***
3-
Bliži
se rođendan najvećeg genija horora, E. A. Poa (19. januar) – ali pošto je taj
dan rezervisan za dodelu Zlatnih
Ghoulova za horor, proslavu tog blagdana počinjemo ranije, osvrtom na omnibus inspirisan pričama
ovog umetnika strave.
U
pitanju je animirani omnibus, sa svakom epizodom rađenom u primetno drugačijem stilu, i
mada nisu sve vizuelno uspele (najslabiji su „vezivno tkivo“ i „Bunar i klatno“)
– ovo dobija od mene relativno visoku ocenu zbog povremeno fascinantnog
vizuelnog aspekta. Dakle,
u svojim najboljim momentima („Izdajničko srce“, „Ašer“, „Valdemar“ i „Maska
Crvene smrti“) ovo je prvorazredna bombonica za oko.
Hvale je vredna i nesvakidašnja
odluka da se, kao „naratori“, jave s one strane groba Kristofer Li i Bela Lugoši
(preko zvučnih zapisa u kojima Poove priče čitaju ovi sad već preminuli majstori)
a njima društvo prave neki još uvek živi, kao što su G. del Toro i Džulijan Sends.
Animacija u „Ašeru“ je
previše karikaturalna (pomalo u stilu Tima Bartona), ali to je iskupljeno nekim dobrim slikama i vizuelnim
rešenjima (stilizacijama akcije). Nažalost, propuštena je prilika da se nešto
zaista spektakularno i vizuelno pompezno napravi od čuvene kulminacije – sam pad (rušenje) kuće Ašerovih nije nimalo vizuelno nadahnut, naprotiv, a glupo je ispušten i moćan prizor koji
je Po naslikao, sa ogromnom kuglom krvavocrvenog Meseca koji se nadnosi nad
ruševinom.
Crnobelo „Izdajničko srce“
je posvećeno Breći starijem, mada mlađu publiku ovaj stil sa jakim kontrastima
i tankim linijama može asocirati i na Frenk Milerov iz Sin City-ja; kako god da bilo, to
fascinantno izgleda.
„Valdemar“ i „Maska Crvene
smrti“ su namerno staromodno dizajnirani, na različite načine – ima tu odličnih
detalja i dražesnog retro ugođaja, ali, nažalost, „Valdemar“ uspeva da skoro smandrlja nezaboravnu
gnusobu samog kraja Poove priče (ovde je čuveno telesno rastakanje zbrzano,
utuljeno i previše ublaženo).
„Maska Crvene smrti“, ima svoje pristojne
vizuelne momente, i odrešene ruke da radi šta god hoće sa ovom kitnjastom pesmom u prozi: pošto
je animacija u pitanju, ne postoji pitanje budžeta za scenografiju i kostime –
limit je samo u imaginaciji.
Ipak, mora se reći da ova varijanta priče primetno
kaska za odličnom igranom, niskobudžetnom verzijom Rodžera Kormana sa nikad-boljim Vinsentom
Prajsom (čiji glas, uzgred, veoma, veoma nedostaje u ovom filmu!).
Ružan CGI u „Bunaru i klatnu“
prikladan je, možda, za neku jeftiniju video-igru, ali ne i za vizualizaciju
ovog masterpisa atmosfere i strave.
Takođe, animacija u
okvirnoj priči previše je šarena, razdragana, razigrana, i neprikladna ugođaju –
čak i ako su hteli da malo veći naglasak stave na grotesku, ovo je preterano. Plus, taj okvir smarački je razbrbljan i uspavljujući.
U pogledu priča i njihovih
konotacija i efekata, stvari stoje znatno slabije i ove adaptacije uglavnom ne
hvataju mnogo od onoga što Poovu prozu čini večnom, genijalnom i nedostižnom.
To je pre svega zato što su jezivo skraćene, sabijene, sažete, i svode se na
protrčavanje kroz dešavanja u njima, bez prostora da "prodišu", bez dovoljno osećaja za ritam, gradaciju,
atmosferu i kulminaciju. O podtekstu da i ne govorimo...
Previše je to
dajdžestirano, i onaj ko te priče nije čitao nego ih sada prvi put u ovom
obliku vidi mogao bi se s pravom upitati: „Šta, zar je OVO taj 'Tatko na Horor'“?
Ali, sa njegovom dubinom nisu se izborili ni mnogo pametniji igrači, pa je
možda previše to očekivati od ovog crtića, koliko god on bio dobronameran.
Zato, gledajte ovo i parite
oči, deco, u dokonom času ali – čitajte, pre svega ČITAJTE tu čaroliju, tu Poovu
crnu magiju, napajajte se na izvoru, u knjigama ovog genija, a filmovi poput
ovog neka vam budu samo vizuelno poštapalo, podsetnik, prečica, dokolica,
grickalica...
