**(*)
2+
Na
ovom blogu, a i šire, dobro je dokumentovano moje obožavanje originalne
Karpenterove Noći veštica, koju smatram jednim od šačice sasvim savršenih i besprekornih „ni
dlačica mi tu ne fali – čista perfekcija“ horor filmova u istoriji. To je
ultimativni izraz formule „sveta jednostavnost“ kojoj se divim do imbecilnosti,
a primenjena je tu sa genijalnošću kakva se užasno retko sreće...
– i, uostalom,
Karpenter je jedini reditelj na svetu koji je nju vrhunski primenio čak dvaput
u karijeri (drugi put, naravno, u Stvoru),
što nije uradio niko drugi: ni Krejven, ni Kronenberg, ni Huper, ni de Palma,
ni Romero, ni Arđento... Uz sve moje divljenje prema pomenutima, niko od njih
nije napravio „ovde nemam ama baš ni najmanju zamerku“ horor film dvaput u karijeri, a kamo li više od
toga.
Inače, moj osvrt na taj
perfektni Halloween imate OVDE,
pa bacite oko ako ste u mogućnosti. Moje bljuvanje po rimejku by Rob Zombi
čitajte OVDE.
Dakle,
taj film stoji kano klisurina i niti sam očekivao niti je bilo razloga za
očekivanje da se sa ovim istoimenim nastavkom (!) priđe igde blizu toj
genijalnosti. Zašto? Zato! Pre svega, druga je sad klima, druga vremena,
drugačiji su filmotvorci, industrija, nije to više ono vreme koje je rodilo
Karpentera, drugačije se sad prave filmovi, i za drugačiju publiku, ne možemo
više ući u tu istu reku, taj tok koji nam je dao gorepomenute veličine, odnosno
grdosije.
Ko/Šta su današnji vodeći horor filmmejkeri? Del Toro i njegove
šećerlemice i bljuzgava liciderska srca (jebali ga Pinokio i sve amfibije
Amazona!)? Flanagan i njegova pipkanja
u mraku? Džejms Van i njegove vašarske
fore i fazoni za polusvet? Ovi neki bezimeni faund-futidž odradeci što
se deru BU! i drmaju kameru do glavobolje? Ove neke ženice sa njiovim
Jaba-Daba-Babaducima,
američkim
Marijama, XX
hromozima? Nemojte me zajebavati. Svu tu žgadiju samo jedan, bilo
koji, od gorenavedenih, može da pomete u mišju rupu. Jebi ga, kad mačori odu,
ovakvi crkveni miševi kolo vodu...
Ali
nemam ni vremena ni volje da sad ponovo analiziram stanje u horor filmu danas –
uostalom, kroz seciranje novog Helovina
naziru se konture skoro svega što ne valja sa današnjim hororom. Evo, dosta je
bilo okolišenja i prepreme terena, odmah ću vam reći.
Ovaj današnji patetični Halloween napravili su ljudi koji horor niti poznaju niti vole, i
namenili ga ljudima koji horor niti poznaju niti zaista vole. Od
horor-vikendaša – horor vikendašima. ZATO ova budalaština danas mlati pare kao
nenormalna, jer nije zaista HOROR, za useravanje u gaće, nego tako neki
surogat, šećerna tabla umesto čokolade, zidarski podrig-parizer umesto prave
domaće šunke, jeftina imitacija koja samo konzumentima sa jeftinijim ulaznicama
i siromašnijim nepcima može da deluje kao „Prava stvar“.
Da,
ono što nas je odmah zabrinulo već na samu vest KO će da radi ovaj film
(pogledajte mu minuli rad, pa recite jel to bila priprema za OVO) pokazalo se
kao opravdana briga: taj baja kojem ni ime ne želim da pamtim horor ne zna, ne
razume, i ne ume. Njegova režija je u najgorem promašena: scene zbrzane, bez
osećaja za tempo, za naglasak, za ono karpenterovsko dugačko golicanje, onaj
dugi peting sa klimaksom u pejofu – ovo je maltene ko trapavo klinačko vatanje
na žurci, zbrzano, tamte vamte abre ubre, a ne onaj Love Craft koji je demonstrirao
Karpo 1978 Godina.
