Ova pozamašna knjižurina prouzročila je i neplanirano pozamašan osvrt s moje strane, i to: 1) Opšte napomene o knjizi, 2) Osvrt na bolju polovinu, 3) Analizu novele by Vladimir Lazović i Ivan Nešić, "U temeljima" , 4) analizu novele by Darko Tuševljaković, "Napolju nema nikoga" . A sada, evo, u petom delu, da se ukratko osvrnem i na priče i novele koje su od mene dobile slabije ocene.
Trudiću se budem nežan, koliko mogu, i koliko mi povod dopusti.
Ilija Bakić, "Buđenje, creva, put"
Ocena: 4+
Žanr: SF
Šta: Rat?
Gde: neodređeno podzemlje
Kad: juče
Veoma cenim Ilijinu težnju ka eksperimentima i širenju izražajnih mogućnosti proze (i poezije) i žanra i svega... ali poneki od tih eksperimenata, naprosto, ne daju bogzna kakav rezultat. Ovu priču mogu, donekle, da poštujem, ali morao bih previše da se napregnem pa da je volim. Zapravo, njeno čitanje mi je bilo uglavnom naporno, a bez odgovarajuće naplate (pay-offa) koji bi opravdao probijanje kroz rečenice u kojima je svaka peta reč praćena sa još 2-3 sinonima. Neko-nešto se gura-probija-tetura kroz hodnike-koridore-prolaze nekakvog podzemnog-subteranog skloništa-hangara-azila-utočišta-zatvora i pokušava da ode gore-ne-dole... i toliko. Gde smo bili – nigde, gde smo došli – nigde, a samo putovanje je bilo uglavnom naporno i praznjikavo, jer kad bi se iz ovih rečenica izbacili svi ovi nagomilani sinonimi, dobili bismo krajnje prozaičnu, nelepu prozu koja nam ne kazuje ništa niti opisuje nešto vredno opisivanja.
Adrijan Sarajlija, "Berlin Bob"
Ocena: 4
Žanr: SF
Šta: Genetski (i drugi) eksperimenti
Gde: Berlin, Rusija
Kad: danas/sutra
Sarajlija i ovde pokazuje svoju sklonost ka struktuiranju priče-novele po principu gomilanja, odnosno pantljičare. Kako to izgleda? Evo kako: u prvih 20ak strana pratimo nekog izrazito antipatičnog lika ("naš" gastarbajter u Berlinu) i njegova nejasna i tek mlako-intrigantna priključenija po berlinskoj podzemnoj železnici, gde ga ne-zna-se-ko unajmi da radi nejasno-baš-tačno-šta a naročito za-čije-babe-zdravlje, i to tako ide kroz grdne stranice, konfuzija i indiferentnost su povremeno prošarani nekim zanimljivim, slikovitim hororičnim epizodama, iako je i u njima nejasno šta se tačno zbiva, i zašto bi nas trebalo da bude briga (jer su i konsekvence opisanog krajnje nedorečene; vizije? stvarnost? nešto šesto?...).
Onda imamo desetak strana u Rusiji, koje su by far najzabavniji deo novele, gde pratimo neke sasvim desete likove i njihove, takođe fragmentarne, nejasne akcije vezane za eksperiment koji je pošao po zlu (or some such?!), a onda, za promenu, posle toga odemo na sasvim dvadesete likove i zbivanja i počnemo da pratimo nekakvog maratonca (?!) koji hrli ka nekakvom stadionu dok se svet podeljene Nemačke (!) s kraja 1980-ih oko njega raspada (?!). Možda u romanima ovakva struktura i može da pije vodu, ali u noveli malo teže: naprosto, likovi na početku nisu dovoljno zanimljivi a misterija nije dovoljno precizno postavljena niti intrigantno sročena da bi se neko probijao kroz desetine stranica sa nadom da će negde na 70-oj da mu nešto možda (!) bude jasnije. Kad se probih kroz sav taj grdni izrazito nezanimljivi tekst (mada pristojno napisani, u onom najelementarnijem smislu koji u žanrovskom getu hvale pod imenom "pismenost"), ne dobih ni senku opravdanja za svu tu muku (ne računajući rusku deonicu, koju sam jedinu čitao sa zanimanjem). Čemu sve to služi a uz to i ne radi?
