izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 01. април 2013.

AMERICAN MARY (2012)

**        
2+
            Pogledao sam ovo još krajem januara, čim je procurilo, ali nisam baš žurio da o njemu pišem, jer me poprilično iznervirao. Naime, posle velikog hajpa kod stranaca, proglašavan maltene za najbolji horor prošle godine, i ovo se na kraju pokazalo kao ćorak: još jedan u nizu simptoma kreativnog bankrota američkog – a ovde i kanadskog – novog horora. Ili, bolje reći, kvazi-horora.
            Curice vole da se igraju hirurga u kućnoj radinosti. A kritičari vole filmove o njima, sudeći po popularnosti jednako bedastog, slično-tematskog nedavnog EXCISIONa. AMERIČKA MARIJA takođe za protagonistu ima poremećenu osobu sa hirurškim fetišom, stavljenu u vrtlog proizvoljnih i slabo-zanimljivih, ali ziheraški kvazi-provokativnih dešavanja koja bi trebalo da imaju nekakvu mutnu, nedomišljenu satiričnu dimenziju – ali, šta se ovde tačno satirizuje i s kojim ciljem, ostaje krajnje šućmurasto, isto kao i u ISEČKU. U oba slučaja imamo površno, klinačko poigravanje sa hirurgijom, ne samo kod glavnih junakinja, nego i kod scenarista i reditelja, a njihovi su rezultati jednako smušeni, sirovi, grubi i – abortirani, kao i kasapski radovi njihovih promašenih junakinja. 
            U oba filma dobar deo problema proističe iz nedefinisinaih protagonistkinja: autori ih prikazuju kao karikature i kreature, a istovremeno od nas očekuju da ih prihvatimo sa simpatijama, kao likinje od, ehm, krvi i mesa, i da saučestvujemo sa njihovim isforsiranim niđe-veze ponašanjem. 
            MARIJA se upusti u hirurški rad na crno zato što nema para za školarinu (!) – čim je pozovu iz studentske službe, naša vrla tridesetogodišnja studentkinja brže-bolje pohita u klub THE FILTH (!) da radi kao oko-motke plesačica i u-krilu zabavljačica, a tamo je (how convenient) prime ne toliko zbog zmi'skog tela nego (fala bogu na amričkom edukativnom sistemu) pre svega zbog umeća da štapom i kanapom zakrpi jednog žešće prebijenog i skoro unakaženog lika u podrumu igraonice… I dok si rek'o body modification, eto nje u pozemlju seksa, da odseca bradavice, zašiva vagine i telesno spaja identične bliznakinje – kako bi zaradila za jebenu školarinu! Pa ova cura ne zna za granice, samo da završi fax! To je ta čuvena američka posvećenost obrazovanju, ta želja za znanjem po svaku cenu… Valjda se zato naša Meri zove AMERIČKA (čak i kad je snimaju u Kanadi).
            A onda, čisto da imamo nešto konvencionalnije u zapletu, scenaristkinje (da, ovo su zakuvale i smutile žene, Soska sisters) ubace još otrcaniju motivaciju: našu MARIJU, ovu istu, američku, na jednoj hirurškoj žurci (!) koju priređuje ljigavac koji jezivo podseća na jednog mog izdavača, siluje njen profesor anatomije, i još to uslika kamerom, da sve bude još gadnije, i da ova bude još čvršća u nameri da se krvavo osveti i njemu, i domaćinu žurke, i da im svima skupa pljune na grobove, pošto se prethodno poigra s njihovim zubićima, udovima, penisima, itsl…
            Paralelno s tim ona ima da se bakće sa telesno-modifikovanom karikaturom napravljenom po uzoru na Beti Bup – i to je jedina nadahnuta stvar u celom ovom ispraznom filmu, i jedina baš jeziva stvar u vezi s njim: zaista je jezivoizgledajuća i jezivozvučeća ta kreatura "umiljatog" piskutavog "pu-pu-pidu" glasića, i šteta je što nije bolje iskorišćena u ovom all-over-the-place filmu. Avaj, u nakaradnoj i prenatrpanoj "dramaturgiji" AMERIČKE MARIJE ništa se ne gradi i ne razvija, nego se samo baca jedno preko drugog: umesto promišljene, smislene strukture – imamo brdo natrpanih motiva nekoherentno, frankenštajnovski slepljenih, kao da ih je krpila neka tinejdž-hirurškinja u svojoj garaži.
