Dok
se zlopatim sa kompjuterom i ozbiljnim dedlajnima za neke tekstove koje pokušavam da napišem dok mi se komp raspada, evo iz moje
arhive teksta koji je pre 5-6 godina izašao u leskovačkom magazinu THINK TANK.
(c) DEJAN OGNJANOVIĆ
Ni trash nije uvek trash, niti je svuda
trash.
Skoro pa bi se reklo da je đubre – u oku
posmatrača.
U
tridesetim i četrdesetim godinama XX veka u američkim bioskopima postojali su
tzv. serijali – jeftine jednočasovne tvorevine, prethodnici TV serija, koje su
se prikazivale u rano-popodnevnim terminima ('matine'), pretežno namenjene deci
i tinejdžerima. Junaci i superjunaci u njima, obmotani plaštevima, jurišali su
pod maskama ili bez njih kroz kartonske kulise, leteli u plehanim 'letećim'
tanjirima i redovno oslobađali golišave lepojke od ludih naučnika, mutanata i
čudovišta od gume na čijim leđima se lako mogao spaziti rajsferšlus.
''Supermen'', ''Fleš Gordon'', ''Dok Sevidž'', ''Betmen'' i drugi heroji
ostajali su da vise u tzv. ''cliffhanger-u'' na kraju svake epizode, samo da bi
se na početku sledeće čudesno izvukli, i nastavili borbu protiv zla. Paralelno
s njima, postojali su tzv. ''B-filmovi'' – niskobudžetna ostvarenja, najčešće
sklepana za par sedmica i isto toliko hiljadarki, čija je svrha bila da stoje u
senci glavnog (''A'') filma u duplim projekcijama i pruže amerima – koji ionako
sve vole duplo, i veće nego što treba – vrstu zabave koju ''A'' film nije mogao
niti smeo. Bili su to filmovi koji su imali slobodniji pristup pravilima
''dobrog ukusa'', i baš zato što ih je malo ko ozbiljno shvatao, bili su u
prilici da ispod svojih naizgled jeftinih, klišetiziranih, ''trash'' zapleta
provuku subverziju kakvu uglačani i respektabilni ''A'' filmovi nisu mogli da sebi
dozvole.
VELIKA DECA
Čitavu
ovu ustaljenu koncepciju razbucala su dva režisera u razmaku od samo par godina,
sredinom sedamdesetih. Njihova imena: Stiven Spilberg i Džordž Lukas. Njihova
strategija – krajnje jednostavna: snimati B filmove A parama. Vrsta likova i
zapleta rezervisanih za klince i nedorasle, u matineima ili specijalizovanim
malim bioskopčićima na periferiji, dospela je u multiplekse i dobila centralno
mesto. Vanzemaljci, svemirski brodovi, neustrašivi junaci, egzotične lokacije i
čudovišta, šareni specijalni efekti – sve ono što je do nedavno smatrano
nižerazrednim, postalo je mejnstrim. Deda Indijane Džonsa probijao se između
dva fikusa u saksiji dok je iza njega na staklu bila nacrtana astečka piramida;
njegov unuk trčkara mnogo bogatijim lokacijama i, potpomognut najboljim
efektima koje pare mogu da kupe, mlati stotine miliona sivo-zelenih. Mnogi su
Spilberga i Lukasa optuživali da su glavni krivci za infantilizaciju američkih
(pa indirektno i svetskih) bioskopa: da su krivi za klišetizaciju i
banalizaciju filmske umetnosti i njeno svođenje na vašarsku zabavu. Oni su se
na to mnogo potresli, i sekirali se celim putem do banke.
Istina,
kada se dovoljno nafatirao, Spilberg je zaključio da malo poštovanja i
ozbiljnijih nagrada nije na odmet, pa je paralelno sa svojim detinjastim
filmovima počeo da snima i ono kako mali Stivi zamišlja filmove za odrasle:
tako je na svakog INDIJANU ili JURSKI PARK došla po jedna BOJA PURPURA ili ŠINDLEROVA
LISTA. Time je Stivi otpočeo još jedan trend – trend autora B filmova koji
dobijaju Oskara (istina, za svoje A filmove). U tom smislu emblematična je
sudbina Eda Vuda, nepravedno proglašenog ''najgorim režiserom svih vremena'': u
svoje doba, tokom '50-ih i '60-ih, snimao je improvizovane jeftinoće sa
naslovima poput PLAN DEVET IZ DALEKOG SVEMIRA, NEVESTA MONSTRUMA ili NOĆ GULOVA
i ozbiljno pokušavao da svojim minornim talentom pravi horore, SF, pa čak i
drame (kultna je GLEN I GLENDA, o transeksualcu sa fetišom prema džemperima od
kašmira). Danas njegova (ne)dela pobožno proučavaju ljubitelja trasha i kempa,
ali – što je naizgled čudnije – Vud postaje deo mejnstrima kome za života nikad
nije pripadao. Film o njemu snima se za prestižni studio, sa ozbiljnim glumcima
(od kojih jedan čak dobija Oskara!) i režiserom koji se upravo brčkao u
dolarima namlaćenim sa dva blokbastera.