Ratko Radunović, "Pozna jesen u Lurdu"
Ocena: 4
Žanr: SF
Šta: Rat
Gde: neodređeno podzemlje.
Kad: juče
Ovo je delovalo kao sure-fire hit! Ratko + Apokalipsa + Lurd (dakle, religiozna tematika) = WinWinWin!
Nažalost, apokalipsa se (ovde) već desila, od Lurda ne videsmo ni "L" (mora da mi je promaklo zašto se novela uopšte zove tako), a od Ratka dobismo još jednu za njega karakteristično nedisciplinovanu, free-style (ne)organizovanu prozu bez početka, bez sredine i bez kraja. Kao i kod Bakića, i ovde imamo nekakav izrazito nejasno predstavljeni, neodređeni svet podzemne post-civilizacije, koji se ni od čega kreće ka ničemu, kroz 50 predugačkih i premučnih stranica kojima nikad kraja, niđe veze, niđe poente, niđe (sem sporadično, nakratko) Ratkovog duha koji oživljava njegove druge free-style prozne improvizacije i zajebancije. On obično ume da uspostavi nekakav GLAS, etitjud, vizuru koja gura stvari napred, čak i kad nije jasno ka čemu, tačno, i zašto; ali ovde takvog glasa nema, i pisac – slično Sarajliji – ispoljava ni na čemu zasnovanu veru da će se neko probijati kroz grdnih 50 stranica sitnih slova ovog vrlo gustog texta, eto tako, samo zato što je taj text tu, i čitalac nema kud, nego da gura dalje, iako mu pisac ne daje neki čvrst razlog da to čini. "Na vr' brda za kašiku pilava" otprilike opisuje iskustvo čitanja ove proizvoljne i indiferentne novele koja bi se mogla opisati još i kao neka improvizovana i slabo duhovita, naporna verzija nekog stripa Željka Paheka.
Sanja Pavošević Alisa, "Poslednja priča za svet"
Ocena: 3+
Žanr: HF
Šta: Priča, pisanje
Gde: Beograd
Kad: danas/sutra
Neka curica mašta o tome da je njena proza toliko strašna da objavljivanje njene debi-knjige može da singlehandedly izazove kraj sveta kakav poznajemo! Početnička proza očita na svim nivoima: od koncepcije zapleta (bad-girly wish-fulfillment; kao, "wow, al' sam wicked!"), preko niza krajnje naivnih ideja o tome kako svet izdavaštva u Srbiji (a i šire) funkcioniše, i neverovatno naivnih ideja o tome kako svet koji propada funkcioniše (npr. "Cene su pale, hleb ste mogli dobiti za dinar," str. 377), pa do površnih i netačnih provala (npr. Alisa pravi razliku između Pravog Kinga i Kinga koji se "prodao", odnosno u nekoliko navrata hvali "Kinga, pre nego što se prodao" – npr. na str. 367 – što je notorna koještarija: King se prodao svojim prvim objavljenim romanom, KERI, i nastavio je da se prodaje sve do danas, neprekidno ostajući veran inicijalno uspostavljenoj poetici).
Dakle, tipično žensko pismo at its most naive yet self-assured. Prazne fraze: "Ispričano zlo je suviše stvarno" (str. 367); "Kada poslednja priča poželi budućnost, čiji će se glas čuti glasniji od pakla?" (str. 370); Tuševljakovićizmi: "Osmeh joj je ličio na metkom raznetu lešinu," (str. 376) itd. Naravno da se ni u nagoveštaju ne mogu naći tragovi ozbiljnijeg promišljanja svog zanata i žanra (kako to i zašto to "mračna" proza ove autorke izaziva propast?) – ali toga nema ni u slično-tematskoj Miloševoj priči (gde, umesto pisca, reditelj svojim horor filmom izazove smak sveta a da nam autor ne kaže čak ni da li je ovaj to uradio svesno, i ako jeste – zašto?), a Miloš je ipak nešto iskusniji pisac, pa je izlišno to očekivati od ove devojčice. BTW, u najezdi spisateljica iz već oformljene sekte "žene sa dva prezimena", ova ovde Alisa izgleda da začinje novu sektu: "žene sa dva imena".