Scena
Majklovog rempejdža po predgrađu – maznuta s početka H2 (1981) – prekratka je,
nedovoljno hvata ugođaj tog ambijenta, šusterski nenadahnuto je izvedena (i
Šotra bi, danas, ovo umeo ovako!) i – prekinuta prebrzo, taman kad je postala
bar polu-zanimljiva. Scena u klozetu je okej, samo što bi se takva, ili bolja,
mogla naći u bilo kom random slešeru u zadnjih 40 godina. I fali joj dobar
pejof, jer zaginuće to dvoje u njoj krajnje je nemaštovito, neupečatljivo. A to
je sve u prvoj trećini filma, kad se još čini da za ovo ima neke tanke nade.
Od
svega što usledi kasnije jedino je u zamisli dobra još scena u kojoj strada Zagoreli
Kreten, na travnjaku ispred kuće kojoj se pali-gasi senzor-svetlo. Set-ap je
dobar: taj moron je prikazan kao toliko iritirajući gusan da sam čak i ja, po
prirodi miran i samokontrolisan, u bioskopu spontano uskliknuo „Pa, daj, umri
već jednom!“ – i to krene solidno, sa Majklom u senkama, pa u mraku, pa sad ga
vidiš – sad ga ne vidiš... U rukama dobrog reditelja ovo je mogla da bude
antologijska scena, jer Majkl i jeste pre svega to, babaduk, ovaj, babaroga iz
mraka, ALI, dve stvari ovde sreću kvare.
1) Žrtva ovde je bolid kojem samo što nije na čelu
tetovirano „Topovsko meso“ a na grlu isprekidana linija „Ovde seći“, dakle
kreten telepromptovan iz Petka 13, V deo,
a NE, kao kod Karpa, osoba za koju navijamo, kojoj želimo da preživi, da se
spase, za koju strepimo. Ne, ovo je kartonski odrezak kojem želimo samo „Pa,
daj, umri već jednom!“ A to baš i nije neki recept za stravu.
2) Čak i kad je tomu tako,
dobar reditelj bi barem izmuzao maksimum iz postavke (što ovde nije učinjeno
skroz) i, naravno, dao bi nam pejof u vidu zaista gnusne i bolne smrti „lika“
čija je jedina uloga ovde da što gadnije pogine. I kad je ovaj krenuo da se
vere preko ograde sa šiljcima, rekoh (ovog puta, začudo, u sebi): „Oho-ho, to
mi daj, Majkle, ne pričaj sa njim – nabodi ga!“ Međutim, šta umesto toga vidimo
na velikim ekranima naših bioskopskih prijemnika? Majkl ga samo banalno bocne
nožem u leđa (Šotra, molim te dođi i režiraj ovo!), njegova smrt se desi
offscreen, u elipsi, a tek kasnije vidimo krajnji rezultat – njega nabodenog na
ogradu, sa šiljkom koji mu viri iz usta.
Karpo bi, u ono vreme, to
režiro tako što bi nam pokazao kako ga Majkl hvata za noge i vuče nadole,
montažom detalja bi nagovestio njegovo nabadanje, bez krvi, čuli bismo krckanje
lobanje koju probija šiljak i videli bismo kako se noge džilitaju sve sporije i
sporije...
Kaningem ili neki njegov
klon bi (idealno, uz pomoć Toma Savinija) prikazao kako šiljak momku prolazi
kroz usta i izlazi kroz oko uz vodoskočić krvi.
Umesto toga, ovaj naš
Nou-nejm (znam bre kako se zove, al neću da znam!) nam scenu prekine pre
vremena, da bi nas „šokiro“ kasnije, sa jednom ili dve sekunde after-the-fact
prizora. Uuuu, usro sam se, živ nisam gde se nalazim, žmarci mi samo klize niz
kičmu!
Ali to je simptomatično za
današnja vremena, kad je sveukupni američki (a i šire) horor sveden na vašarske
jevtine fazone, na plitku zabavu, a ne na dubinsko uznemiravanje i potresanje.
Horor film danas ne sme da uznemiri zadugo, nego samo nakratko, i mora da ima
velike količine sira (cheese) a ne mesa, ili ne dô bog krvi!
