Ministarstvo senki je pitko, čitko, zabavno, vispreno,
duhovito, simpaticinično, odmereno štivo, a mestimični Jakšićev populizam ipak
je od respektabilne sorte, jer barem potiče od iskrene zabrinutosti nad
ljudskim manama koje beleži u sebi i oko sebe.
Zoran Jakšić je jedna od bolje čuvanih tajni srpske fantastične
književnosti. Njegovo ime, svakako, nije tajna za onih nekoliko desetina
najvatrenijih poklonika ove vrste literature, ali pogled u autorovu bibliografiju
pokazuje da su njegova dosadašnja izdanja gotovo u potpunosti bila vezana za
male, žanrovski orijentisane izdavače, sa slabom distribucijom i još slabijim
marketingom. Ako ste baš zagriženi fan fantastike, dela Zorana Jakšića
verovatno su našla svoj put do vas. Ali ako niste, u knjižarama teško da ste ih
mogli zapaziti.
To je velika šteta jer, kako to ova zbirka najbolje pokazuje, Jakšić
ima potencijale da zaseni čak i neke svoje znatno slavnije i u javnosti
prisutnije kolege po žanru, odnosno, po umeću prevazilaženja žanra i dosezanja
"lepe književnosti". Priče iz Ministarstva
senki (Tardis, Beograd, 2008.) prirodno se nastavljaju na one iz prethodne
zbirke, Nikadorski hodočasnik (Znak
Sagite, 1992), iz koje se nekoliko njih ponavlja, pri tom otkrivajući čitaocu
unikatno kompaktan, dosledno izgrađen te tematski, stilski i kvalitativno
ujednačen opus. Radi se o pisanju bliskom slipstreamu, odnosno
fantastici (post)modernijeg, začudnog, često i alegorijskog tipa.
Potonji kvalitet se, međutim, javlja kao mač sa dve oštrice, i neke od
slabijih priča svodi na jedva prikrivene političke i uopšteno-satiričke
alegorije. Ipak, one najbolje uspevaju da se otrgnu jednoznačnog čitanja
"sa ključem" i uspnu se u rang naprosto – dobrih priča.
U vrhunce ove zbirke spadaju sledeće: "Prvih stotinu razloga za
ukidanje pesme", lucidno-cinična storija o ljudima koji su, zbog preterane
zaokupljenosti prošlošću, na izvestan način prodali sopstvenu budućnost;
"Neke posledice anđeoskog ponašanja" govore o godišnjem sajmu crnih
magova i vračara i njihovom takmičenju za najgori urok: iako pobednička kletva
zapravo ilustruje jedno opšte mesto, do nje se dolazi na vanredno duhovit
način, s posebno surovim seciranjem sklonosti ovdašnjeg sveta ka zlobi i
zavisti usmerenim prema najbližima; "Prilog edukaciji karantinskog
osoblja" je alegorija o štetnosti demokratije tj. prava i poslednjeg
seoskog idiota da veća o uvozu kontingenta smrtonosnih zaraznih bolesti.
Posebno vredi istaći najdužu pripovetku, "Pesma mrtvih
proletera", svojevrsnu horor-burlesku o ludnici u kojoj pacijenti bivaju
opsednuti dusima komunističkih idola i vođa, od Marksa do neizbežnog druga Tita,
i počnu da pripremaju novu revoluciju. Ili "Kupite Kamelot, blistavi
Kamelot", efektnu, mada previše prozirnu terigilijamovsku alegoriju o pošasti birokratije.
A tu je i "Tamo gde živi ptica Roh", svojevrsni moralitet o
čoveku koji bukvalno dobija svoje parče Raja, i o načinu na koji ga sopstvenim
željama na kraju pretvara u Pakao.
Sve u svemu, ovo je pitko, čitko, glatko, zabavno, vispreno, duhovito,
simpaticinično, odmereno štivo, a mestimični Jakšićev populizam (kroz
jednodimenzionalne alegorije i moralitete) ipak je od respektabilne sorte. Njegov
prozelitizam barem deluje kao iskrena zabrinutost nad ljudskim manama koje
beleži u sebi i oko sebe. Stil je jednostavan, funkcionalan, dakle, žanrovski u
najboljem smislu te reči, s tim što je mestimično ojačan duhovitim igrama reči,
aluzijama i privatnim šalama kojima se priče međusobno povezuju u jedan
koherentno haotičan svemir (veći deo njih dešava se u varošici Jaukovo, a
pošasti i drugi sumnjivi proizvodi obično dolaze "iz prekomorskih
radionica Melkiora Složenskog").
Smisao za originalnu frazu, neočekivani detalj i duhoviti paradoks
izraziti su kvaliteti, a utemeljenost u srpsko tlo i ovdašnje teme svakako su
veliki plus. Ovo je knjiga koja će vas ostaviti gladnim za još, pa zato prikaz
završavam pokličem izdavaču Tardisu:
"Dajte još Jakšića!"
A još Jakšića imate i na ovom blogu: još pre pet godina sam
preporučivao njegov roman SEVERNJAK. Evo tog teksta OVDE.
