Ovo je puna verzija intervjua koji sam dao ovom listu pre par godina. Objavljena je skraćena verzija, a evo sada, po prvi put, svega toga u potpunosti.
Prema Žanu Delimou u 16. i 17. vijeku nastajala je obimna literatura o đavolu. Koliko je pojava štampe – posebno djela štampana u periodu od 1576. do 1625. koju su stvarali gornji slojevi društva – uticala na pojavu horor žanra, pogotovo što se već u tom dobu javlja (''morbidno'') uživanje pri čitanju takvih knjiga (koje su za teme imale magiju, Satanu i okultizam)?
= Interesovanje za jezovitu tematiku staro je koliko i čovek: bukvalno od vremena kada je živeo u pećinama i kada je, kasnije, sedeo sa porodicom i saplemenicima zbijen oko vatre, dok su oko njih bili nepregledna noć i zavijanje krvožednih zveri. Kada je hrišćanstvo postalo dominantni diskurs zapadne civilizacije, jezovite priče bile su obojene hristijanizovanim konceptima, kao što je Đavo, iako su njihovi koreni mnogo stariji od te konkretne religije. Kroz priče o Đavolu i paganskim svetkovinama ("veštice", "crna magija" i sl.) narod je tokom srednjeg veka zadovoljavao svoju potrebu za ovom vrstom priča, mada ni one o duhovima mrtvih nisu izgubile na aktuelnosti, uprkos hrišćanskoj dogmi koja bi trebalo da potiskuje narodna naklapanja o zagrobnom životu.
Sad, pojava žanra je već nešto drugo, i medijum štampe je definitivno omogućio da se jedna vrsta proizvoda proizvodi masovno i da bude jeftina, tj dostupna širokim krugovima ljudi, uključujući i one sirotije. To je, pak, omogućilo pojavu tzv. popularne književnosti, pa time i horora kao jednog od najstarijih žanrova u okviru nje. Zapravo, strogo gledano, veliki deo današnjih popularnih žanrova, kao što su horor, ali isto tako i SF i detektivska priča, pa čak i erotska, svoje korene u modernom dobu imaju baš u gotskom romanu, tom prototipskom obliku horora.
U to doba postojale su dvije različite predstave o đavolu: jedna paranoična koja je dolazila iz gornjih slojeva društva i druga, narodna, prema kojoj se đavola može laskanjem pridobiti, a takođe ga se može i nasamariti. Kakva je predstava đavola u srpskom filmu i može li se govoriti o razlikama u odnosu na filmove sa zapada?
= Srpskih filmova na ovu temu ima previše malo da bi se moglo govoriti o nekakvim tendencijama i opštim nazorima. Fantastika je ovde uvek bila incident, nešto što padne s neba, niotkuda, i za sobom ne ostavi većeg traga. Tako je i predstava Đavola kod nas, u tih par filmova, zavisila od pojedinačnih autora i njihovih uticaja, a manje od neke lokalne tradicije. To važi za crnogorsko-hrvatski film ČOVJEK KOGA TREBA UBITI, kao i za srpske MAJSTOR I MARGARITA, MI NISMO ANĐELI i ŠEJTANOV RATNIK. Prva dva naslova idu na neku više artističku sliku đavola, dok su druga dva eksplicitno nastali po uzoru na zapadne žanrovske filmove i pop kulturu uopšte.
Da li je pojavom filma đavo obogatio neke svoje sposobnosti, u odnosu na prethodni period i koliko su te nove predstave ušle u kolektivnu svijest ljudi?
= Đavo je vrhunski iskoristio novi medijum pokretnih slika: koliko god on bio uspešan u zastrašivanju (i zavođenju) na nepokretnim ikonama i slikama velikih majstora, tek kada su ove filmskom iluzijom oživele on je mogao da u potpunosti postane gosodar iluzija. Pojavom zvučnog i kolor filma, kao i razvojem specijalnih vizuelnih i kompjuterskih efekata filmskim autorima je omogućeno da oživljavaju i upečatljivijim čine likove, ambijente i svetove kakve ljudi do tada nisu mogli da u tolikoj raskoši i bogatstvu dožive. Ipak, u smislu svojih konotacija, Đavo je ipak manje-više isti stari vrag kakvog znamo još iz srednjevekovnih legendi i klasične književnosti: zavodljiv, opasan, moćan, patetičan, prepreden, glup…
Žena kao satanin pomagač u filmu ili sama njegova inkarnacija.
= Ovo je stara predstava, zasnovana na Bibliji kao izrazito muško-šovinističkom štivu u kome je "čovečica", nastala od Adamovog rebra, prilično loše prošla. Zbog svoje navodno veće senzualnosti žena je prikazivana kao bliža grehu, pa time i Đavolu. Ipak, radi se o predstavi koja je do pojave filma, u XX veku, prilično oslabila, i u modernim vremenima je ne nalazimo toliko često kao u ranijim vekovima. Istina, taj tip žene, femme fatale, ostao je prisutan u nekim drugim žanrovima, a najizrazitije u film noaru, ali u okvirima faustovskog ekrana nalazimo iznenađujuće mali broj demonskih žena.
Eshatološki strahovi u holivudskom filmu – pojava antihrista i strašni sud. Da li se može govoriti o svjesnom izazivanju takvih strahova, kroz filmove, zarad dobijanja kontrole nad masom?
= Ovo se već zove navođenje svedoka! ;) Svakako nije slučajno što su se tematika antihrista i sudnjeg dana, kao i velika navala filmova katastrofe i ekspanzija horor filma, javili tokom turbulentnih 1970ih, kada je Amerika prolazila kroz veliku krizu identiteta (Nikson i afera Votergejt, atentati na predsednike i visoke političke ličnosti, poraz u Vijetnamu, studentski bunt itd.). Sve to se odrazilo i kroz filmove fantastike i horora, ali ne toliko zarad kontrole masa koliko zbog osećaja pred-apokaliptičke atmosfere koja je lebdela u vazduhu, zbog osećaja sloma tradicionalnih vrednosti, koji se u hororu ogledao kroz nalčet filmova o živim mrtvacima koji donose apokalipsu, ili o Đavolu čije ambicije rastu sve do apokaliptičkih razmera.
Provincija kao izvor zla u horor literaturi. Zašto je privlačna?
= Strah od provincije je opšte mesto bilo koje kulture, čija je elita najčešće locirana upravo u velikim gradovima. Iz pozicije velegrada, zapuštena mesta, sela izgubljena u brdima i šumama savršeno su mesto za projektovanje sopstvenih strahova od nepoznatog i potisnutog. To nije samo holivudski kliše: npr. većina Beograđana veruje da čim izađe sa asfalta i ode u neko selo na jugu ili istoku Srbije, tamo ih čekaju incestuozno-degenerisani seljaci-ljudožderi sa sekirama i vilama u rukama, gladni njihove prestoničke krvi.
Domaći horor pisci, njihove teme i specifičnosti.
= Domaći horor pisci su malobrojni i još uvek u potrazi za sopstvenim autentičnim izrazom koji je, za sada, pretežno obojen inostranim, zapadnjačkim uzorima koji su sa tek manje ili više uspeha nakalemljeni na ovdašnji milje. Specifičnosti srpskog folklora, srpskog okruženja, naših osobenih lokacija i ambijenata, našeg mentaliteta i naše krvave istorije vrlo su malo ili nimalo dotaknuti u srpskim horor pričama i romanima koje sam do sada pročitao. Naravno, nadam se da će prirodna početnička faza epigonstva biti prevaziđena i zamenjena zrelijim hororom koji je autentično, nepatvoreno srpski.
Značaj Lavkrafta u svjetskoj književnosti i žanrovskoj literaturi. Da li je bilo problema prilikom prevodjenja priča za zbirku NEKRONOMIKON?
= Lavkraft je prvi pisac koji je svoju stravu podigao do kosmičkih razmera: to više nije strava od oveštalih horor baba-roga, već egzistencijalna strava koja čoveka stavlja u vrlo nezavidan položaj u odnosu na planetu koju nastanjuje i u odnosu na crni, ledeni, indiferentni svemir u kome se ta planeta besciljno vrti. Drugim rečima, on je samosvesno i efektno bogatu tradiciju gotskog horora iz XIX preneo i osavremenio učinivši je prikladnom i XX veku.