Milivoj Anđelković, "Dvostruki razlog male braće"
Ocena: 3+
Žanr: SF
Šta: nekakve apstrakcije
Gde: Zemlja?
Kad: juče
Gomila nekakvih apstraktnih kvazi-filozofskih naklapanja koja nisu oživljena kroz zaplet (ili jesu tek jednim manjim delom) nego kroz dijaloge i citate iz nekakvih Kodeksa i Mudrijaških knjiga... Nije nečitko pa ni sasvim nezanimljivo, ali izrazito iritira taj propovednički ton, a još i više šupljina ideja koje se (konfuzno) iznose, a tiču se prava kolonizatora novih/starih/uništenih svetova i njihovog uticaja na eventualno zatečene aliene. Intrigantno, u teoriji, ali u praksu predočenoj ovde, ovo je samo iritirajuće konfuzna "neću da ti (po)kažem" priča (što je, inače, trade-mark attitude ovog spisatelja, zbog kojeg je trpela i njegova inače prilično zanimljiva, ali takođe besciljna priča o beogradskoj košavi iz ISTINITIH LAŽI).
Nastasja Pisarev, "Pepeo je tiho zasipao grad i ovu, poslednju noć"
Ocena: 3
Žanr: F
Šta: nekakve apstrakcije
Gde: paralelni svet?
Kad: danas
Ovo se, izgleda, dešava u istom svetu u kome i DNEVNA/NOĆNA STRAŽA, ali pošto to nisam čitao (sa velikom mukom sam odgledao prvi film, i rek'o istorijsko: Nevermore!), ne mogu da odredim da li je ovo neautorizovana ali otvorena ekskurzija jedne fankinje u svet omiljenog joj romana, ili početnički plagijat oslonjen na isti. U svakom slučaju, priča deluje kao da čitalac mora poznavati pravila nekog mnogo šireg i komplikovanijeg sveta, izvan ove priče (nebitno da li su to pomenuti romani, ili nešto što autorka milivojanđelkovićevski nije našla za shodno da nam bar nagovesti), i ta fragmentarnost, kao i ultimativna proizvoljnost baš svega, na baš svakom nivou, pokopava ovu priču. Najočiglednije: više od pola priče prođe u pokušajima nekakvih specijalaca da uđu u trag odbeglom zlikovcu koji je, kao, strašno strašan i uradiće ne-znamo-strašno-šta, a onda se pred kraj desi neka kao-apokalipsa koja s tim likom i njegovim bekstvom nema ama baš ni najmanje veze... Ipak, sa svim svojim nedostacima, ova priča je znatno čitljivija i nesmaračkija od proze autorkinog oca (vidi dno ove liste), što nju, makar u tom relativnom smislu čini okej uratkom.
Ranko Trifković, "Šume bosanske"
Ocena: 3
Žanr: SF
Šta: Rat
Gde: neka bosanska planina
Kad: juče
Sve se već desilo, mada ne znamo baš tačno šta, gde, kako, i kojih razmera. Naracija je izrazito iritirajuće konfuzna i neodređena te stvara ugođaj da ne postoji zaplet, niti drama, konflikt, cilj... samo desetak stranica opisa nekog lika koji se pentra po bosanskim planinama i brblja koješta vezano za svoje planove i namere. Školski primer priče sačinjene od mnogo (monološkog) brbljanja, i nimalo akcije. Apsolutno ništa se ne desi. Bla bla bla – the end. Ili možda – nastaviće se, za slučaj da je ikoga uopšte bilo briga tokom ovih 10ak stranica. Osim solidnih opisa prirode, pisac me ovde skoro ničim drugim nije zaintrigirao.