Dakle, da ponovim i
naglasim: ovo je film za one koji NE vole horor ili misle da ga vole, ali su
zapravo površni fanovi koji su nestrpljivi, traže jeftinu zabavu i jeftine
fazone, nikakav iskorak od formule, i da im se sve jasno nacrta, poželjno kroz
dijalog, kao što se to ovde i čini: sa ovako bledunjavo-nikakvim kastom (gde li
nađoše ove i ovakve? s budžetom od 10 miliona mogli su platiti i neke malo
filmičnije glumce i glumice) nikakva drama nije se ni mogla praviti (eee, vrati
nam se H2O, curni kreni horor vodo,
prestrogi smo bili oniiih dana...) i svi odnosi, takvi površno skicirani kakvi
jesu, doslovno se daju u ekspoziciji, kroz sažete definicije međuodnosa koje
„likovi“ izgovaraju jedni drugima.
Lik Lori? Budalaština! Spoj
dr Lumisa (lujka kojoj niko ne veruje) i Sare Konor (zajebana madrfakerka), ali
traumatizovane – čas deluje paralisana
traumom od pre fucking 40 godina (get over it, bitch!), čas oličava, krajnje
površno, taj danas moderni kvazifeministički wish-fulfillment (kojim se,
recimo, završava i mega-hit A
Quiet Place) u kojem žena s puščetinom brani sebe i svoju
familiju.
Da sad ne ulazim u šizofreniju današnjih „liberala“, koji su
suštinski protiv vatrenog oružja i srodnih „prava“ (koja republikanci brane),
ali kad se te dvocevke i bazuke nađu u ženskim rukama, onda je to ok, to je
onda liberation, a naša Lori postaje
heroina ME TOO pokreta koja se sveti opresivnom patrijarhatu u liku Majkla
Majersa. (SPOJLER: Zapazite samo
onaj kadar na kraju, kad tri generacije žena iz familije Stroud, baba, mama i
unuka, sede zajedno na stepenicama i odozgo gledaju Majkla, zatočenog u
podrumu, dakle u temeljima opresivnog patrijarhata, kako ih tužno i nemoćno
gleda odozdo i najzad progovara: „Šta će biti s kućom?“ A Lori će: „Zapaliću
je!!!“)
Majkl? Izvin'te me, ali MM
postoji i jeste to što jeste samo s maskom na licu. Čak ni tu jednostavnu
istinu nisu pojmila čak trojica potpisnika ovog kilavog, ispraznog i misguided
scenarija. Čemu služi taj poduži prolog u kojem imamo videti matorog Majkla u
ludnici – pa makar i s leđa? Vidi se
jebeno previše! Ja ne želim da znam da je Majkl sada čilager proćelave i
osedele lobanje! Ne želim da vidim čekinje njegove brade i dlake u njegovim
ušima! Majkl je jebeno večan, kao i guma njegove maske (koja je, ovde,
omatorela i nabrčkala se više nego i sama Džejmi, verovatno jer je Made in
Taiwan) i prosto ne želim film koji mi ga prikazuje kako penzionera sedih
vlasi, koji me bez ikakve potrebe podseća da je prošlo punih četres godina
otkad je ovaj bio u naponu snage!!!
Sve sa tim prologom je
bezveze, i ti Englezi koji su preleteli okean i koji olako daju 3.000$ našoj
Lori za 3 minuta razgovora za fucking PODKAST! Možda sam ja mator i ne znam
kako to funkcioniše, ali moj je utisak da su ti podkasti nekakvi low profile,
jeftini projekti, a ne BBC produkcije na koje se troše desetine iljada dolara
samo za jednu emisiju – pa još o tamo nekom opskurnom američkom ubici koji je,
pazi čuda, ubio čak PET (slovima: 5!) ljudi pre cele 4 decenije!
(Naravno, opšte je mesto da
se u hororima ovog tipa ignoriše pitanje NOVCA. Kao što se niko ne pita odakle
bre lova jednoj osrednjoj familiji da kupi čitavu ogromnu kućerinu tamo negde,
u nekom filmu o ukletoj kući, bilo u Amitvilu ili u Konjuringu ili gde god, tako se ni ovde niko ne pita koliko košta
povratna prekookeanska karta za dvoje podkastera iz Engleske – a ne pita se ni
koliko košta ona vojna baza sa ogradom, specijalnim rešetkama i podzemnim
atomskim skloništem koje je Lori, sama samcita (od kojih para?), napravila...)