Prevod nije bio lak, jer Lavkraftov jezik je naporan, zahtevan, pun arhaizama, radi se o gustoj, baroknoj prozi bogatoj epitetima koji se ne nalaze u svakodnevnom govoru, kao i aluzijama na brojne znana i neznana imena iz istorije, mitologije, književnosti itd. Trebalo je sve to uskladiti tako da na srpskom ne zvuči izveštačeno – videćemo koliko sam u tome uspeo.
Mjesto horor literature u okviru svjetske književnosti i kakvo mjesto ima u srpskoj?
= U svetu je horor učinio velike korake u pravcu prihvatanja od strane tzv. mejnstrima: kursevi o gotiku i hororu postali su skoro nezaobilazni na univerzitetima u Engleskoj i Americi, ali i drugde; objavljuju se ozbiljne studije, zbirke eseja i biografije značajnih autora čija izdanja izlaze u najprestižnijim edicijama. Drugim rečima, horor se izborio za neku vrstu priznanja u svetu kao jednog legitimnog i umetnički potentnog izraza.
U srpskoj sredini horor jedva da postoji kao pojam, kao problem, a kamo li kao nešto čime bi se neko ozbiljnije bavio. Sem par knjiga Ranka Munitića i mojih pokušaja da to promenim, bojim se da je za naše staromodne profesore književnosti i filmske kritičare pred penzijom horor još uvek jedna neozbiljna, infantilna vrsta zabave za posebno morbidne umove nedostojna njihove pomne analize. Srećom, smena generacija će učiniti svoje, a mladi autori i kritičari pokazuju sasvim drugačiji odnos prema žanru uopšte, pa tako i prema hororu.
Privlačnost trash horor filma i na koji način ga treba posmatrati i vrednovati?
= Živimo u vremenima dominante ironije i cinizma prema svemu. Otud i te baba-roge koje su nekada šokirale i prestravljivale naše roditelje nama danas vrlo retko uspevaju da deluju dovoljno ozbiljno za neki strah uporediv sa onim koji su pre samo 2-3 decenije sejali ROZMERINA BEBA, ISTERIVAČ ĐAVOLA, NOĆ VEŠTICA… Današnje generacije odrastaju uz stripove i video igre sa zombijima, vampirima, čudovištima svih oblika, koje doživljavaju kao sebi bliske, pa je zato trash, kao neozbiljan, parodijski intonirani pristup mnogo popularniji. Što se mene tiče, mislim da se radi o pristupu koji ide linijom manjeg otpora, jer uvek je lakše biti neozbiljan nego li ozbiljan.
Razlika između dalekoistočnog i zapadnog horor filma.
= Razlike su brojne, ali ukratko, azijski horor film je mnogo manje opterećen tzv. političkom korektnošću, i onda kada zaroni u mrakove ljudske psihe, to čini na mnogo originalniji i estetski nadahnutiji način nego što radi današnji holivudski film. Američki horor je danas postao suviše predvidiv i bezbedan, više nema onog rizika, subverzije, izmicanja tla pod nogama gledaoca, nema više šoka sem onih jeftinih, prolaznih, sve je svedeno na formulu… S druge strane, Azijati se ne boje da budu nekonvencionalni, dvosmisleni, nedvosmisleno sumorni, tako da je njihov današnji horor – a naročito japanski – u proseku gledano superiorniji u odnosu na američki.
Kada možemo očekivati roman ''Prokletije''?
= Uh, nastavak romana NAŽIVO tek sam počeo da pišem, ali zbog nekih drugih prioriteta –a pre svega magistarskog koji moram da završim – moraće da sačeka još malo. Radi se o znatno ambicioznijem i komplikovanijem romanu nego što je to bio NAŽIVO, i on zahteva mnogo istraživanja kako bi ambijent i kontekst dešavanja bio što ubedljiviji (roman se dešava 1998., većim delom na Kosovu, uglavnom na vrhovima planinskog venca Prokletije). Biće to nešto kao U SRPSKIM PLANINAMA LUDILA, ako samo uspem da svoje zamisli adekvatno oživim na papiru. Bojim se da roman ne treba očekivati pre jeseni 2009. (*Update: Ne treba ga očekivati pre jeseni 2015.)