Mamipare
u pitanju su visokobudžetni rimejci onoga što su '50-ih gledala deca: BETMEN i
POVRATAK BETMENA (potonji je možda najekstremniji primer kempa u jednom
blokbasteru). Režiser, Tim Barton, izgradio je svoju karijeru upravo na B i C
sadržajima (stripovi, gothic, horor, SF, priče za decu...), koje je obojio gotskim
senzibilitetom i propustio kroz stilizaciju zasnovanu u jednakoj meri na
Dizniju i na B-hororima iz '60-ih. Za razliku od Vudovih filmova, koji su čist
kemp zato što su naivni (čitaj: nesvesni svoje nesvesti), Bartonovi vrše
samosvesno poigravanje sa trash predlošcima, što je već postmoderni pristup
(mada izveden nepretenciozno i šarmantno). Njegova dela osobenija su i ličnija
od kalkulantskih, Spilbergovih, i mnogi tvrde da je Barton jedan od retkih
kojima polazi za rukom da sa velikim budžetima i za velike studije radi
autorske filmove u kojima iživljava svoje lične opsesije. Jedan od vrhunaca
potonjih sigurno je i njegov MARS NAPADA, nabudžena polu-animirana parada
humora apsurda – sa Džekom Nikolsonom (u dve uloge), Pirsom Brosnanom, Majklom
Dž. Foksom, Denijem de Vitom i još tucetom zvezda – koja je, zapravo, zasnovana
na seriji sličica iz '50-ih. Pre pet decenija klinci tapkali Marsovce – danas
tapkaju karte ispred bioskopa koji te Marsovce prikazuju. To se zove napredak.
UMETNOST PRODAJE
Kralj trasha, Džon
Voters, često je govorio: ''Oduvek sam želeo da se dobro prodam. Problem je u
tome što niko nije hteo da me kupi.'' On je i sam prešao putanju od priučenog
odmetnika i kralja ''lošeg ukusa'' do autora koji radi za holivudske studije, a
zvezde poput neprevaziđenog debelog transvestita Divajna zamenili su Džoni Dep,
Melani Grifit i Ketlin Tarner. Fanovi njegovih ranih radova to mu nisu
oprostili, ali Voters se pravdao time da se sistem lakše ruši iznutra nego
spolja. To, na žalost, njegove novije filmove nije učinilo boljim (a ni sistem
poljuljanijim).
Ipak,
Votersovu formulu niko nije tako upečatljivo ovaplotio kao dvojica filmadžija čije
su karijere započele na samom dnu kinematografske lestvice, sa naslovima punim
neukusa i jeftinoća svake vrste, a onda ubrzo dospeli ne samo do mejnstrima i
blokbaster uspeha, nego i do višestrukih Oskara.
Ime
Sema Reimija zadugo je bilo poznato samo ljubiteljima trash horora. Ko bi
drugi, uostalom, uzeo u ruke kasetu (ili DVD) sa naslovom ZLI MRTVACI (The Evil Dead)? U tom filmu zle sile
opsedaju grupicu omladine u jednoj brvnari usred šume i pretvaraju ih u
pomahnitale 'demone': jeftina premisa i jeftini efekti nisu smetali publici jer
je sve ispričano sa očitim preterivanjem: hiperkinetička montaža, iskrivljeni
uglovi, neljudski zumovi i vožnje kamere; kreveljenje glavnih aktera, a pre
svih Brusa Kempbela; ekstremne maske i efekti koji uključuju klanje, komadanje
i čerečenje u tolikoj meri da to prestaje da bude strašno i postaje smešno.