Film je jezivo
nezainteresovan da BILO ŠTA kaže o Americi DANAS, koja nije ista ona od pre 40
godina. Kako deluje i šta radi i šta znači jedan spree killer DANAS, kad ne
prođu tri povezana dana a da u nekoj školi ili šoping molu ili već gde neki
psiho ne pobije i više ljudi nego Majkl ONE noći?! Danas, kad svaka kuća u
predgrađu ima bar po jednu pušku na lageru – da neki patetični oldtajmer krene
sa jebenim NOŽEM od kuće do kuće? Pa razneli bi mu glavudžu na prvom travnjaku,
a ne da se šetka okolo s nožekanjom, Helovin ili Nehelovin! (Uostalom, kako to
da ga ne ubi domaćin, u sceni gde je više puta aktivirao senzor-svetlo, u
goreopisanoj sceni?) Gde je tu fejsbuk a gde instagram, gde su mediji?
Ignorišući sve nastavke, u
kojima je Majkl poprimio mitski status i zavidan body-count, ovaj ga film na
početku svodi na zaista jadnog čilagera kojeg se samo ludaci plaše.
Ovaj film nema šta da kaže
ni o čemu, nema nikakvu priču ni poentu – on samo započne brdo njih, pa ih ili
baci ili zaboravi ili odvede u neki predvidivi i prostodušni rezultat, ali ovo
je jedan jezivo nekoherentan film koji oscilira između maltene naturalističkog
realizma (u pokušaju) pa čak i dokumentarizma (FFF, mnogo tišine...) preko
stilizovanog cheesy žanra (u plićaku: najotrcaniji klišei, kao da se nije
desilo tih 40 godina istorije i razvoja slešera do danas) do brda površno
zabavnih ali zapravo prebrojnih i prebesmislenih varijacija-inverzija scena iz
originala koje na svakih 10ak minuta služe samo da nas podsete kako je ovo
jedan derivativan, bezidejan film ni o čemu. Bolje da bi im bilo da su od Karpa
učili kako se odaje pametan i
kreativan omaž ex-velikanu (Hoksu, u Stvoru), nego što su slepački
prepisivali-varirali na taj klinački mig-mig, muv-u-rebra, say no more način.
Ovaj film je bezdušni
korporativni mehanički sklepani produkt a ne autorska vizija ili respektabilni
žanrovski rad. Ovaj film je za one koji su se ježili i vrištali na Opatici iz pakla (The Nun) a ne za one koji su uopšte gledali Halloween i koji znaju ko
je Džon Karpenter (Džon Ko?!). Ovaj film, upravo zbog toga, danas mlati milione
(već je prebacio stotku, verovatno će prebaciti i dvesta i sigurno će dobiti
još nastavaka): ne zato što je to odličan horor a svet pun publike koja obožava
dobar horor (eh, da bar jeste!) nego baš zato što je njanjav i nikakav kao
horor, što nema ni trunku svežine, što ide na siguricu i današnjim nezahtevnih
bioskopskim retardima daje tačno ono što su tražili – i zaslužili.
Pa dobro, zar ovo baš ništa
ne valja?
Suštinski, da, ali gledano
na parče, recimo sledeće: muzika je odlična, nikad bolje nije bila
reimaginirana još od originala; Džejmi je lepo gledati, mada joj kretenski
scenario daje vrlo malo zanimljivog da radi; ima to nekoliko poludupastih,
polu-okej, polu-ajd-da-kažemo-neloših scena kao-strave u najavi, plus dovoljno
je dinamično i nedosadno da tih preko 100 minuta prođe neosetno.
Imao bih još svašta nešto
reći, npr. o nekritički prepisanoj i nimalo neironizovanoj „ideologiji“
slešera, po kojoj sex, pa čak i samo napaljenost, vode u smrt, a nevina su samo
vrlo mala deca; ili o imbecilnom twistu sa ludim doktorom; ili o propuštenoj šansi da dečko glavne junakinje, u dregu,
odnosno haljini, pošto je bio maskiran u Boni (a ona u Klajda), provede
završnicu filma u tom aljinčetu i sa šminkom, boreći se tako s Majklom, i da
kao takav preživi, i da tako varira-potvrdi nepisano pravilo da u slešeru samo
oni-one u suknjama smeju da prežive (umesto toga, scenaristi ga naprosto ostave na
pola filma i skroz zaborave kao nebitnog; možda ga nađemo u nekoj „deleted
scene“ na DVD-u, ako i toliko) – imao bih, kažem, ali neka i ovo gore bude, za
sada, dovoljno. I previše.
PS: Ne gledajte trejler,
ako do sad niste, jer su debili u njemu spojlovali otprilike sve iole vredne
momente iz prve 2/3 filma!
