavam, ali ovde je bilo prikladno.
Odlomak iz tog eseja već sam okačio OVDE, pa ko želi, neka pogleda.
ZBORNIK FDU se za sada može kupiti samo na FDU. Ne znam cenu, nemam extra primerke, dakle, do ovoga će doći samo oni kojima je ZAISTA stalo do toga dovoljno da odu lično na FDU ili barem da im lociraju telefone i mejlove na koje mogu da ih smaraju oko narudžbine primerka. Srećno!
DEFENDOR je jedan nesnosno dosadan i nepotreban produkt kojim neću previše da se bavim kao filmom, vrednim analiziranja per se: jer, šta reći o njegovim jadnim pokušajima da nesigurno vrluda između podsmeha i divljenja jednom half-wit nesrećniku koga život nije mazio, koji oseća potrebu da se oblači u smešni 'superherojski' kostim a la superhik-sa-šlemom kako bi se borio protiv sitnih lopova, a sve to u potrazi za 'kapetanom industrijom' koji mu je ubio majku?
u teoriji, pokušaj da se preispituju superheroji mogao je da bude barem marginalno zabavan da se išlo na parodiju ili dobroćudnu komendiju – iako se radi o opštim mestima, izlizanim i davno već elaboriranim u stripovima i filmovima u rasponu od ZEBRAMANA preko INVINCIBLESA do WATCHMENA. da je barem išao tom utabanom stazom ('ajde da se smejemo ljudima koji oblače gaće preko hulahopki! a ha haaa! i šminkaju se! i koriste eye-linere i one-linere u borbi protiv zločina! a ha haaaa!' itd.), bio bi marginalno zabavan zbog harizme vudija harelsona u glavnoj (i naslovnoj) ulozi. vidim, čak, da se ovo čudo reklamira kao KOMEDIJA! plot na IMDB-u za ovo kaže: "A comedy centered around three characters: an everyday guy who comes to believe he's a superhero, his psychiatrist, and the teenager he befriends."
ko na ovo dođe očekujući komediju, biće žešće razočmaran.
umesto toga, dobijamo užasno neujednačenu – čas smešnu, čas patetičnu, čas stilizovanu, čas 'realističnu' – dramurdu o tom poluretardu i njegovom sjebanom životu. čak i ona bi MOŽDA bila zanimljiva da se u toj drami išlo dosledno do kraja, i da film – too little, too late – ne pokuša da nam od karikature, uvedene na početku, na kraju napravi tragičnog heroja. nije jadan samo 'defendor' kao lik, nego je jadan i savršeno nezanimljiv i banalan 'zaplet' u kome se našao, i zlikovac s kojim ima da se obračuna.
U TEORIJI, barem taj zlikovac je mogao da bude zabavan, pošto je u pitanju nekakav srbin, RADOVAN KRISTIĆ. avaj, čak i ako zbog tog detalja rešite da pogledate OVO, smorićete se. bolje reprizirajte PUSHERA 3, za autentičan, žestok, duhovit, i dramski nabijen portret srpskog mafijaša. jer, baš kao i sve ostalo u ovom filmu (uz blagi izuzetak umereno zabavnog harelsona – ipak, beskrajno boljeg u ZOMBILENDU!), i ovaj 'kristić' je – half-assed!
kasting je loš: Alan C. Peterson je, naprosto, jedno neharizmatično mrtvo puvalo: debela mešina koja, iz aviona, može da liči na milovog duplo debljeg brata (milo, iz PUSHERA 3; ne mislim na onog crnogorskog mafijaša), ali nema ni trunku duha ili ikakve vrste zabavnosti: nema dobre dijaloge, nema dobre akcije, set-pisove, nema baš ništa jebeno zanimljivo i gledanja vredno da kaže ili uradi u celom filmu. da doda uvredu na uvredu, ovaj 'radovan' se u filmu zapravo bavi vrstom kriminala koju su, maltene, trejdamarkovali šiptari a ne srbi (belo roblje i droga), mada je apsurdno da bilo šiptari bilo srbi te radnje obavljaju usred amerike sa ovoliko moći kao u ovom naivnom i glupom filmu.
jedina, uslovno, zanimljiva stvar u celom ovom jedva-gledljivom i s-harda-smesta-obrisanom-delcu, jeste način na koji je uspeo da upadne u SF žanr, iako je sve do kraja uporno čučao u realizmu. ovo, naravno, ako ozbiljno shvatate teorije o žanru dr zorana živkovića.
naime, ako je verovatni dr zoći, svekolika umetnost se deli na fantastičnu i realističnu.onog trenutka kada se u nekom delu javi i najmanji znak fantastičnog, ono smesta pada s one strane zida, u fantastiku, i onda mu samo treba odrediti kojoj tačno sorti pripada...(klikni za više detalja).
DEFENDOR, tokom vascelog svog trajanja, nema nikakve novum elemente: naš sirotan nema superherojske moći, niti leti nit je otporan na metke, a ni njegovi protivnici nisu nikakvi ludi naučnici, roboti i čuda, nego bedni i savršeno neinteresantni moskriji. nikakvi laseri, kriptoniti, esp mutacije – NIŠTA. svet kakav poznajemo. dosadno realan (ako zanemarimo scenarističke, dramaturške slobode i gluposti, koje ipak ne spadaju u domen fantastičnog).
a onda, dame i gospodo, DEFENDOR u bukvalno poslednjem minutu, otkrije da se NE dešava u svetu kakav poznajemo, nego u PARALELNOM UNIVERZUMU, U ALTERNATIVNOJ STVARNOSTI, što ga – prema dr zoći – automatski smešta u žanr SF-a. kako to može, pitate se?
lako.
ali samo ako ste dovoljno zaludni da friz-frejmujete članak iz novina koji se načas vidi na kraju, i pažljivo ga pročitate. jer, samo najpažljivijim gledaocima otkriće se da je žanr ovog filma zapravo SF. naime, kada pogledamo sadržaj tog članka, iz njega otkrijemo da osoba koja se celo vreme izdavala kao 'radovan kristic' uopšte nije tek tamo neka debela somina i sitni srpski moskri koji usred amerike trguje belim robljem ko zna odakle (valjda preko celog atlantskog okeana prebacuje otete bosanke i šiptarke – pošto je amerima malo mexikanki i azijatkinja koje im drugi, uhodani dobavljači belim robljem švercuju)! ne! to je sve samo cover up. jer, 'radovan kristic' je zapravo pseudonim SLOBODANA MILOŠEVIĆA!
ako ja lažem, ne laže capture tog kadra. ko ne vidi dobro, evo šta na njemu piše:
HAGUE EXTRADITES SERBIAN MOB BOSS
Behind Bars and Facing Charges for a Wide Variety of Crimes
Kristic is behind bars in The Hague today, facing charges for crimes against humanity. Kristic was handed over by Serb authorities yesterday. He will become the first former head of state to face the UN War Crimes Tribunal.
The United States has exerted tremendous pressure on Yugoslavia, repeatedly warning that it was prepared to boycott an international donors conference in Brussels today if Kristic was not handed over. Yugoslavia's economy is in shambles after a decade of war and the NATO bombing and the sanctions imposed to punish Kristic's policies. A Yugoslav authority announced today the US had pledged $180 million.
The transfer was executed swiftly by the Serbian government, without informing Kristic's successor as Yugoslav president Vojislav Kostunica, and despite a constitutional court ruling that barred the extradition. Kostunica condemned the move, calling it "illegal and unconstitutional". Some members of government are threatening to quit their posts, raising the possibility that the democratic coalition could break apart and cause the new federal government to fall forcing early elections.
ovaj članak sadrži nekoliko nesumnjivo FANTASTIČNIH elemenata.
kao prvo, u ovom paralelnom univerzumu, HAG je taj koji obavlja izručenje, a ne zemlja koja izručuje! naslov je jasan: Hag izručio srpskog šefa mafije! kome ga je izručio, i otkud ovaj uopšte u hagu, nije jasno. FANTASTIKA!
zatim, u članku se kaže da su kristica izručile 'srpske vlasti', međutim, kasnije u textu pominje se i nekakva "Yugoslavia", zemlja koja u našoj verziji stvarnosti odavno ne postoji – ali u ovoj, paralelnoj, i danas je aktivna! FANTASTIKA!
najfantastičniji momenat je, međutim, otkud 'krstić', tj. milošević, uopšte u yugo-srbiji, kad se ceo celcati film dešava u americi (or so we're lead to believe?!), i kad ga na kraju filma uapse AMERIČKI POLICAJCI?! FATAMORGANA!
implikacija je, izgleda, da su ameri, poštujući međunarodne propise, uapsile miloševića na svojoj teritoriji, za brdo zlodela počinjenih na američkom tlu, a onda ga (zašto???) izručile yugo-srbiji, koja ga je, pak (zašto???), poslala u hag. ali kakve veze uopšte hag ima sa vrstom sitnog pilićarenja kojim vidimo da se ovaj debeljko bavi?
takođe, KOME ga je izručio hag? nazad amerima?
moraćemo da sačekamo DEFENDORA 2 za razrešenje ove misterije. oh, pardon, tog filma možda i neće biti, jer defendor gine na kraju ovoga. plus, puko je na blagajnama, i teško da će neko snimati nastavak ovakvog limp dicka od filma. mada, ko zna: stranger things have happened. možda i dočekamo nešto kao DEFENDOR 2: BEYOND HAGUE-DOME!?
u svakom slučaju, DEFENDOR je savršeni lakmus papir za dr zoćinu teoriju žanra. prema njoj, možete vi da gledate 100 minuta nečega što IZGLEDA kao komedija, ili drama, ili šta god, ali ako u 101 minutu iskoči otkrovenje jedne PARALELNE STVARNOSTI i ALTERNATIVNE ISTORIJE u kojoj slobodan milošević pod lažnim identitetom odlazi u ameriku kako bi postao trgovac belim robljem – onda je to, van svake sumnje, SF!
Književne večeri se odvijaju u donjem nivou KC Grad, u klupskoj atmosferi, a goste zamolimo da osmisle i neki prateći program posle same promocije: da puštaju muziku, donesu neki prigodni film, video materijal i sl.
Da li je horor subverzivan ili konzervativan žanr? Koji su naši najzanimljiviji autori koji se bave naučnom fantastikom? Kako izgleda srpska SF i horor scena i koliko ona prati svetske tokove? Da li žanrovska proza može biti visoka književnost?
O ovim i drugim pitanjima razgovaraćemo sa nekim od najaktivnijih autora u ovoj oblasti: Dejanom Ognjanovićem i Bobanom Kneževićem, koji su umnogome doprineli poboljšavanju statusa žanrovske književnosti (i filma) u Srbiji.
Dejan Ognjanović je deset godina bio asistent na predmetu američka književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu, objavio je na stotine filmskih i književnih kritika i eseja u Srbiji i inostranstvu, a aktivan je i kao prevodilac i priređivač. Pored romana "Naživo", napisao je i nekoliko teorijskih knjiga o hororu ("Faustovski ekran: đavo na filmu", "U brdima, horori: srpski film strave"...), a zastupljen je i u više domaćih antologija SF i horor priča.
Specijalan gost Knjižnice će biti Boban Knežević, (Titov) pionir SF scene u Srbiji, jedan od osnivača Društva ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić", urednik kuće "Everest media" i kultne bibilioteke "Znak sagite", kao i zapaženi pisac fantastike ("Crni cvet", "Poslednji Srbin"...).
Ovom prilikom biće predstavljene i tematske horor antologije izdavačke kuće Paladin, koje uređuje Goran Skrobonja ("Beli šum: antologija priča o televiziji", "Istinite laži: priče o urbanim legendama"), a u kojima je Ognjanović prisutan kao autor.
Posle razgovora i čitanja na gornjem spratu će biti prikazan izbor kratkih domaćih filmova sa elementima horora i fantastike ("Beli šum" Marine Stefanović i Gorana Skrobonje, "Ubica pod maskom" i "Zvezda tri" Nebojše Nenadića), dok će se u klubu puštati muzika iz filmova strave.
Znači, tačno na Titovdan, 4. maj, povodom obeležavanja 3 decenije od smrti J. B. Tita:
evo jednog ultra-zanimljivog i podsticajnog dokumenta za one koje zanimaju horor žanr uopšte, izučavanje horora, stanje u srpskom fandomu, problemi žanrova, itsl.
radi se o audio-video zapisu večeri u klubu 'lazar komarčić', usnimljenom 02.12.2002.
učesnici su:
- oto oltvanji, pisac (i tadašnji ko-urednik magazina ZNAK SAGITE, te priređivač antologije MONOLIT 9);
- zoran živković, doktor (u to vreme uhvaćen u među-koraku između SF-pregaoca, teoretičara žanra i nežanrovskog ne-SF pisca na putu ka svetskoj slavi);
- boban knežević, sudija (fudbalski, koji je u međuvremenu počeo da sudi i o književnosti; u slobodno vreme – izdavač, pirat, pisac).
tema ovog 'duela' bilo je pitanje: da li je horor žanr, ili nešto drugo (i šta je, ako žanr nije)? zaludna i besmislena pitanja poput ovog vrlo su aktuelna među SF-fanovima, iz razloga povodom čijih uzroka je istraga još uvek u toku, a ionako ona spadaju u pod-žanr pitanja kakva su 'da li medvedi seru u šumi' i 'da li je papa katolik'. jedina stvar besmislenija od samog pitanja 'da li je horor žanr' jeste očekivanje da se na ovom skupu, na ovaj način, sa ovim učesnicima, dođe do bilo kakvog, a kamo li definitivnog suda. uostalom, u pitanjima estetike i umetnosti definitivni odgovori i ne postoje – ali, ipak, upozoravam u startu one koji očekuju da na kraju ovog snimka (u trajanju od 100-ak minuta) budu pametniji za spoznaju vezanu za to konkretno pitanje, da neko bitnije pojašnjenje ovde neće dobiti.
to, međutim, NE znači da ih gledanje neće učiniti pametnijim po nekim drugim pitanjima. suprotstavljanje stavova je ovde svakako inspirativno i prosvetljujuće, ako se posmatra iz pravog ugla, a nije lišeno namernih i, naročito, nenamernih humorističkih deonica, pa za neupućene – ne bojte se, ovo nije suvoparna niti dosadna rasprava o teoriji književnosti (mada ima pokušaja da se odvede i u tom pravcu), već jedan sasvim zabavan zapis o putevima i stranputicama pokušaja da se odgovori na vekovno pitanje ontologije horora i njegove egzistencijalne posebnosti.
u sredini, između dvojice predstavnika suprotstavljenih škola misli (da to tako nazovem), sedi boban knežević, istaknuti horor pregalac, izdavač kultnih antologija HOROR (1990) i NEKRONOMIKON (2008), a u slobodno vreme samouki mislilac čuven po zaključcima kao što je, npr. Horor je zapravo nazadni pokret...
umesto 'pokreta', ovo veče on najavljuje kao priču o hororu kao 'pojavi u svetu' (kao da govori o nekom vulkanu, ili SEKI ili svinjskom gripu...)
njegovi nazori se, svedeno, mogu izraziti kroz ove reči:
" Hoću da kažem, da sam, sada kada sam spoznao svu veličinu i zapreminu horora, tj. onoga što jeste horor-žanr, a ne prisustvo elemenata strave u drugim delima, dakle, sve to, je zapravo malo, skučeno, usmereno, ograničavajuće i naprosto nedovoljno da bi se nadahnudi kreativac iskazao.
Definitivno mi je žao što sam možda najbolje godine života protraćio smarajući se sa hororom u raznim obličjima, te obznanjujem da se na to stavlja tačka, Nekronomikon će za dugo vremena biti poslednja knjiga ispod mog čekića sa takvom tematikom a iz novog časopisa Znak sagite, iz zaglavlja se briše stavka horor. Ako je Nekronomikon vrh horor žanra, onda je to skup bezveznih polustrahova jednog iskompleksiranog, poluludog čoveka bez literarnog talenta, trabunjanja u obliku zapisa jedva vredna da budu sačuvana od spaljivanja. Horor je mrtav i smoran, Fantasy je mrtav i dosadan, SF u svom novom ruhu je budućnost umetnosti."
na svu sreću, ovaj samouki barbarogenije se relativno malo oglašava tokom ovog duela, a onda kada to učini, obično je to kako bi paradirao svojim zabludama i predrasudama, poput goreiznetih, i još gorih (vidi niže za primer).
- postoji samo jedan mogući kriterijum razlučivanja žanrova, odnosno – svi žanrovi jesu to što jesu po potpuno istim principima i na osnovu istih merila;
- AKO odlučimo da SF definišemo na osnovu prirode sveta koji se tu opisuje onda dolazimo do zaključka da u SF-u imamo svet koji je realističan, uz odmak postojanja u njemu nečega što danas nije moguće, a čije se postojanje pokušava objasniti na naučan ili barem /najčešće!/ kvazi-naučan način. mada živković u ovom konkretnom izlaganju ne koristi termin 'novum', niti se poziva na svog teoretičarskog uzora, ovo je u suštini određenje po ugledu na definicije hrvatskog marxističkog teoretičara darka suvina.
- (naučna) priroda zamišljenog sveta je differentia specifica SF-a, ono po čemu se ovaj žanr – po živkoviću – razlikuje od drugih;
- svekolika književnost se deli na dve jasno omeđene vrste – realističnu i fantastičnu;
- jedno književno delo može pripadati ILI jednoj ILI drugoj od pomenutih vrsta, a nikako nečemu trećem, ili obema;
- SF je podvrsta fantastične književnosti, odnosno žanr u njenim okvirima;
- AKO žanr SF-a definišemo kao živković (priroda sveta: dakle, TEMATSKI), onda, prema njemu, horor NE MOŽE biti žanr, jer se on NE može definisati onako kako je dr živković odlučio da odredi SF;
- konkretnije, za horor je taj proizvoljno odabrani kriterijum (priroda sveta u kome se zbiva) savršeno irelevantan. horor se može u potpunosti dešavati u svetu kakav poznajemo (PSIHO), u svetu koji je naizgled realističan ali ima neku manju modifikaciju (HALLOWEEN – kada otkrijemo da majkla ipak ne mogu da ubiju čak ni meci, a kamo li igle za pletenje, ofingeri itd.), u svetu u kome su moguće razne 'nenaučne' sile: natprirodne (duhovi, vukodlaci, živi mrtvaci...), okultne (magijske i nekromantske moći), mitološke ('realnost' svakojakih stvorova iz mitova i legendi), kvazi-religiozne (đavo i drugi demoni) itd. ukratko, za razliku od SF-a, koji je uvek u jasno određenom zabranu fantastike, horor može, ali uopšte ne mora da 'pripada' fantastici. zbog toga što se ne ponaša kao SF, koji uredno sedi u svojoj dodeljenoj sobici i ne mrda odatle bez pitanja, horor se šetka tamo-vamo preko zida koji je dr živković pretpostavio da postoji kao neprikosnovena i neprelaziva granica između fantastike i realizma, i fućka mu se za granice i ograničenja.
šta je ovde sporno?
skoro sve premise su pogrešne.
probaću, ukratko, da to objasnim:
1) goresažeta teorija stoji na klimavim nogama, odnosno na neutemeljnim pretpostavkama. pre svega, u savremenoj teoriji književnosti odavno je napušteno 19-vekovno verovanje da se žanrovi mogu svi razlučiti i definisati na osnovu JEDNE te iste karakteristike, bila ona formalna (dužina, metar, retorička sredtsva...) ili sadržinska (teme, ideje, motivi, atmosfera, ton...).
Alaster Fauler (Alastair Fowler) u zaključku svoje izuzetno važne i uticajne knjige VRSTE KNJIŽEVNOSTI osvrće se na nemogućnost sistematizacije književnosti nalik onoj, recimo, kod bioloških nauka, kada kaže:
"Ali sveobuhvatna mapa je iluzija. Iz proste brojnosti potencijalnih osnovica možemo videti koliko bi nemoguće bilo napraviti adekvatnu mapu na kojoj bi svi žanrovi, a kamo li pojedinačna dela, dobili propisana mesta. [...] Kao prvo, odlike književnosti su suviše brojne da bi jedna mapa odgovarajućih dimenzija bila upotrebljiva. Kao drugo, nema književnih faktora koji su privilegovani u smislu da pripadaju istinskom uređenju prirode."
(Alastair Fowler, Kinds of Literature: An Introduction to the Theory of Genres and Modes, Clarendon Press, Oxford, 1982, p. 248)
Fauler kao otežavajuće okolnosti za pravljenje upotrebljivih genoloških mapa navodi, recimo, postojanje dela sa elementima više žanrova, a zatim i činjenicu da ni jedna postojeća mapa ne uzima u obzir dijahronijsko (istorijsko) postojanje žanrova. Zato on zaključuje: ''Sigurno je da žanrovi imaju mali taksonomski potencijal, jer im nedostaje status fiksiranih kategorija.'' (isto, str. 255)
Debora Medsen u svom eseju "Noviji trendovi u teoriji žanra" piše:
Žanr je demistifikovan. Za njega se više ne smatra da počiva kod autora kao namera, niti se žanr vidi kao efekat očigledan čitaocu, a ponajmanje se žanr tretira kao stabilno jezgro značenja inherentno tekstu. Pretpostavka 'esencije' ili žanrovskog identiteta, na kojoj taksonomija počiva, sada se čita kao otvoreni poziv na dekonstrukciju.
(Deborah L. Madsen, "Recent Trends in Genre Theory" in: Rereading Allegory: A Narrative Approach to Genre, Palgrave Macmillan, Basingstoke, 1994, p. 7.)
Itd.
ukratko, živkovićeve pretpostavke zasnovane su na davno prevaziđenom ESENCIJALIZMU, koga književna istorija, teorija i stanje na terenu ubedljivo demantuju.
2) TEMATSKA određenja žanra su takođe prevaziđena. ona su, u najmanju ruku, ograničena i nedovoljna. većina relevantnih studija o žanru, pa čak i klasična TEORIJA KNJIŽEVNOSTI vorena i veleka (koja se valjda izučavala onda kada je živković doktorirao), preporučuju da se žanr definiše i kroz sadržinu i kroz formu. ovo poslednje živkoviću nedostaje.
'priroda sveta' je ne samo proizvoljno odabran činilac (zašto baš po tome? koji se još žanr definiše preko toga? da li je krimiću bitna priroda sveta u kome se dešava? a porniću?...), nego je problematičan i zato što predstavlja jedan apstraktan, nejasan, proizvoljan koncept čija difuznost i konfuznost unosi više zabuna nego li jasnoće i preciznosti. kao takav, on je praktično neupotrebljiv za ozbiljno pisanje o žanru.
3) nije nam potreban alaster fauler da nam kaže ono što svi već odlično znamo: većina dela spada u VIŠE ŽANROVA istovremeno. tokom izlaganja na ovom snimku, recimo, pomenut je film ALIENS, koji je istovremeno i SF i horor i ratni i akcioni i melodrama (a ako bismo posegnuli i za nekim malo proizvoljnijim ali legitimnim terminima žanrifikovanja na osnovu drugih parametara, može se reći da je on još i 'blockbuster', 'monster movie', 'hollywood movie' i još 300 drugih stvari koje neki smatraju žanrovima, vrstama ili već nekim nejasnim kategorijama podele na ovo ili ono).
međutim, u simplicističkom, esencijalističkom univerzumu dr zorana živkovića (a u ovome ga podržava sudija knežević), onog trenutka kada se u nekom delu javi i najmanji znak fantastičnog, ono smesta pada s one strane zida, u fantastiku, i onda mu samo treba odrediti kojoj tačno sorti pripada, da li fenteziju, da li naučnoj, deliričnoj, poetskoj ili kojoj već fantastici.
takođe, u jednostavnom svetu dr zorana živkovića nema mesta nikakvoj nedoumici: to je materijalistički suvinovski svet objektivne (jedine zamislive) stvarnosti, u kojoj ne postoje nepouzdani naratori niti problematični uglovi posmatranja. ipak, njegovim jednostavnim aršinom nemoguće je izmeriti, npr. da li crna mačka u poovoj istoimenoj priči stvarno ima demonske i natprirodne moći ili to samo narator-pijandura na nju projektuje svoju patologiju; niti nam dr zoran živković ume izmeriti, i kazati kom žanru pripada, npr. jedna od temeljnih horor novela, 'okretaj zavrtnja' henrija džejmsa. ima li tu duhova ili ne? ima li fantastike? ili je sve samo tlapnja frustrirane učiteljice? ta pitanja nemaju definitivan odgovor, a zbog toga, iz ugla dobrog doce, ne mogu se ni adekvatno smestiti u fijoku određenog žanra. damn, pa mi čak ne znamo ni s koje strane zida su, da li u zapadnom berlinu (fantastika) ili u istočnom (realizam)! očito, tema je nedovoljna! žanr, ipak, čini i ono što je s tom temom učinjeno, način na koji je obrađena...
da li je oto oltvanji uspeo da dr živkoviću skrene pažnju na ove njegove zablude i ograničenja?
pogledajte snimak pa procenite sami, ali – SPOJLER – ne, nije.
umesto toga, oto zastupa tezu da horor JESTE žanr zbog toga što u knjižarama postoje police na kojima piše horor, i na tim policama su knjige sa drečavim koricama sa kojih se keze lobanje a sa naslova curi 'krv'. to je žanr, po njemu, zato što američki komercijalni trade magazin LOCUS tako kaže. to je žanr, kaže oto, zato što i mala deca to znaju. najzad, postojanje parodija nekako (?!) pokazuje da to jeste žanr.
uostalom, pogledajte sami.
koliko god živkovićeve teze bile neutemeljene i problematične, on ih se barem dosledno drži, i makar povremeno uporište traži u teoriji književnosti. nedovoljno često, ali ipak se vidi da je čovek doktorirao književnost i da se ponečeg iz nje još uvek seća (makar i ne pratio šta se o žanru piše u poslednjih par decenija, a i duže od toga).
čak i takav, živković je uspeo više nego ubedljivo da saseče kao apsurdne, besmislene i truda nevredne 'argumente' zasnovane na LOCUSOVIM statistikama i godišnjim listama, s pravom LOCUS proglašavajući glasnogovornikom 'trgovaca papirom' koji nemaju nikakve veze sa estetikom i teorijom književnosti i čije su liste i fijoke sasvim irelevantne za temu večeri.
diskusiji nije mnogo pomogla ni publika (sa skoro isključivo besmislenim pitanjima – pri čemu je dežurni za smeh, dr A. B. Nedeljković, čak, ispao najozbiljniji, jer se barem držao nekih solidnih citata iz relevantnih enciklopedija, mada su njegove reči pale na gluve uši, zbog toga što dolaze od njega, pa ih niko nije ozbiljno ni razmotrio). nije pomogao ni knežević sa svojom savršeno promašenom interpretacijom cvetana todorova (koga on više puta na snimku zove 'cvitan', iako je njegov UVOD U FANTASTIČNU KNJIŽEVNOST na srpskom objavljen još 1987, dakle 15 godina pre ovog snimka!). sasvim je očigledno da knežević ili tu kapitalnu knjigu nije ni čitao, ili mu je nju neko pogrešno prepričao, ili je on tog ko mu je prepričavao loše shvatio. ukratko, po kneževiću, 'cvitan' je fantastiku definisao kao nešto 'nemoguće', a sf je, za njega (navodno), moguć (kad je tvrd) pa zato ne spada u fantastiku.
istina je da todorov (cvetan! ili, kako ga jedan pisac-amater, radmilo anđelković, naziva: cvetko!) sf ne smatra delom fantastične književnosti, ali razlozi za to su malo drugačiji, nemaju blage veze sa 'mogućim' i 'nemogućim' a imaju veze sa njegovim određenjem fantastičnog, koje je suviše čuveno i opštepoznato da bih ga ovde iznosio (i kneževiću prepričavao).
začudo, dr živković nije reagovao na ovo drastično falsifikovanje i misinterpretaciju todorova, pa umesto da sudiji dâ crveni karton (ili barem žuti!), dr živković se ponaša kao da je todorov zaista tako definisao fantastiku.
sve u svemu, ovo je jedna umereno zabavna (ali, na neki način, i tužna) propuštena prilika za ozbiljan razgovor o žanru, od koga je fandom upamtio samo živkovićevo ekstravagantno, ali (ipak!) smisleno poređenje između balerina i krušaka. od toga je ostala pošalica koja je fanove zabavljala neko vreme, kao neki vic, a onda je i to iščezlo iz sećanja, i ostala je samo anegdota o dopisnici BLICA koja je zalutala na ovo dešavanje kako bi ga zapaprila svojim savršeno promašenim pitanjima i zbunjenim komentarima, kao da ih već nije bilo dovoljno od strane okupljenih.
živković je svoje teze o žanru i o nežanrovskoj prirodi horora (koga on smatra 'atmosferom'!) izložio u prekratkom i proizvoljnom eseju u knjižici OGLEDI O NAUČNOJ FANTASTICI koja će ovih dana doživeti reprint, pa se šira javnost (koja to ranije nije učinila) može uveriti u to, crno na belom.
oto je svoje teze o hororu nakon ovog snimka izlagao samo kroz fikciju (ništa teorija: samo praksa), u romanima CRNE CIPELE i upravo izašlom KIČMA NOĆI, u kojima je, kao za inat dr živkoviću što ga je ovako ubedljivo poklopio na ovoj tribini, mešao sve žanrove kojih je mogao da se seti. zbog razlaza sa kneževićem ubrzo po ovoj tribini, na žalost, nije bio u prilici da duže poradi na uređivanju ZNAKA SAGITE i MONOLITA (što mu je, inače, odlično išlo) – ali to je već neka druga priča.
PS: ako budete imali problema sa otvaranjem ovog pomalo problematičnog fajla, preporučujem Media Player Classic kao najmanje lošu opciju, pošto se kod otvaranja većinom drugih normalnih avi plejera (VLC, MV2, KMP itd) dešavaju krupni problemi sa zvukom i slikom. za njih je kriv autor snimka, boban knežević, kome ipak hvala na ovom dragocenom dokumentu. uživajte!
PPS: jedan čitalac naknadno mi je skrenuo pažnju na IZVOR kojim se oto obrazovao i pripremao za ovaj nastup.
u pitanju je BLEFERSKI VODIČ: HOROR gorana skrobonje, u kome se nalazi i ova deonica, čije odjeke možete čuti u otovom nastupu ako pogledate video:
Horor -- atmosfera ili žanr
Ova dilema se uvek može korisno upotrebiti pri horor-blefu, naročito ako je sagovornik neko ko blefira da se razume u teoriju žanra. Neophodno je znati sledeće osnovne činjenice: gledište o nepostojanju horora kao žanra zastupaju oni koji smatraju da se kao žanr može posmatrati eventualno fantastika, koja se može potom sistematično podeliti na podvrste (ili podžanrove) -- naučna fantastika, epska fantastika, čista fantazija, nadrealistična književnost itd. Horor se, kako smatraju pobornici ove škole misli -- među njima prevashodno Dr Zoran Živković (vidi: "KO JE KO U HORORU") -- eventualno može smatrati atmosferom strašnog, zloslutnog, jezovitog ili neprijatnog, koja kao takva može da postoji ne samo u fantastici i njenim podvrstama, već i u svim drugim žanrovima književnosti (tj. kriminalističkom romanu, istorijskom romanu, romansama odn. ljubićima, itd.) Naravno, pobornici ovog mišljenja su u potpunosti u pravu.
S druge strane, oni koji smatraju da je horor, posebno u poslednjih dvadesetak godina, izrastao u zaseban žanr, nemaju tako jake argumente poput svojih suparnika, ali imaju debelu potporu u pukoj činjenici da gotovo svako smesta može da prepozna horor čim ga vidi: po ikonografiji i motivima na naslovnim stranicama knjiga, po tome što se odgovarajući naslovi nalaze u policama knjižare uredno obeleženim kao "horor", kao i po tome što neki izdavači, koji izgleda ni pet para ne daju na književno-teorijsku ispravnost, neke svoje edicije krajnje slobodno i bezobrazno nazivaju "bibliotekama horor književnosti." Naravno, pobornici ovog mišljenja -- među kojima prevashodno nije Dr Zoran Živković -- u potpunosti su u pravu.
Zbog ovakve situacije, ako u razgovoru naletite na osobu koja zastupa prvo gledište, smesta se svrstajte u pobornike druge škole misli, i obrnuto, pošto ni u kom slučaju ne grešite. Osim, naravno, ako kojim slučajem ne razgovarate sa Dr Zoranom Živkovićem. Tada je najbolje da glatko skrenete razgovor na neko neutralno polje, na primer na fudbal, ili odgajanje ruža.