Očigledno je da se ni od koga ne očekuje da te 'strahote' shvati ozbiljno –a to
je još jasnije u nastavku, koji funkcioniše kao crnohumorna splatter komedija
na razmeđi između nadrealizma i kempa. Detalj sa balerinom koja pleše sa svojom
odsečenom glavom, pozajmljen iz crtanog filma DESTINO (koncepti: Salvador Dali;
izvedba: Dizni studio), u ZLIM MRTVACIMA II je ekspliciran zahvaljujući
stop-motion efektima, dok gluma Brusa Kempbela prelazi u otvoreni kemp koji za
polaznu osnovu uzima fazone iz 'Tri spadala' – još jednog produkta '50-ih
(koje, uostalom, brojni teoretičari smatraju zlatnim dobom kiča, kempa i treša).
Isti
taj Sem Reimi, u čijim ranim filmovima je krv šikljala u nerealističkim
vodoskocima, a delovi tela dobijali pravo na široku autonomiju, uključujući i
otcepljenje, ubrzo je počeo da koketira sa 'ozbiljnim' trilerima i dramama. Usladile
mu se prednosti 'wide release-a' (to je ono kad ti film krene u nekoliko
hiljada glavnih bioskopa u USA istovremeno, umesto da se daje u samo stotinak
zabačenijih), a sekira – sa koje je brže-bolje oprao veštačku krv- upala mu je
u med sa SPAJDERMENOM. Ostatak je istorija. Stotine miliona dolara ne mogu da
ne budu u pravu! Naravno, kompromisi sa mejdžorima su neminovni: da bi film
mogla da gledaju i dečica (jer tu pare leže), ne sme da bude psovanja, žestokog
nasilja, crnog humora, niti –daleko bilo- krvi, sisa i sličnih ''neukusnih''
začina kojima je filovao ZLE MRTVACE. Umesto krvave bljuzge, Reimi se opredelio
za isplativiju vrstu bljuzgavice: standardizovanu, obezličenu, prilagođenu
masovnom konzumerstvu i najnižem zajedničkom imeniocu kome jedan PG-13 film sme
da se obrati. U tom smislu, moglo bi se reći da je završetak prvog SPAJDERMENA,
u kome se naslovni junak u tesnom crvenom trikou naslanja na ponosno zalepršanu
američku zastavu, veći trash od svih Reimijevih niskobudžetskih hororčića
zajedno.
Sličnu
putanju, samo sa još većim ekstremima, prešao je i Piter Džekson,
novozelanđanin za koga se može reći da je ispunio tzv. ''Američki San''. Počeo
je da snima kao zaluđenik, sa grupicom drugara, vikendom – u kućnoj radinosti,
poput ranog Reimija – filmić čiji naslov zvuči kao manifest trasha: LOŠ UKUS (Bad Taste). I naslov nije lagao: smešna
premisa o vanzemaljcima koji desetkuju novozelandsku zabit pretvarajući ljude u
mesne prerađevine samo je alibi za hit-scene poput one u kojoj bazuka slučajno
raznese ovcu, ili kada se grupa vanzemaljaca ''pričešćuje'' pijuckanjem
izbljuvaka, ili kada glavni junak (igra ga sam Džekson) sa motornom testerom
skoči na aliena, proburazi ga istom, i zajedno sa iznutricama izađe na njegovom
drugom kraju. Ako je to neukus, šta reći na prizore iz MRTVIH U MOZGU (Braindead) u kojima se zombi-pop seksa
sa zombi-bolničarkom, gde se oživela hrpa pluća, želuca i creva ''posmatra'' u
ogledalu i ispušta gasove (pristojno rečeno) iz svog dekarnalizovanog
digestivnog trakta i gde na kraju glavni junak svoje edipalne probleme rešava
tako što iz svoje džinovske zombi-majke izlazi uz pomoć (još jedne) motorne
testere, uz mlazeve krvi! Šta reći? Pa, sigurno da ovo nije oskarovski
materijal. Niti da je verovatno očekivati da ćete autora ovako nečega ikada
videti kako u odelu, s mašnom, hoda crvenim tepihom.
Ništa
pogrešnije od ovih prognoza jer, kako sada ceo svet zna, Džeksonu je motorna
testera upala u med sa trilogijom GOSPODAR PRSTENOVA a – za razliku od Reimija,
čije je fazone krao u ranim filmovima – P.Dž. je uspeo da se pored stotina
milijuna zakiti i Oskarima. Između ostalog i zato što je naučio osnovnu
Spilbergovu lekciju: ozbiljno i pompezno tretirati ono što su do tada svi
odbacivali kao bezvredno. Vile i vilenjaci? Mačevi i magija? Trolovi, džinovi,
patuljci? Detinjarije! Možda. Ali ako nas je dosadašnja priča nečemu naučila,
to je da detinjarije danas na bioskopskim blagajnama najbolje prolaze – pod
uslovom da su tretirane kao da to nisu. Izvesna doza ''naivnosti'', ili
pretvaranja da ozbiljno prilazimo neozbiljnom, preteranom, fantastičnom, nužni
su ne samo za dobar kemp (po Suzani Zontag), već i za dobar blokbaster. Još dvije
žlice kvazi-drame i – Oskari su zagarantovani. Džeksonov KING KONG – rimejk
filma koji se smatra kemp-klasikom – primer je uber-campa, jer sa napadnom
usiljenošću diže na kub simpatičnu apsurdnost originala i ubacuje ružičastu
melodramu između plavuše i džinovskog majmuna, dokazujući tako moju tezu da je
idealni filmmejker za XXI vek zapravo mutantni potomak Eda Vuda i Stivena
Spilberga.