            Tako nam ostaje nedorečena osnovna motivacija glavne junakinje. Školarina? Osveta? Fascinacija svetom alternativne hirurgije i podzemljem telesno-modifikovanih? Otkrivanje Prave Sebe? Žensko osiljenje (empowerment)? Školarina je smejurija kao motivacija: kao da nema milion drugih, bezbolnijih načina da se zarade pare. Osveta – ne samo što je otrcana, nego feministi u meni lakoća s kojom ova prebrodi traumu silovanja i pretvori se u još većeg i sadističkijeg monstruma zvuči kao vulgarna trivijalizacija jednog užasnog zločina i njegovo olako korišćenje kao izgovora za karikaturalnu, treš verziju "female empowermenta" (uz upotrebu girl-power tools)!  
            A možda ona pronalazi novu, pravu sebe u tom polusvetu? Možda nam se ovde razotkriva hipokrizija "normalnog" američkog društva, i pokazuje njegovo barkerovsko-kabalističko-midijansko naličje "monstruoznog" koje je čistije i bolje od "normalnih"? Teško, jer te osobe, ti pacijenti Torture Gardena, prikazani su kao frikovi, karikaturalno, kao patetično-groteskne budale a ne kao individue koje su našle novu slobodu u novom mesu ("new flesh"). Meso je, možda, novo, ali ono ispod njega je same old, same old… 
Dakle, sestre Soska tretiraju te svoje antijunake kao nakaze, i tu ne mislim samo na moronske karikature dveju nemačkih bliznakinja sa 'ALO 'ALO nemačkim akcentima. (A kad sam kod akcenata, Soske valjda veruju da će film da im bude više alter, freak & cool, ako natrpaju što više čudnih akcenata: pored švapskih bliznakinja, telefonom čujemo i MARIJINU babu, valjda beše Rumunka ili tako nešto bezveze; a glavni pajkan usred ove alter-Amerike, neubedljivo i ničim opravdano ima napadno britanski naglasak!)
Kao statisti se javljaju mnogi koji su sebe zaista hirurškim putem "doterali" tako da budu bliže svojoj ideji toga šta su, ali oni defiluju tu kao kretenski frik šou a ne kao alternativna stvarnost, kao ideja oslobađanja od tiranije konvencija, kao vizija "drugosti" koja bi trebalo da posrami pretpostavljeno zatucane malograđane i buržuje među publikom. Naprotiv, ti ljudi iskorišćeni su na sasvim treš način, ne mnogo različit od monstruizacije prirodno a ne hirurški deformisanih ljudi, u kulminaciji Vinerovog SENTINELA (1977). 
Soske su mnogo toga htele, mnogo započele, ali ništa do kraja nisu sprovele – pa zato, sasvim u skladu s ovim nevešto napisanim, nedokuvanim filmićem, kulminacija (da tako blagonaklono nazovem onu mlitavu babeću sisu na kraju) nije rezultat nekog od bitnijih zamajaca zapleta, nego je proizvede statista iz offa, ne čak ni sporedan lik, nego tamo neki, maltene monster ex machina. Nema tu ni drame, ni saspensa (skonča se sve začas, dok si tren'o), ni tragedije (jer, uz sve junačke napore Katarine GINGER SNAPS Izabele, ta njena MARIJA ostaje jedan nedokuvan, prazan lik) ni patosa – osim u bukvalnom smislu ljubljenja patosa na kome ova završi.
Ali, prostotu je lako zaseniti, kako izgleda, sa malo splattera (više nagoveštenog nego prikazanog), malo "uvrnutosti" i malo "alter" pristupa. Da, AMERIČKA MARIJA ne liči na prosečan američki hororčić sa petoro drugara koji kombijem idu u šumu – so fucking what? Da li ga to čini novim ISIJAVANJEM? Hell, čak i GINGER SNAPS, kao poslednji zaista dobar kanadski horor u ovom veku, nedostižan je pojam za MARIJU, američku samo po svojoj promašenosti, nedokuvanosti i svedenosti na površni efekat. Potonji, bar iole pronicljivom posmatraču, ne može da prikrije odjekujuću šupljinu iznutra.

Нема коментара: