Kao
što znate, nedavno je Orfelin objavio
moj izbor najboljih priča strave jednog od najvećih majstora horor
književnosti, M. R. Džejmsa, pod naslovom ZAZVIŽDI I JA ĆU TI DOĆI. Detalje o
toj knjizi imate OVDE.
U
toj antologiji pronaći ćete i jednu od najboljih i najpopularnijih Džejmsovih
priča: „Čaranje runama“ („Casting the
Runes“), po prvi put na srpskom, u mom prevodu. Prema njoj je snimljen
izuzetno uspešan, kvalitetan film Noć demona (Night of the Demon, 1957). Ako ste ga do sada propustili, evo
preporuke. Ovo što sledi je tekst iz moje davno rasprodate knjige Faustovski
ekran (2006) čije će novo, dopunjeno izdanje možda uskoro objaviti Orfelin...
Noć demona (Night of the Demon, 1957) Žaka Turnea, snimljen je u Engleskoj,
izvan Lutonovog dodira, iako sa upadljivim naznakama pristupa koji je ovaj
značajan producent potencirao u radovima svih svojih režisera. Turne, u svom
najboljem horor filmu, znalački ispoljava sve kvalitete koje ispekao na zanatu
kod Lutona: suptilnost, istančana psihologija, naglašena aluzivnost,
intelektualne i mitske implikacije, uverljivi likovi i ambijent,
nekonvencionalni odnosi junaka, i pre svega – suzdržanost u tretmanu strave.
Zbog toga je učinak još efektniji onda kada se pritajeni nagoveštaji razuzdaju
u prizorima horora s kojima se malo toga u dotadašnjoj istoriji žanra može
uporediti. Većinu horora iz četrdesetih i pedesetih danas možemo gledati i u
popodnevnim matineima, zajedno sa svojom decom, uz nostalgiju, možda i osmeh,
ali retko sa osećajem jeze. Nasuprot tome, Turneovi horori spadaju u krajnje
uzak krug klasičnih horora čije je primarno dejstvo – izazivanje žmaraca, i
istinske strave kod gledaoca – ostalo očuvano do današnjih dana.
Noć demona je film visokog pedigrea
na nekoliko načina. Pre svega, predstavlja krunu u karijeri režisera koji je
posthumno postao daleko cenjeniji nego za života. Zatim, baziran je na često
antologizovanoj, klasičnoj horor priči „Čaranje runama“ ('Casting the Runes')
jednog od najznačajnijih pisaca horora u XX veku, M. R. Džejmsa. Džejms je
poznatiji kao autor nadasve suptilnih ali neodoljivo zlokobnih priča o
duhovima, čiji je naglasak na atmosferi i akumulaciji naizgled benignih
nagoveštaja bio kao stvoren za Turneov stil, i prava je šteta što ukrštanje ove
dvojice majstora strave nije dovelo do ekranizacije još nekog od Džejmsovih
klasika.
Pedigre Noći demona je tim jači
što ovaj film prosto nema pandana u engleskoj ili američkoj produkciji svoga
doba: dok su Amerikom vladali sirovi, infantilni 'big bug' SF horori o džinovskim bubama, rakovima, i drugim
mutantima atomskog doba, u Engleskoj je žanrovska produkcija baš te 1956.
godine počela sa usponom kroz Hamerove reinterpretacije klasičnih monstruma
(Drakula, Frankenštajn, vukodlak, mumija...) u kojima, bar u početku, takođe
nije bilo značajnijeg upliva inteligencije ili estetskih, filmofilskih
kvaliteta. Eventualni kvaliteti tadašnjih horora imali su malo veze sa
scenarijima – onde gde su kvaliteti postojali, bili su tu uprkos klišetiziranim likovima, situacijama i dijalozima. Otud je Noć
demona, sa literarnim korenima svog zapleta neokrnjenim, i čak veoma
nadahnuto razvijenim, istinski izuzetak u okvirima niskobudžetnog horora
pedesetih.
Džejmsova priča kratka je i efektna
parabola o osveti sujetnog crnog maga stručnjaku za pitanja alhemije koji je
odbio njegov predloženi ekspoze za jednu konferenciju. Scenario u filmskoj verziji
usložnjava stvari, uvodeći više likova, obogaćujući motivaciju i pružajući veći
broj originalnih horor scena, sve vreme ostajući veran duhu predloška. Za naše
potrebe posebno su značajni dijabolični aspekti, oličeni pre svega u pomenutom
magu, Džulijanu Karsvelu (Najal Mek Ginis). On je u opasnosti da bude
raskrinkan kao vođa satanističke sekte (što je detalj kakvog nema u priči), i
zbog toga baca čini na profesora koji je iz Amerike došao kako bi ga razotkrio.
Čini se sastoje u komadiću pergamenta sa runskim zapisom koji se krišom
dostavlja primaocu; nakon tri meseca (u priči), odnosno sedam dana (u filmu),
žrtva ima da strada, osim ako ne uspe da nekako vrati rune onome ko ih je
prvobitno dao. Dok u priči uklete osobe stradaju u neobjašnjivim ''nesrećnim
slučajevima'', u filmu kletvu ispunjava demon iz naslova.
Postoje brojne kontroverze povodom pojave
naslovnog demona: u prvobitnoj Turneovoj verziji, demon se mogao nazreti samo u
par kadrova, iz daljine, obavijen dimom, dok je stradanje njegovih žrtava
izvedeno tako da opcija ''nesrećnog slučaja'' ostaje validna: u prologu filma,
čovek beži u panici od ''demona'' i udara autom u banderu, čije ga žice sprže;
na kraju filma, Karsvel beži od demona na železničkoj stanici, a kada ga nađu
raskomadanog, čini se da ga je ''samo'' pregazio voz. Međutim, američki
producenti insistirali su, protivno Turneovim željama, da se demon prikaže
eksplicitnije, u krupnom planu, pa su u post-produkciji zbrzano kreirali,
usnimili i u film –bez Turneovog odobrenja– ubacili kadrove u kojima se izbliza
vidi veliki rogati demon izbuljenih očiju. Iako ovo donekle kompromituje učinak
filma, Turneu je na čast što je Noć demona snimio na takav način da
čak ni intruzija ovakvih bukvalizacija ne uspeva da bitnije poremeti opšti
učinak: naime, demon je ubačen u scene viđene iz perspektive prestravljenih,
uspaničenih junaka, pa se može shvatiti i kao njihova psihološka projekcija, a
ne kao autentični krilati demon koji ih proganja.
U svakom slučaju, za pohvalu je barem to
što je kreacija demona bila u skladu sa srednjevekovnim drvorezima koji se
prikazuju u filmu, što ga čvršće povezuje sa zapletom, ali i okultnom
tradicijom na koju se u filmu aludira. Radi se o demonu vatre koga jedan od
profesora antropologije i mitologije u Noći demona nedvosmisleno povezuje
sa Baalom, Tifonom, Molohom i Asmodejem. Ovo su sve imena božanstava Jevrejima
susednih naroda, koje su ovi demonizovali i u Bibliji identifikovali sa Đavolom. Prema tome, iako na prvi pogled
izgleda kao banalno čudovište, ''demon'' ovoga filma čvrsto je – narativno, ali
i vizuelno – povezan sa tradicijom Đavola u mitologiji i umetnosti.
Daleko nekonvencionalniji i smeliji jeste
prikaz Đavolovog sledbenika: Džulijan Karsvel jedan je od najkompleksnijih i
najoriginalnije predstavljenih likova ove vrste u čitavoj istoriji demonskog
ekrana. Kod Džejmsa je on opisan kao konvencionalni crni mag: „Niko nije znao čime se bavi: sluge su mu bile nekakvi
užasni ljudi; izmislio je za sebe novu religiju i praktikovao je ko zna kakve
grozne rituale; lako ga je bilo uvrediti, a nikome nije praštao; imao je gadno
lice (tako je gospođa insistirala, dok je suprug to donekle poricao); nikada
nije ništa dobro radio, a kakav god uticaj da je od njega poticao, bio je
zlonameran.“ („Čaranje runama“
u ZAZVIŽDI I JA ĆU TI DOĆI, Orfelin, Novi Sad, 2015.) U scenariju Čarlsa Beneta
(odgovornog za brojne Hičkokove filmove iz engleske faze), međutim, nalazimo
kompleksniji lik od opisanog.
Pre svega, Karsvel je prikazan kao običan
čovek koji živi sam sa majkom na ogromnom imanju; ipak, njegova ''običnost'' ni
u jednoj sceni nije trivijalizovana kao u slučaju satanista-amatera u Sedmoj
žrtvi. On uspeva da bude upečatljivo zlokoban čak i kada je maskiran u
klovna zarad dečje zabave na svom posedu. Potrebna je velika hrabrost režisera
i veliko umeće glumca za inscenaciju čitave jedne duge i ozbiljne konverzacije
sa glavnim junakom, tokom koje je antagonista našminkan kao klovn. Dijabolični
razlog za to jasan je ako se podsetimo paralela između Đavola i figure Lude,
Pajaca i Harlekina. Uostalom, pomenuta scena kulminira zlokobnom demonstracijom
nimalo smehotresnih moći: Karsvel iz vedra neba priziva oluju kako bi pokazao
svoje moći skeptičnom američkom profesoru, a naoko benigna scena zabave okončava
se dečjim vrištanjem, prevrnutim stolovima i stolicama koje nosi kovitlac.
Karsvel, u tumačenju Najala Mek Ginisa,
čak i fizički podseća na Alistera Kroulija u zrelim godinama: krupan,
upečatljiv ali nikako zlokoban na prvi pogled, čak naizgled blag, često
sardoničan, sa bradicom kao jedinim
ustupkom prepoznatljivoj satanskoj ikonografiji (npr. čak ni odela koja nosi
nisu crna). Neznatno teatralan samo kad zatreba, a tokom ostatka filma samo
pritajeno zlokoban, Karsvel oličava novi pristup satanizmu kao nečemu što
postoji i izvan preteranih žanrovskih konvencija i cirkuske ikonografije – kao
nečemu vrlo bliskom stvarnosti, što deluje u stvarnom svetu baš zahvaljujući
svojoj prividnoj normalnosti i pritajenosti. U tom smislu, on odstupa od tradicije
pompeznog karlofovskog zlikovca iz Crne mačke, i umesto toga,
nadovezuje se na pristup koji je pomalo trapavo uveden u Sedmoj žrtvi, a koji će
kulminirati u Rozmerinoj bebi...
Što se tiče tretmana okultnog, on je
neujednačen, i oscilira između inteligentnih opaski (''Neke stvari
jednostavnije je započeti nego prekinuti!'') i konvencionalnog izjednačavanja
svake magije sa zlom. Veštičarstvo se povezuje sa ''demonima iz pakla'' u
prologu koji svojom neadekvatnošću štrči poput još jedne producentske
intervencije, jer ne deluje kao organski deo filma koji sledi. Karsvelov Red Istinskog Vernika (Order of the True Believer) mogao je
imati i originalniju ideologiju od ''zlo je dobro – dobro je zlo'', mada ona u
suštini prejudicira verovanje Crkve Satane deset godina pre njenog osnivanja. Sa
ovom 'crkvom' srodna je i izjava jednog sataniste u filmu, cenzurisana iz engleske verzije: ''Mi hulimo i skrnavimo. U radosti
greha će izgubljeno čovečanstvo sebe ponovo pronaći.''