RUŽIČASTI TRASH
Sličnu parabolu onoj kod Reimija i Džeksona
– od neukusa do konformizma, od subverzije do ušemljenosti u sistem – možemo
videti i na jednom domaćem primeru. Srđan Dragojević je početkom '90-ih započeo
tzv. ''ružičasti talas'' svojim kultnim ostvarenjem MI NISMO ANĐELI. Sa svojom
samosvesnom estetikom (i dramaturgijom) kiča, to je bilo osveženje utoliko što
je sa intelektualizovanim humorom odgovaralo na sve crnju, ratnu stvarnost.
Tuce godina kasnije ''ružičasta'' televizija je sponzor nastavka filma, i u
njemu Dragojević uspeva da se uneredi po svemu što je valjalo u prvom delu. Nastavak
pokušava da cinično jaše na Pink-TV talasu, i kao i toliko toga u ovoj zemlji
na kraju i sam postaje ono protiv čega se prvobitno borio, i počinje da
promoviše ono čemu se nekada podsmevao. To je tuga života u Srbiji na koju i
ovaj film podseća. Tuga izdaje. Prodaje. ANĐELI 2 kao da kažu: ''Sva ona lepa,
pametna omladina koja se nekada smejala I delu sada je ili omatorila ili
izginula ili pobegla u neku normalniju zemlju: 'ajde da sad zabavljamo ovaj
talog koji je preostao, humorom koji će oni moći da razumeju.''
Otud je 'humor' jadan, na prvu loptu, pretežno prostački i
– krajnje predvidiv. Ukratko, prava slika i prilika svog producenta, i njegove
ciljne publike
Trash
je zasnovan na protivljenju dominantnom, 'dobrom' ukusu, i ima smisla recimo u
američkom, ili uopšte zapadnjačkom filmu. Kod nas, usred vladavine Pink
(ne)kulture, gde je trash postao mejnstrim, neukus uopšte nema draž subverzije
ili alternative. Bad taste je ovde
svakodnevnica, na svakom od TV kanala, 24 časa dnevno. 'Prljavi' humor ANĐELA 2
smrdi na prljavštinu koja se poput pomija prosipa sa malih ekrana tog istog Pinka koji je finansijski i 'duhovni'
otac Dragojevićevog (zlo)dela. Istinski hrabar, istinski subverzivan i smeo
poduhvat u Srbiji bio bi danas snimiti iskrenu romantičnu
komediju, i ponuditi Pink-klincima ljubav
kao opciju. ANĐELI 2 nemaju ta muda. To je film nekoga ko je, možda, nekada bio
romantik – ali sada je samo cinik.
Da
se vratim naravoučeniju promovisanom na početku: trash nije uvek
trash, već samo onda kada nema para da se zamaskira u nešto spilbergovsko,
mazno. Ali, na žalost, trash nije svuda trash: ono što je u
civilizovanom svetu trash, u Srbiji je svakodnevnica. A vrhunac trash ugođaja
je kada mazni američki trash (KING KONG) gledate u srpskom trash bioskopu (Dom
Sindikata), pri čemu je jedan od zvučnika crkao pa tako ne čujete glasove
glumaca iz centralnog, već samo basove, muziku i buku sa strane – a tokom tri
sata filma niko se ne smatra nadležnim da to ispravi ili prekine projekciju,
kamoli da se posle iste izvini publici ili ponudi pare nazad. Proteklih 15
godina proveli smo pod geslom ''Ništa nas ne sme iznenaditi – a ponajmanje
trash!'' Zar između buđavog filma, buđave projekcije, buđavog tretmana publike od
strane bioskopa i onoga što nas čeka napolju, kad iz sale izađemo, ima ikakve
razlike? Možda i ima, ali mi smo odavno oguglali na finese. Trash je naša
sudbina!