Biljana Malešević, "Četiri jahača evolucije"
Ocena: 2
Žanr: SF
Šta: Genetski eksperimenti
Gde: neki grad u Srbiji
Kad: danas/sutra
Naivna u zamisli, amaterska u izvedbi, početnička u svakom smislu. Ako ništa drugo, barem je prilično kratka, umereno dinamična, ne previše smarajuća, all things considered relativno bezbolna – ako vam ne smetaju zaplet, karakterizacija, motivacija, idejnost i jezik na nivou Mikijevog Zabavnika. Školski primer pisanja nekoga ko prethodno nije dovoljno čitao (niti promišljao), a naročito iz oblasti u koju se zaputio/la/lo. Autorka se upućuje na detaljnije upoznavanje sa savremenom, i uopšte, fantastikom.
Đorđe Pisarev, "In vitam aeternam"
Ocena: 1
Žanr: F
Šta: Eh?
Gde: šta?
Kad: sutra
Autor najgore priče u BELOM ŠUMU vraća se – sa najgorom pričom u ovoj zbirci. Reči su nemoćne da ovo opišu. Ovo je, što reko puk. Kurc, "the horror, the horror"! Izvinjavam se svim čitaocima koji očekuju analizu, citate, primere, dokaze, tumačenje, ismevanje ili bilo šta – ali ova tvorevina je izvan svega toga. Vrućina je, mrzi me, evo sad sam je opet prelistao i deprimirao se samo pogledavši je – prosto, nemam snage da uranjam ponovo u ovo. Strašno. Užasno. Grozno.
Inače, Đorđe Pisarev je bio član žirija koji početkom godine umalo nije dao nagradu "Laza Kostić" Skrobonji za njegov roman ČOVEK KOJI JE UCMEKAO TESLU.
Slobodan Škerović, "Pisma vanzemaljcu"
Ocena: 1
Žanr: SF "poezija"
Šta: "poezija"
Gde: u pesmi
Kad: juče
Ako ste toliko dokoni i mazohistički raspoloženi, u to na šta liči stihoklepanje Slobodana Škerovića možete se uveriti ako odete OVDE. Upozorenje: Žika-pesnik je suvi genije za ovo.
Napomena: "pesma" u APOKALIPSI je još groznija od ovih na gornjem linku. Radi se o krajnje prozaičnom, banalnom i ispraznom tekstu koji je proizvoljno podeljen na nove redove posle svake 3-4 reči, tako da to gledano iz aviona liči na pesmu, iako od poezije ovde nema ni P.
Evo jedne slučajno odabrane "strofe":
Od obale k pučini (sic! "k pučini"! - Ghoul)
U nedogled se nižu
Široki splavovi
Tamo obitavaju splavaši
Njima se ne doprema
Sledovanje hrane
Već se hrane algama
Koje bujaju površinom
Mora (sic! "Mora"! – Ghoul)
Ko voli, nek izvoli: 15-ak stranica ovoga. Žali bože artije.
I to je to: kad se podvuče crta ispod svega, šta imamo? Jedna trećina zrelosti i promišljenog, doslednog pisanja, druga trećina osrednjeg zbrzavanja (da se stigne za dedlajn? na temu na koju se nije dovoljno mislilo i sa zapletom nepažljivo ili indiferentno sagrađenim?) koje neprobirljivima može, makar sporadično, biti umereno zabavnjikavo, i treća trećina početničkog i/ili promašenog te besciljnog bacanja reči na papir jer potonji, avaj, trpi sve.
No, podsećam: ovo samo Ghoul trenira strogoću. Prosečan čitalac će ovde naći mnogo više prosečnosti za svoju prosečnu zabavu i razonodu, te stoga, you know who you are. APOKALIPSA se približava, a to i ova knjiga na svoj način ilustruje. Upozoreni ste.
